Preporuka za čitanje: Odiseja tela

Godine 1997. dobila je stipendiju za pisanje od Čileanskog nacionalnog fonda za razvoj kulture i umetnosti, a 1998. objavila roman "Las infantas", koji su čileanski kritičari visoko ocenili. Kasnije je doktorirala latinoameričku književnost na Univerzitetu u Njujorku; 2004. godine dobila je Gugenhajmovu stipendiju za roman "Gnjilo voće", a 2010. godine grant Nacionalne zadužbine za umetnost Vlade SAD za roman "Krv u očima". Dela su joj i "Nervni sistem" i "Pohlepa", zbirka priča.

Meruaneova je dobila brojne nagrade i priznanja, kao što su nagrada "Ana Zegers" za mlade latinoameričke autore, i meksičku nagradu "Sor Huana Ines de la Cruz". Laureat je nagrade kanadskog međunarodnog književnog festivala "Blue Metropolis" i čileanske nagrade "Hose Donoso" koja se dodeljuje najboljim autorima na španskom i portugalskom jeziku. Takođe je osnivač i direktor "Brutas editoras", sada ugašene nezavisne izdavačke kuće koja je delovala između Santjago de Čilea i Menhetna. Pored zbirki kratkih priča i romana, napisala je i niz publicističkih knjiga, uključujući književne memoare o svom palestinskom poreklu, feminizmu, telu itd. Njena dela prevedena su na dvanaest jezika.

Jedna je od najprevođenijih savremenih hispanoameričkih autorki, zajedno sa argentinskim književnicama Samantom Švebling i Marijanom Enrikes i Meksikankom Gvadalupe Netel koje su na velika vrata ušle u muški svet latinoameričke književnosti.

Ako je neko zapažen od slavnog Roberta Bolanja, kao što je to bila Lina Meruane, za čije stvaralaštvo je on rekao da ima ogromnu fizičku snagu, onda mu treba pristupiti sa pijetetom. 

Za razliku od Saramagovog zaraznog, kolektivnog slepila, ovo meruansko je individualno, delimično autobiografsko, ispunjeno krvlju kao ljudsko srce, naglo i neumoljivo, preoperativno i postoperativno, puno ljudskih predrasuda o prirodi slepila, reakciji kultura južnoameričke i severnoameričke na njega, spoj Čileanke i Argentinca, koji su u svojevrsnom slepilu ljubavi, čije je kulturno nasleđe, nasleđe diktature, za razliku od severnoameričke kulture koja je politika deklarativne slobode, superiornosti eugenike i puritanskih predrasuda.

Osim individualne tragike bolesti, naglog slepila koje doživljava glavna junakinja, usred preseljenja u njihov stan u Vašingtonu, mlada, voljena i obrazovana žena, ona će iskusiti društvene predrasude koje poništavaju sve što je ona pre svog homerovskog udesa bila, pretvarajući je u invalida, hendikepiranu osobu koja preživljava tešku operaciju, mnogobrojne revizije, dugotrajan i težak oporavak, odbijanje zdravstvenog osiguranja da plati hirurške i troškove lečenja te ishod koji je neizvestan. Prvi put, tokom međunarodnog leta, stavljena je u invalidska kolica u kojima će osećati nemoć i sputanost kao u ludačkoj košulji. Onda je ova procedura postala normalna.

Majka joj teatralno nudi svoje oči, stare i umorne, koje toliko toga pamte, više uzgredno i paradno nego stvarno. Ona ne prihvata ovu formalnu ponudu, koja u njoj budi jednu spasonosnu i sudbonosnu ideju, koja će se možda realizovati, a možda neće.
Slepicu neće spasti Kirka. Ali hoće Kirkin duh, udomljen u njenom voljenom ili u njoj samoj.