Preporuka za čitanje: Zemlja čaja

Deda, poslednji bliski srodnik, brinuo se o njemu do sedme godine života, kada je preminuo i zauvek ga napustio, ostavljajući ga samog na svetu. Sećanje na smrt dede opisaće u svom dnevniku, objavljenom kao „Dnevnik petnaestogodišnjaka“.

Kavabatina dela možemo podeliti na period pre i posle Drugog svetskog rata. U predratnom periodu izdvajamo dela poput „Ptice grabljivice i druge zveri“, „Junak sahrane“, čuveni roman „Zemlja snega“. Iz posleratnog perioda ističemo: „Hiljadu ždralova“, roman koji ovde predstavljamo, „Zvuci planina“, „Jezero“, „Prolećni dan“, „Sporedna ulica“, „Čovek iz Tokija“, „Lepota i tuga“.

Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1968. godine. Četiri godine kasnije izvršio je samoubistvo, protiv koga se više puta javno izjašnjavao, čak i u govoru prilikom dobijanja Nobelove nagrade. Nije ostavio oproštajno pismo. Samo zagonetku budućim naraštajima.

Nekoliko najvažnijih japanskih pisaca život je baš u to doba prekratilo suicidom. Ti činovi liče na ritualne i svakako imaju veze sa japanskom tradicijom koja je nakon Drugog svetskog rata osramoćena porazom, te spojila gejše i samuraje sa modernim devojkama u mini-suknjama i najlon čarapama, ceremoniju i performans, slavnu nepobedivu prošlost i sramnu sadašnjost nakon poraza.

Novi japanski roman definisan je tridesetih godina prošlog veka u stilu avangarde kao „književnost osećanja“, neosenzualizam proistekao iz naprednih umetničkih transferzala: dadaizma, ekspresionizma, nadrealizma, a neretko i nihilizma. Najpoznatija Kavabatina dela su u najboljoj ekspresiji spojila stari, tradicionalni, carski Japan, sa modernizacijom i vrtoglavim privrednim i tehnološkim rastom.

Traume iz detinjstva mogu se prepoznati u „Hiljadu ždralova“, knjizi koja je postala svetski bestseler jer je i njen glavni junak, mladić Kikući, ostao bez voljene porodice i posvetio se sećanju i traganju za ljubavlju. Kikući je baš kao i Kavabata, samo vremenski dosta kasnije, izgubio babu i dedu, oca i majku, ali mu se očeva ličnost, njegov život, izbori i ljubavnice, nameću kao najvažniji.

Na tom putu se sreće sa bivšom naložnicom svoga oca, dvadeset godina starijom madam Otu u koju se zaljubljuje, ali ona se oseća krivom i kaje se što je izneverila pokojnika sa njegovim sinom i izlaz iz tog začaranog kruga nalazi u samoubistvu.

Kikući duboko pati za podatnom i prefinjenom Otu, ali uz njega je njena ćerka Fumiko i on projektuje osećanja koja je gajio prema majci na nju. Pisac zaključuje roman bez odgovora na pitanje kako će se razviti dalje odnos između Kikućija i Fumiko jer za njega je bitna potraga za ljubavlju. Čak insinuira da se Fumiko možda i sama ubila, kao i njena majka, ali ne potvrđuje, ostavljajući otvoren kraj.

Ceo univerzum starog Japana se u Kavabatinom kazivanju širi pred nama poput zadivljujuće lepeze. Čajne ceremonije u specijalnim odajama, koju vode žene obučene u kimona, po strogom protokolu, uzdižu se nad nama, svila oslikana ždralovima, ikebane, cvetni aranžmani koji imaju određeno značenje, služavke – dobri duhovi kuće, uređeni vrtovi, porcelan koji se koristi u ceremonijama, zadivljujuće lepote iz slavnih perioda japanske istorije.

Kikući gradi svoju autentičnost, rekonstruišući očev život, svojim damarima i osećanjima, nastojeći da zmaja sećanja uhvati golim rukama kao zeca.

Jasunari Kavabata: „Hiljadu ždralova“

Prevodilac: Dejan Razić

Izdavač: „Tanesi“