PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Priča iz Harlema

Pisac je advokat najnesrećnijih pred Bogom.

Pisac koji ne voli svoje junake nije pisac bez obzira na to koliko je izučio zanat, koliko je vešt i koliko je truda uložio, koliko medijske pažnje dobio, koliko je nagrađivan.

Dar je od Boga, a Bog je ljubav.

Ko ne ispoštuje taj dar, koji je često muka, poniženje, beda, drhtanje pred belinom papira – nesrećan je ma u kojim uslovima živeo.

Mržnja Salijerija prema Mocartu je večna.

Hadži Čaršija Salijeri pamti svaku bedu, muku, poniženje koje pisac doživi.

Slavi Sokratovo ispijanje kukute.

Seća se bede u kojoj je živeo Tin Ujević.

Seća se svakog pijanstva Đurinog, posrtanja Brane Petrovića.

Kad svi dignu ruke od čoveka koji je posrnuo, tu je pisac da mu stane u odbranu.

Hrabro i beskompromisno.

Raskoljnikov isekira dve babe zbog šesnaest rubalja i Dostojevski ga brani na petsto strana.

Brani stanovnike Mrtvog doma.

Pravi od njih književne junake.

Istorija književnosti se može gledati i kao istorija velikih književnih likova.

Od Odiseja, preko Don Kihota, Jozefa K., Kamijevog Mersoa i, naravno, Gogoljevog Čičikova, Čehovljevih mnogobrojnih junaka. Velika je to galerija.

Jedan pisac je onoliko veliki koliko je velikih likova stvorio.

Zato je Dostojevski najveći.

Nacionalna književnost je onoliko značajna koliko je velikih književnih junaka stvorila.

Pritom pisac mora biti u stalnoj potrazi za pričom, odnosno za junacima.

Kada sam prešao reku u tridesetoj i vratio se iz rata u četrdesetoj, bio sam predmet podsmeha mnogih mojih kolega.

Zahvalan sam im zbog toga jer sam, dok su se oni smejali, marljivo beležio priče, brižno birao junake i kako je

Brana Petrović jednom napisao – “voleo i naše i njihove”.

Nisam mozgonja, ne volim da pričam o teorijama jer dajem sebe do kraja i sve sam svoje junake voleo.

Samo toliko o onome što sam napisao znam.

U Jerusalimu, glavom naslonjen na ploču miropomazanja Hristovog, molio sam da mi ništa ne bude oprošteno, da mi nijedna rana ne zaraste, jer samo tako sam siguran da ću moći da pišem.

Ponoć je davno prošla a ja sam u Harlemu, među nesrećnicima, kurvama, makroima, lopovima, beskućnicima, narkomanima, sirotinjom obeleženom bojom kože.

Retko odatle dospevaju priče. Evo jedne.

Šezdesetih godina američki organi gonjenja otvore u Harlemu dosijee za stotinu tek rođenih dečaka i devojčica. Beležili su uredno maloletničku delinkvenciju, dilovanje droge, nasilništva, krađe…

Posle trideset godina, dvadeset sedam dosijea je bilo prazno.

Ni najmanjeg kršenja zakona. Postali su uspešni ljudi. Poneki čak ostvarili ono što zovu američkim snom.

Krene istraga koja je trajala tri godine. Traženo je ono što ih je povezivalo. Uzalud.

Na kraju su pronašli.

Bila je to pregojena Crnkinja sede kose koja je sedela na stepeništu jedne kuće i plela.

Bila je to njihova učiteljica.
“Šta si im to uradila? Kako ti je to pošlo za rukom?”, pitali su je službenici CIA, FBI.

Ona im je začuđeno odgovorila:

“Ništa, ja sam ih samo volela!”

I nastavila da plete poklon za devojčicu iz susedstva.