PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Remitenda

PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Remitenda


Pajsija i Tripun su svakoga dana sedeli u „Gradskoj kafani“ i čitali sarajevsko „Oslobođenje”.

Jedan je bio predsednik opštine a drugi sekretar komiteta.

Menjali su se s vremena na vreme i složno upravljali varošicom u Srpskoj (tada BiH) četrdeset godina.

„Vidiš li ti, Tripune, da je Jugoslavija na poslednjem mestu u Evropi po potrošnji mesa?”, zapita Pajsija skidajući naočare.

„Pusti, bolan, tu nije uračunata jagnjetina koju smo pojeli otkad smo na vlasti!”

Svake nedelje uzeli bi službeni auto i išli u Sarajevo da čuju novosti i da popričaju sa drugovima.

„Curo“, kaže Pajsija sekretarici, „de, vidi šta se dešava u našu opštinu dok nas nema?“

„Ne znam broj telefona.“

„Ne znam, bogomi, ni ja. Nikad sebe ne zovem!“, obrecnu se Pajsija.

Pošto bi popili piće sa drugovima, odlazili su na jagnjetinu.

Narod je bio poslušan.

Znao je ono što mu treba. Da prebroji jagnjad, goveda, kokoši, jaja…

Znao je koliko je dubrovačka, koliko bosanska oka, koliko je kilo.

A drugo mu nije ni trebalo.

Ako bi bilo kakvih problema, tu su bili Tripun i Pajsija da ih reše.

I rešavali su.

Treba zaposliti neku sirotinju, oni okrenu direktora.

„Ali konkurs  je završen!“, kuka direktor.

„Ti raspiši novi! Đe piše da ne može da se raspiše novi konkurs?“

I završe.

Presuđivali su oko međaša, mirili zavađene.

Svakoga jutra sa njima je sedeo u „Gradskoj kafani“ Baća. Postariji momak kojem su već sede počele da probijaju.

Imali su Pajsija i Tripun tog jutra ozbiljan problem. Kako oženiti Baću.

Maniše. A godine prolaze.

Za stolom sa njima sedeo je i Milun, vozač, koji je „Oslobođenje“ i drugu štampu vozio po Crnoj Gori i primorju.

„Znam ja kako ćemo. Ima u Herceg Novom jedna postarija đevojka koja radi na kiosku. Da on krene sa mnom na primorje, da je dovedemo. Ja sam je već nasočio“, predloži šofer.

„Imaš austrijski dukat ako ga oženiš“, zabobonji Tripun.

Nekad se znalo: austrijski dukat – jagnje.

Pročitajte jošPRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Vašar u Rumi

Spremi se Baća, obuče stajaću robu, zbaviše i belu košulju, džemper od singave vune što mu ga je strina darivala, nađe se i kravata.

U prosidbu ide. Nije mala stvar. A i drugovi su za to. Nema mu druge.

Dosta je momkovao.

Krenu u ponoć put Crne Gore i primorja. Stigoše u svitanje. Onda oko Bokokotorskog zaliva. Od kioska do kioska.

Znoji se Baća. Što od sunca, što od treme. Nije mala stvar ženidba.

Stigoše do Herceg Novog.

Dođoše do kioska u kojem je radila devojka kojoj je Milun već natuknuo da ima neoženjena šefa i da će ga jednom dovesti.

„Evo, ko što sam obećao, doveo sam ga.“

Gleda ona Baću. Dopao joj se. A i dosadilo joj da se u metalnom kiosku peče. Zažagrila očima pa se oko Baće uvija.

Ni Baća nije ravnodušan. Ona u majici na bretele, našminkana, jest ima malo više godina, ali Baću to ne smeta.

Medi.

Sve dok ona zacvrkuta.

„Šefe, a šta ćemo sa remitendom?“

Puče Baća.

Otkud Baća sa Romanije da zna šta je remitenda. Otkud da zna da se tako zovu neprodane novine.

„Nisam ti ja nikakav šef. Nego me ovaj moj  pozvao da mu pravim društvo do mora.“

Bi šta bi. Ništa od priče.

Vratiše se u varoš oborena nosa.

Pravo u „Gradsku kafanu“.

A tamo, ko što su obvikli, sede Tripun i Pajsija. Pričaju im šta je bilo.

“Magare sa Romanije! Što nisi rekao ’rešićemo’, viknu Pajsija.

„Ništa nisi od nas dvojice naučio. Ko god nešto traži, mi kažemo ’rešićemo’. Tako nas, evo, pedeset godina na istom mestu. A pravo da ti kažem, ni ja ne znam šta ti je ta retimenda.“

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar