PROROK VEKA: Olja, jedna jedina

Uprkos odbojnosti akademske kritike, narod je glasanjem Olju Ivanjicki izabrao za najpopularnijeg slikara Jugoslavije. Deo njene bogate zaostavštine, oko koje se vodi sudski spor, sada je iz muzejskih depoa iznet pred publiku u Beogradu, i ta će izložba svakako obeležiti kulturnu 2017.

Moderna umetnost uvek je išla ispred ukusa i razumevanja najšire javnosti, ali ono što je radila Olja Ivanjicki predstavljalo je izuzetak. Njena dela bila su tražena, a ona slavna za života. Na osnovu glasanja publike iz cele one velike države - gotovo u inat konzervativne akademske kritike - bila je proglašena za najboljeg slikara dvadesetog veka u Jugoslaviji.
Niko još nije utvrdio koliko je slika, grafika i crteža izašlo iz njenog ateljea, oprezne procene sežu do 20.000! Posle njene smrti trećeg dana leta 2009. godine, u njenom ateljeu na Kosančićevom vencu 19 u Beogradu zatečeno je 729 njenih slika i crteža i 27 skulptura i instalacija.
Odmah su, nažalost, ta dela, uz ostatak njene zaostavštine - tek čudom stale u trideset osam kvadrata ateljea u kojem je i živela: biblioteka od 1.100 knjiga, 32 bunde, 88 komada nakita, novac, antikviteti, nameštaj, srebro... postati predmet sudskog spora. Pošto nije imala nikakve rođake, odnosno naslednike, njena imovina trebalo je - po zakonu - da pripadne državi. Pred sudom je, međutim, pravo na sve što je ostalo iza Olje Ivanjicki istakla uprava Fonda koji je slikarka osnovala nekoliko godina pred smrt, pozivajući se na „usmeni testament".
Taj spor još traje, a dok se ne okonča, zaostavštinu Olje Ivanjicki čuva Istorijski muzej Srbije. Jedan deo ovog umetničko blaga sada je preseljen u izložbeni prostor na beogradskom Trgu Nikole Pašića: 200 umetničkih slika i drugih radova iz svih perioda njenog stvaralaštva, kao i lični predmeti (fotografije, zvučni zapisi, nameštaj, kolekcija čaša i svećnjaka, bunde koje je ona učinila legendarnim...) koji su činili deo njene svakodnevice i bili neiscrpan izvor inspiracije za umetnički rad, a u posebnom delu galerije rekonstruisan je njen atelje sa autentičnim nameštajem i ličnim predmetima...
Umetničke izložbe ne pate od posećenosti. Koliko smo samo puta prošli pored galerije u kojoj su među okačenim platnima jedina živa bića bili pauk i dremljivi čuvar na stolici u uglu! Ova je izložba (autorka je Tijana Jovanović Češka, muzejski savetnik), kao što je i Olja Ivanjicki bila - drugačija, živa. Nijednog časa tokom onog jednog popodneva koje je potpisnik ovog teksta proveo među eksponatima, nije se desilo da bar dvadesetak ljudi sporo, kao u nekakvom religijskom obredu, ne prolazi kroz lavirint panoa i izložbenih vitrina.
Možda se to samo slučaj poigrao, ali tog dana, u Muzeju se čuo šapat na ruskom. Jer, Olja Ivanjicki je naša, ali Ruskinja!

Carska Ruskinja

Njeni roditelji - Vasilij Vasiljenko Ivanjicki i Veronika Mihajlovna Pjotrovska u Srbiju su došli kao prognanici iz Rusije nakon Oktobarske revolucije. Mnogim ruskim emigrantima Pančevo je u Jugoslaviji bila prva stanica, a zbog njihovog broja, kralj Aleksandar Karađorđević im je u ovom gradu poklonio bolnicu. Tu se Ivanjickima 1931. godine rodila ćerka Olga.
Vasilij Ivanjicki javio se na konkurs kojim je Vojno-tehnički zavod u Kragujevcu tražio majstore za izradu topova, pa se porodica naselila u ovom gradu.
Kad je postala slavna, zaposela naslovne strane magazina a novinari počeli da objavljuju knjige njenih intervjua, govorila je: „Još i danas sanjam taj naš stan u Ulici vojvode Mišića 19 u Kragujevcu. Bio je udoban, gotovo prazan, romantičan, uvek pun gostiju."
Ali porodici nije bilo dato da uživa u idili: „Majke se sećam samo kroz jedna staklena vrata, jer su me još kao bebu odvojili od nje, da se i sama ne bih inficirala." Veronika Ivanjicki umrla je u 27. godini od tuberkuloze. A otac joj se više nije ženio, posvetio se ćerki...

Ćerka ruskog emigranta, celog života bojala se gladi, siromaštva, i hapšenja

Otuda valjda, na jednom platnu na izložbi, umesto Bogorodice nad mrtvim Isusom, stariji muškarac pored figure umrle devojke.
Emigrantska sudbina njenih roditelja izbija - kao freska kroz prekrečen zid - kroz njene radove na izložbi, neprestano, od prvih obojenih kofera i putničkih sanduka, preko kolaža sa nalepljenim stranicama pasoša, do velikog portreta nama nepoznate spisateljice Vere Križanske, čije joj je priče otac čitao pred spavanje, urađenog nekoliko godina pred smrt.

„Celog života", zapisao je njen dugogodišnji prijatelj i ljubavnik Milan Šarac, „bojala se gladi, siromaštva, i hapšenja!"
U Beogradu je studirala vajarstvo, i diplomirala 1957. Arhitekta Peđa Ristić, njen savremenik, kaže da su je zbog odrastanja u Kragujevcu, neko vreme smatrali provincijalkom. I on će, posredno, o njenom poreklu: „Prve pare koje je zaradila, Olja je potrošila na poslugu. Na primer, ja kao Srbin, i kad bi mi neko priuštio poslugu, ja bih im platio da odu, a ona, prve pare koje je zaradila dala je na poslugu. To mogu samo carski Rusi!"
Ostalo nam je i sećanje Ljube Popovića, jednog od naših najvećih slikara, na te dane: „Olja je, uz Ingrid Lotarijus (mis Jugoslavije 1968. i glumica koja se okušala i u Holivudu - prim. M. P.), bila najlepša žena tadašnjeg Beograda. Bila je toliko lepa da čovek prosto nije smeo ni da je pogleda u oči. Kao ličnost posedovala je neku magiju, neku mačkastu tajnu, i imala lepotu i čudan, smirujući glas. Svi su tada imali slikare koje su obožavali, a Olja je bila opsednuta Leonardom da Vinčijem."
Ta će je opsednutost držati celog života - otuda brojni portreti Leonarda da Vinčija (poslednji je nacrtan gotovo neposredno pred smrt!), replike „Mona Lize", i čuvene njene slike dama sa hermelinom, kao omaž Leonardovim.

Prorok veka
Slikari su skloni mistifikaciji svog rada, a istoričari umetnosti svojski ih podržavaju u tome. Tako je i svaku fazu u svom slikarstvu Olja Ivanjicki zaogrtala plaštom više ili manje nerazumljivih teorijskih postavki, od kojih su neke čak štampane kao knjige. Cilj im je, delimično, bio da opsene prostotu, ali nema sumnje da se i lepo zabavljala izmišljajući ih. Prosečnog posetioca izložbe te visokoparne fraze mogu da zbune i obeshrabre, i da mu umanje uživanje u čarobnom svetu slikarkine umetnosti.

Osnovne informacije, koje pruža katalog izložbe, sasvim su mu dovoljne za snalaženje među eksponatima. Olja je, recimo, 1962. godine, u vreme kada je to bilo ravno izvlačenju premije na lutriji, dobila stipendiju za studijsko usavršavanje u SAD, odakle se vratila zaražena pop-artom i idejama hipi pokreta. Ta se dela lako prepoznaju među drugima, a lik Endija Vorhola često će se javljati kao motiv i docnije. Dokumenti o performansima koje je slikarka izvodila šezdesetih godina - javno spaljivanje lutaka, njenih dvojnica, nažalost, nisu sačuvani... osim, verovatno, u arhivama Udbe, koje je motrila na svako iskakanje iz socijalističkog šablona.
Zasebnu celinu predstavljaju i portreti anđela, anonimnih i gotovo androginih likova, „bića iz četvrte dimenzije, nadbića koja će doći...", hiperprodukovanih tokom decenija, a tu su i portreti osoba koje je smatrala važnim za razvoj ljudske misli - od Bila Gejtsa, preko Pikasa, do Putina. Gotovo podjednako uživanje pruža uvid u slikarkine zbirke porcelanskih šolja i čarobnih šarenih staklenih kugli - pritiskivača za papir.
Ekstravagancija je bila osnovna karakteristika njene garderobe, ali i kostima koje je radila za modne revije i pozorište. Nije, stoga, čudno, što su izložene zaumne haljine inspirisane Teslom, ali i njene šljokičaste suknje, torbice, raskošne bunde i cipele. Cipele su se našle i na platnu, a za ljubitelje kurioziteta, Olja Ivanjicki smatrala je da treba da nacrta i po jednu zimsku i letnju cipelu Zorana Đinđića!
Ali krunu izložbe svakako predstavljaju znalački odabrane figuralne kompozicije. Neke od njih, uprkos činjenici da predstavljaju vrhunac slikarstva Olje Ivanjicki, zadržale su se u njenom vlasništvu - zbog ogromnih formata bile su neprikladne za privatne stanove, a netrpeljiva konzervativna kritika nije ih muzejima preporučivala za otkup. Na ovim platnima odziv su našla politička zbivanja u svetu, a na potpisnika ovog teksta najjači utisak ostavila je potresna slika „Proleće Alda Mora" iz 1999. i triptih „XX vek" (1995). Na ovom svođenju bilansa stoleća koje je isticalo, Olja Ivanjicki zabeležila je više od pedeset likova i scena - od Kenedija, pogođenog u Dalasu, preko Borhesa, Dalija, Umberta Eka, Tesle, do - Donalda Trampa, dvadeset godina mlađeg nego danas, lepog i plavookog, s crvenom kravatom! Fakat koji možda potire napred iznetu tvrdnju da su njene teorije o mnogostrukim dimenzijama vremena tek besmislena priča...

U životu i politici

Izložba „Zaostavština Olje Ivanjicki" u Istorijskom muzeju Srbije tek je delić, samo blagi odsjaj onoga što je uradila u životu, ali omogućuje da se nasluti sva raskoš njenog talenta. Pomenuto je već, međutim, da je priznanje „ozbiljne" umetničke kritike izostalo. Nisu joj opraštali popularnost i često prisustvo u medijima i javnosti, kao da slikar neprestano treba da boravi u „visinama čiste umetnosti". A delom je i sama odgovorna za to: u izvesnim periodima se ponavljala i kopirala samu sebe kako bi zadovoljila potražnju na tržištu.
Ni drugi sitni ljudski gresi nisu joj bili strani, saznajemo od Milana Šarca, novinara, aforističara i pozorišnog delatnika. Njegova knjiga „Jedinstvena Olja", za koju je predgovor napisao akademik Matija Bećković, ilustrovana je brojnim fotografijama slikarke i autora, koje dokazuju postojanje bliskosti među njima. Šarac, uzdržan i odmeren, s pijetetom je zabeležio zajedničke trenutke, dozvoljavajući sebi da iznese samo jedan uistinu intiman detalj - opis scene na početku njihovog poznanstva (on ima 22, ona 40 godina) kada ga je u kabini za tuširanje dočekala gola... Iz ove knjige saznajemo koliko je Olji bilo stalo da je prime u SANU, i s koliko je jakim otporom bilo presečeno lobiranje njenih prijatelja.

Sujeta je nadjačala prijateljstvo i kad je slikaru Miru Glavurtiću, dok su zajedno sedeli, stigla ponuda TV „Stankoma" da se pojavi u njihovoj emisiji. Olja ga je odgovorila, rekavši mu da je „Stankom" mala televizija vrlo skromnog dometa... a onda se u ponuđenom terminu na toj televiziji pojavila sama! Daleko od uobičajene predrasude o nepraktičnim umetnicima, Ivanjicki je trezveno i pedantno vodila računa o svojim finansijskim prilikama, prodajući slike najčešće preko veštih agenata, od kojih je glavni bio Beograđanin s Karaburme koji je - da bi na domaćem tržištu postigao veću cenu - srpski govorio sa engleskim akcentom!
Šarac podseća i na slikarkinu bliskost s Miloševićima, Mirjanom i Slobodanom. To je prijateljstvo počelo prvo među ženama, osamdesetih godina, da bi preraslo u porodično druženje. Zanimljivo je, i vrlo rečito govori o karakteru Olje Ivanjicki, da o njima nije rekla ni jednu ružnu reč kada su pali sa vlasti.
Duboko uronjena u stvarnost iz koje je crpela teme, ona se politički angažovala u Pokretu Snaga Srbije Bogoljuba Karića. O tome se nije detaljnije izjašnjavala, ali biće da je posredi vraćanje usluge za mecenstvo poznate familije u jednom periodu, krunisano i godišnjom nagradom Fondacije Karić za 2008. godinu....

Muške ljubavi, i ženske

Fizička lepota, koju je zadržala i u zrelom dobu, udružena sa slavom i harizmom, učinili su da ceo njen život bude obeležen udvaranjima. Uprkos tome, o njenom privatnom životu ne zna se mnogo. Samo je o ljubavi s Leonidom Šejkom, osnivačem i teoretičarem slikarske grupe „Mediala", ostao trag u knjizi prepiske koju je slikarka objavila posle njegove rane smrti. Zna se i da je bila u - možda nevenčanoj - bračnoj zajednici s jednim inženjerom koji se posle raskida s Oljom oženio njenom prijateljicom. Bila je i u burnoj vezi s fudbalerom Dragoslavom Šekularcem u vreme njegove najveće popularnosti, što su bez mnogo detalja zabeležili i ondašnji uštogljeni mediji, a ako je verovati Milanu Šarcu, mladu i popularnu slikarku beznadežno je voleo i predsednik Srbije Draža Marković, poznat po sklonosti ka lepšem polu i jagnjetini...
U naznakama i polurečenicama, oni koji su slikarku dobro poznavali pričaju da su je volele i žene, i da je ona tu ljubav umela da uzvrati. Na spisku njenih ljubavnica tako su se našle i jedna legendarna lepotica, između ostalog i mis Jugoslavije, pa pevačica, zatim jedna maserka... a dokazi za ovu tvrdnju nalaze se i među radovima izloženim u Istorijskom muzeju Srbije.
Pa koga zanima, neka pažljivo razgleda eksponate iz zaostavštine Olje Ivanjicki.

A DOBRICU ĆOSIĆA NIJE VOLELA...

Na spisku njenih poštovalaca i prijatelja, beleži Milan Šarac u knjizi „Jedinstvena Olja", bili su Jovanka Broz, ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Aleksejev, američki državni sekretar Lorens Iglberger, pilot vojske Kraljevine Jugoslavije Svetozar Lolić, koji je u aprilu 1941. prevezao kralja Petra iz zemlje, Henri Kisindžer... Dobricu Ćosića, kaže Šarac, smatrala je prevarantom i nije ga volela.