Riznica divnih i besprizornih

Šta je „Sveto smeće“ za Ljudmilu Ulicku? Kutija za cipele u kojoj su pohranjene sitnice njenih predaka, bolje rečeno krhotine sećanja, sijaset mističnih krljetaka? Kao muzejski eksponati, samo devastirani, oštećeni, nereprezentativni, smešteni u prastaroj kutiji kao u najbezbednijem depou. Čak i kada je riznicu koja je odolevala mnogobrojnim selidbama bacila u kontejner ne bi li raskrstila sa svojom vezanošću za artefakte prošlosti, ništa se nije desilo, nije nastupila amnezija, svaki detalj je sačuvan u njenom umu, a sećanje konzervirano do najsitnijih detalja.

U autobiografskoj knjizi „Sveto smeće“ Ulicka nam kroz eseje i ispovesti otvara vrata svoje intime, porekla, vere, biografije, životnih izbora, brakova, muževa, rođaka, prijatelja. Otvara ih širom. Svako može da sedne pored nje. Da je vidi i opipa kao neverni Toma. Da oseti njenu toplinu i raspoloženje. Dotakne njenu dušu. Da levitira nad njenim prvim radnim mestom. U laboratoriji u kojoj je stimulisala mozak jednog pacova ili za radnim stolom proznog pisca, pošto je napunila pedeset godina, do danas, u Moskvi, Liguriji ili Izraelu.

Ljudmila Ulicka jedan je od vodećih pisaca savremene svetske književnosti. Svetsku slavu stekla je pričama i romanima koji su prevedeni na više od dvadeset jezika. Dobila je čitav niz ruskih i međunarodnih književnih priznanja, među kojima se nalaze: „Medicis“, „Moskva-PEN“, ruski „Buker“, kineska Nacionalna nagrada za književnost, ruska nagrada „Velika knjiga“, „Grincan Kavur“, „Simon Bovoar“ itd. U izdanju „Arhipelaga“ objavljena su njena tri velika romana – „Slučaj Kukocki“, „Zeleni šator“ i „Jakovljeve lestve“.

Delovi intervjua sa novinarima dopunjuju njen tok misli kada govori o svom pradedi, časovničaru iz Kijeva, dedi koji je dobar deo života proveo u gulagu, o svom jevrejstvu, pravoslavlju, hrišćanstvu, o pravednicima koji su vernici, inoverci, ateisti i antiteisti ili o pisanju romana „Zeleni šator“.

Nema dominantne ideje, ideologije, svetonazora, dogme i državnog uređenja. Glavno je suprotstaviti se represivnom društvu, koje je surovo i sebično prema običnom čoveku. Sistem socijalne zaštite više je blagonaklon prepuštanju roditeljskih prava hraniteljskoj porodici, nego socijalnim davanjima i pomoći biološkim roditeljima. A ako očajno siromašan roditelj prosi, deca će mu biti oduzeta.

Brojčana dominacija žena i njihov duži život u Rusiji u odnosu na muškarce, čiji životni vek desetkuje konstantno regrutovanje za rat, genetika i pošast alkoholizma, tako da je prosečni životni vek Rusa 55 godina života. Ne može se svaka žena u Rusiji udati i produžiti potomstvo. Hronična je nestašica partnera. Zato Ruskinja toleriše neke stvari koje bi na Zapadu bile tabu, recimo porodično nasilje. Iako razvod u Rusiji nije više bauk.  

Tek kada pogledaš u zatvore jedne države, vidiš u kom je ona stanju. Kakva je njena demokratija. Ulicku posebno interesuju sankcije prema maloletnicima, koji zbog sitnih prestupa dobijaju zatvorsku kaznu, drakonsku i neodmerenu, a ceo sistem lišavanja slobode je država u državi, glomazan i skup. Institut gulaga nikad nije dokraja uništen. Nastavio je da tinja decenijama.

Insajdersko oko uporediće bolnice u Rusiji i inostranstvu, protokole u lečenju raka i drugih teških bolesti.

Ulicka nas u svojoj autobiografiji rečima pričešćuje i osvešćuje. Do kraja, vaše srce kuca zajedno sa njenim.