“Rolling Thunder Revue: Priča o Bobu Dylanu” – najčudniji film Martina Skorsezea

“Rolling Thunder Revue: Priča o Bobu Dylanu” – najčudniji film Martina Skorsezea


Svakako najveća atrakcija koju je Netflix u aprilu ponudio svojim pretplatnicima je film “Rolling Thunder Revue: Priča o Bobu Dylanu” Martina Skorsezea. Prikazan je čak i u malom broju američkih bioskopa, kako bi se mogao kvalifikovati za predstojeće takmičenje za Oskara.

Međutim, tu nastaju problemi: u kojoj kategoriji? Logično bi bilo da se film takmiči za najbolji dokumentarac, međutim, vrlo brzo nakon pretpremijernih projekcija pročulo se da je i previše toga zapravo fingirano, piše Jutarnji list.

Recimo, zašto se Skorseze potpisao kao reditelj kada je koncertni materijal, koji čini bar polovina filma, osmislio neko drugi. U filmu je i predstavljen – Stefan van Dorp, međutim, takva osoba ne postoji. U to su se mogli uveriti novinari koji su potrošili vreme guglajući. Njega “glumi” Martin von Haselberg, suprug Bette Midler, koja promakne u jednom kadru arhivskog materijala.

Približavanje publici

Prvo naslov je prepoznatljiv samo najžešćim Dilanovim fanovima, budući da je “Rolling Thunder Revue” serija koncerata za koju je rock-zvezda sastavila poseban tim. Održavali su se od jeseni 1975. do proleća 1976., po Severnoj Americi, a na njima je Dilan izvodio standarde kao što su “Blowin’ in the Wind”, “Just Like a Woman”, “Mr. Tambourine Man”…

Od 1966. prestao je nastupati na koncertima, vratio im se 1974. s grupom The Band, ali su ga zamorile svirke pred velikim auditorijem. Zato se odlučio približiti publici, birao sale sa ne više od tri hiljade mesta, a i okružio se umetnicima koji su bili povezani s njegovim muzičkim korenima, kao i onima koji su donosili nešto novo. Naslov “Rolling Thunder” mu se dopao jer su mu rekli da na jednom od indijanskih jezika to znači govoriti istinu, a istina mu je očito bila jako važna. Zato je na nastupima obojio svoje lice u belo.

Istovremeno, nastupi su trebali biti što spontaniji i da podsećaju na italijansku “commediju dell’ arte”, u kojoj se glumci toliko zbližavaju sa svojim likovima i publikom da to postaje nova vrsta umetnosti.

Sredina sedamdesetih bila je poseban period u Americi, Nikson je dao ostavku nakon afere Votergejt, kratko ga je zamenio potpredsednik Gerald Ford, rat u Vijetnamu bio je izgubljen… Dilanova “A Hard Rain’s A-Gonna Fall” nikad se nije bolje uklapala. On je sam sebio zadao još jedan zadatak, hteo je snimiti celovečernji film, i to ne bilo kakav, već spoj igranih delova i koncertne muzike. Za to je angažovao talentovanog i još ne tako poznatog dramaturga Sama Šeparda. Film se trebao zvati “Renaldo i Clara”, a glavne uloge su igrali reditelj i njegova tadašnja supruga Sara, na premijeri 1978. njih dvoje više nisu bili muž i žena.

Skorseze je posle razgovarao sa Šepardom, ali mu ovaj nije rekao jednu poznatu činjenicu, da se snimanje pretvorilo u pravi haos, svako od “glumaca” izgovarao je replike koje bi mu pale na pamet, a njegov scenarijo kao da nije ni postojao. Uostalom, prva verzija trajala je pet sati, poslije je skraćena na četiri.

Jim Gianopulos, šef Paramount Picturesa, tvrdio je Scorsezeu da je bio promoter te turneje, što po svoj prilici nije tačno, jer je u to doba pripremao doktorat na pravu. Prema njegovim riječima, “Rolling Thunder Revue” bio je finansijski fijasko, što pak vrlo verojatno, jer je trebalo platiti taj vrlo zahtevni pogon, a dvorane u kojima su nastupali bile su premale da bi osigurale solidan prihod od ulaznica.

film

Sumnjivi intervjui

Što je uopšte snimio? Zgranućete se kad pogledate film “Renaldo i Clara”, pa čak i skraćenu verziju. Sve je tamo, fascinantni koncerti “Rolling Thunder Revue”, pa čak i scena s Dilanom i Ginsbergom na grobu Jacka Kerouaca. Što je u svemu tome Skorseze napravio? Nekoliko sumnjivih intervjua i sređivanje sati i sati koncertnih snimaka koji i danas deluju fascinantno. Ko ih je režirao? Verovatno sam Dilan. Možda je zato izmišljen onaj fantomski Stefan van Dorp koji tvrdi da je to njegov materijal.

Ovo je treći put da Skorseze snima Dilana, prvi put se pojavio u njegovom “Posljednjem valceru”, zatim u troiposatnom dokumentarcu “No Direction Home: Bob Dylan”, a ovo je njihova treća saradnja. Od onoga što je Skorseze kontrolisao najzanimljivije su Dilanove cinične izjave da je “Rolling Thunder Revue” bila tako davno da je se on uopšte i ne seća i da je od svega ostao samo pepeo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar