Scena
19.09.2025. 04:05
Scena
15.10.2025. 23:10
Silvana Hadži-Đokić
Preporuka za čitanje
Duboka rana intime
Donatela di Pjetrantonio rođena je 1963. Živi u gradu Pene, u Abrucu, gde više od trideset godina radi kao dečja stomatološkinja. Na književnu scenu stupila je 2011. romanom kod nas neprevedenim, za koji je dobila nagradu "Tropea“.
Usledili su romani "Vraćena“ i "Južno predgrađe“, koji su joj doneli nekoliko nagrada i brojne obožavaoce. Njen poslednji roman, "Lomne godine“, osvojio je nagradu "Strega“ 2024, za najbolji italijanski roman godine. Jedna od najznačajnijih savremenih italijanskih spisateljica, Di Pjetrantonio se u svojim delima fokusira na žensko iskustvo i odnose među ženama, baš kao i Elena Ferante.
U maloj varošici pokraj Peskare otvara se školjka sećanja na traumu, počev od traume tokom pandemije, neusklađenog odnosa majke Lučije i ćerke Amande koja se u poslednji čas vraća kući nakon studiranja u Milanu, odnosa ćerke i njenog ostarelog oca, odnosa supružnika koji već dobar niz godina vode odvojeni život koji nikako da se završi razvodom. Budi se sećanje na traumu iz prošlosti, kada su na zemlji koja je vekovima pripadala porodici njenog oca, u središtu Apenina, dve devojke ubijene, a njena najbolja prijateljica bila ostavljena da iskrvari. Suđenje o ovoj tragediji pratila je cela Italija mesecima, a mediji su pomno prenosili svedočenje preživele devojke.
Lučija, lokalna fizioterapeutkinja, sa malom, ali dobro razrađenom ordinacijom u varošici srednje Italije koja spaja Jadransko more i planinsko zaleđe, glavna je protagonistkinja i fizička veza između prošlosti devedesetih godina XX veka i godina pandemije. U ovaj okvir staje sva dubina, nepredvidivost, sudbina ljudske, a naročito ženske egzistencije. Ispod površine su ponori, gejziri i vrtlozi intimne istorije.
Majka i ćerka su otuđene, ali ovo nije samo priča o tipičnom odnosu, koji sa sobom nosi borbe moći, sukob generacija, bliskost i rivalitet, već o nerasvetljenoj i zajednički neproživljenoj ćerkinoj traumi, što polako izbija na videlo. Jedno od pitanja koje Di Pjetrantonio u svom tekstu postavlja jeste može li roditelj da štiti svoje dete od zala ovoga sveta, kada je dete fizički razdvojeno od njega i odraslo? Odgovor je da naravno ne može. Ali, dublji odgovor kad rana nastane je može li da pokaže empatiju i podršku nakon traume, i da li i to izostaje ili bolno kasni?
Koliko su majka i ćerka kadre da poprave svoje odnose? Može li se to preko noći uraditi? Majka živi danju, ćerka spava danju. Njihov bioritam ne pomaže u rekonekciji, vidanju rana, a lavina života uglavnom grabi napred.
Dvadesetogodišnja najbolja drugarica Lučijina nakon traume se ne otuđuje od Lučije, ali je izgleda obrnuto. Devojka je mesecima pod lupom javnosti, zbog svedočenja na sudu upada u sve veću depresiju kao jedina preživela i na kraju se seli u Kanadu, daleko od roditelja, doma i rodnog mesta. Nikad se više neće vratiti kući. Nikad više neće nastaviti svoje socijalne veze, tamo gde su prekinute, niti će ih obnoviti.
Čini se da je Lučija pala neke svoje životne ispite, iako na prvi pogled deluje zrelo i ostvareno. Ona je topla i prijateljska osoba. Ali, to je izgleda tačno na samoj površini i prilikom formiranja prvih utisaka. Ono čega se Lučija istinski plaši jeste dubina života. Njegovi ambisi. Provalije. Tamni vilajeti. Nerešivi lavirinti. Tajne.
Ipak, neke rane iz prošlosti je zacelila, a druge sebi samoj obećala da će rešiti. Jer život nije ni kazna ni nagrada, već prostor između. Puteljak, ne auto-put.
Scena
09.10.2025. 14:44
Ko je Laslo Krasnahorkai koji je upravo dobio Nobela za književnost
Scena
01.10.2025. 19:25
Dejan Aleksić o knjizi "Džinovi, strašila i nešto treće“, o pisanju za decu...
Komentari
