"Štandovi megamarketa"

Za mnom, čitaoče: Sajam knjiga NEKAD i SAD

"Ide Sajam, biće rukovanja", govorio je veliki srpski pesnik Brana Petrović.

Od sedamdeset sedme godine dolazim na Sajam knjiga. Na Sajam sam prvi put došao sa Miodragom Bulatovićem. Njegovoj prestupničkoj estetici nije bilo dopušteno da plati ulaznicu. Znao je sve igre i strahove mlitavog komunizma. "Oni su sa mnom", rekao je pokazujući na Branu Šćepanovića, tada slavnog pisca ("Usta puna zemlje"), i prošao napred. Ostavio je čuvare na vratima da se pitaju ko je sad pa on. Znao je da se ne usuđuju da postave pitanje.

Tako je počelo moje druženje sa Sajmom. Prestupnički. Ta najveća knjižara trebalo bi da radi trista šezdeset pet dana u godini i nikad nam je ne bi bilo dosta.

Jurcali smo, on slavan pisac, ja žut oko kljuna, od štanda do štanda i takmičili se ko će od devojaka i gospođa na Sajmu dobiti više brojeva telefona. Nisam imao šanse sa njim. Ljubio je ruke, poklanjao knjige, ispisivao lascivne i obećavajuće posvete. Pričao sadržaje svojih novih romana koje nikad neće napisati. Svadba u Aušvicu, na primer.

Varao izdavače koji su hteli da budu prevareni, grebao se za primerke svojih knjiga po štandovima, primerke koje je već posle deset metara poklanjao. Intrigario je, spletkario, puštao buve. Objašnjavao je piscima da Sajam služi samo za to da bi ozbiljan čovek maznuo neku novu devojku.

Kako naći način da uđeš na sajam Novog Poretka na kvarno.

U autobusu Ciganka sa četvoro odraslije dece. Uredno okupane. Pričaju da idu Sajam. Neopazice krećem za njima. Težak mi je ranac. U njemu je trideset pet već prodatih knjiga koje treba da isporučim.
Silazimo stanicu posle ulaza. Ograda je popravljena, ali ispod ograde na jednom mestu rupa. Pseća rupa. Ciganska rupa. Pesnička rupa. Provlačim se za Ciganima. A onda držeći se za gelender preko ograde do ulaza za unos knjiga. Tuda sam nekad ulazio. Ovoga puta je i tu sačekuša. Plati pa klati.
Vratiše i mene i Cigane. Ući a ne platiti, to se smatralo podvigom. Honorar još nisam dobio. Teška srca se odreknem cigara i kupim ulaznicu za otvaranje.

Tako je bilo nekad.

Sad me dočekuje Nikola Marinković, urednik Srpske književne zadruge koja je objavila moju knjigu "Mrtvi dim". Ulazim regularno kao poznat pisac. Sajamskim hodnicima gaveljaju starci od dvadeset do osamdeset godina. Starci bez glava. Glave napravljene od gline, odlivene u gipsu, neke i u bronzi, neke pozlaćene, nose u naručju, pokazuju prolaznicima. Radovi čuvenih vajara. Dr, dr, dr… Traže političke i ine sponzore koji će ih odliti… Na prsima im zveče medalje ko na šarovu vlačezi. Četiristo i kusur književnih nagrada ima.

SERBIJAN RAJTERS

Neki bi se duboko uvredili na ono srpski.
U podzemnom prolazu na osam metara dužine dočekuju vas vojvoda Šešelj i sa druge strane najčitaniji srpski pisac od Ljiljane Habjanović Đurović.
Pod kupolama vreva. Kuljaju jata dece. Ko uspe da prođe ‒ prošao je.
Dečaci se fotografišu sa Vojvodom. On je sačekušu postavio na ulasku u Sajam. Gomile dečaka hoće da se slikaju sa njim.
"Jeste li vi četnici?"
"Jesmo", odgovaraju dečaci.
"E onda besplatno slikanje. Za četnike džabe."
Ostale poziva da odmore uz rakiju od kanabisa. Gde li je to Vojvoda zbavio.

U telefon mi stiže pesma koje neće biti ni u jednoj knjizi. Piše mi brat Fanđo sa Romanije:
"San na oči neće brate,
Slike mi se ratne vrate,
pa u njima ‒ već danima
na krvavim ležim čaršafima.
Priključili infuzije ‒ mrtvački me brico brije,
Oteo mi bombe dvije i krezav se meni smije."

Nataša Rogelja: "Ljude je nekada vodila ideja, a danas ih pokreće teškoća"

Intervju

Scena 23.10.2024. 18:15

Nataša Rogelja: "Ljude je nekada vodila ideja, a danas ih pokreće teškoća"

A onda dalje. Za mnom, čitaoče. Vodim te na sajam Novog svetskog poretka.
Zaprepašćen sam brojem potpuno novih malih izdavača.
"Kako to opstaje?", pitam jednog.
"Ja imam kompjutersku štampariju. Štampam knjige precvalih dama i mladih pisaca, nestrpljivih da se proslave. Ako hoće da im objavim knjigu, to košta petsto maraka. Honorar dajem u knjigama. Deset posto kao i svi ostali. Znači pedeset primeraka. Štampam šezdeset. Pedeset za pisca i njegovu familiju, deset za mene. Na knjizi sam dobar četiristo evra. Malo li je. Na knjizi naravno piše tiraž petsto primeraka. Uostalom, sponzora traže skoro svi izdavači."

Kroz Sajam lutam sa Njegošem Vukovićem, prognanikom iz Travnika. Pesnikom sa velikim P. U njemu je sve poezija.
"U pesnike kao u hajduke ne ide se bez velike muke." Pesnik je napet kao struna. Gudalo violine da ga dodirne, pukao bi. Književne novine objavile su čitavu stranu njegovih pesama. Ali izdavači traže pare, a Njegoš para nema. Svaka njegova rečenica je stih. Nekada je pisao priče, a onda se desilo ono što se samo velikim pesnicima dešava. Dolazile su same pesme.
"Što se nisi rodio dvadeset godina prije. Dok su postojali pesnici." Sad pišu na Fejsbuku, objavljuju postove, a onda plate štampanje knjige.

Bata Milanović, veliki srpski pesnik, i ja pokušavamo da ga utešimo.
Pričamo o honorarima koje su nekad dobijali pisci. Sad honorare niko ne pominje.

Polovinu Sajma pokrivaju megamarketi knjiga. "Delfi", "Vulkan". U te štandove ne zalazim. Nema duše.

Na štandu "Službenog glasnika" srećem starog knjižara. Čitav život je posvetio knjizi. Radi u knjižari "Geca Kon". "Kupuje li narod knjige?"
"Muka mi je. I ono što kupuju bolje da ne kupuju. Šta čitaju ‒ to je užas."

Prevodi trećerazrednih pisaca bestselera koje Zapad proizvodi, ljubavni vikend romani ukoričeni u zlatotisku, romansirana žitija sveta, krimići u mekom povezu koji šljašti.

"Biće ovo poslednji sajam", kažu mnogi.

Neće biti poslednji, ali će izgledati kao bilo koji sajam u Australiji.

Udruženje književnika na kraju Sajma. Do toaleta. Polako se urušava kao i Sajam.
Zgrada u čuvenoj Francuskoj sedam propada. Na mestu gde je sedeo Andrić pao plafon. Tu kao neka zaverenička, ranohrišćanska sekta skupljaju se preživeli pesnici. Francuska 7 nije više bitna adresa.

Dočekali smo još jedan Međunarodni sajam knjiga (FOTO)

"Reč je slobodna"

Foto 20.10.2024. 09:15

Dočekali smo još jedan Međunarodni sajam knjiga (FOTO)

Ipak odlazim svakog dana. "Službeni glasnik" mi je objavio "Đavolje jave". "Štampar Makarije" i "Obodsko slovo" "Priče uličarke". Moram da budem tu.

"Štampar Makarije" objavio je sabrana dela Andrića, Crnjanskog, Kusturice i Brane Šćepanovića koji je umro u domu staraca.

Objavljivanje sabranih dela Brane Šćepanovića je za mene književni događaj godine. Nikog kao njega nije satrla čaršija. Do te mere da je prestao da piše. A jedan od najprevođenijih naših pisaca.

Matija je objavio knjigu o majci. Zaludu kad nemam novca da je kupim. Krivica je njegova velika. Zar da živi toliko godina. Pesnici umiru u tridesetoj, a on potegao i duboko ugazio u devetu deceniju.

Ni kupaca, čak ni onih koji razgledaju. Ako ih ima, šunjaju se po megamarketima knjiga. Sve je megamarket.

Pričam sa prijateljem Emilom Miloševićem sa kojim sam nekad dolazio na Sajam, a sad je već dvadeset godina u Australiji.
"I to ka i kod nas. Tako izgledaju sajmovi knjiga."

Idem Sajmom i sećam se predratnih stihova Branka Ćopića: "Uzeh olovku, napisah slovce, dobih honorar, k... od ovce."