ŠAMAR SRPSKOM NARODU NA KROAZETI

ŠAMAR SRPSKOM NARODU NA KROAZETI


U času kada čitate ove redove, dugometražni igrani film „Teret“ Ognjena Glavonjića, o vozaču ukletog kamiona koji prevozi albanske leševe po Srbiji, prikazuje se na Filmskom festivalu u Kanu, u sekciji „Petnaest dana autora“. Hoće li šamar u lice srpskoj naciji pući ovih dana i na Kroazeti? I to o trošku građana Srbije?

Pre dve godine je na beogradskom festivalu dokumentarnog filma Beldoks (istom onom gde je glavni gost Bernar-Anri Levi pred zgro­ ženim i prepadnutim Goranom Markovićem dobio tortu u lice!) prikazan, i ne samo prikazan nego i nagrađen, film „Dubina dva“, okružen izuzetnom pažnjom druge Srbije i negodovanjem ostalih. Radilo se, da podsetimo, o produkciji Fonda za humanitarno pravo i njegove beogradske perjanice Sandre Orlović, čija je tema poznati narativ o kamionu punom le­ ševa (navodno albanskih) koji tajne službe Miloševića vozaju po Srbiji, od Đerdapa, gde je taj kamion „isplivao“, do Batajnice, gde je „uništen“. Ceo materijal o tom slučaju, koji je direktno sponzorisao rečeni fond, našao se naravno u Hagu, gde nije osobito impresionirao čak ni onakav tribunal, ali su ostale gomile traka s raznim „svedočenjma“ o navodnom masovnom srpskom zločinu nad nevinim šiptarskim stanovništvom, koje je rečeni fond svakako želeo da plasira u javnost. Nije se dugo čekalo i Fond se pojavio u ulozi filmskog producenta pred novim zadatkom: kako prikazati masovni srpski zločin bez ijednog validnog dokaza, samo na osnovu tonskih izjava osoba od kojih mnoge nemaju ime, niti im je lice prikazano, a glas izmenjen, dakle poznatim sredstvima „false flag“ spinovanja i drugim oružjem lažljive pokretne slike.

Medijski rat tehnikom „false flag“ (krivica za neko veliko nepočinstvo pripisuje se zastavi, simbolu ili liku protivnika, a ne stvarnom izvršitelju) već vi­ še od deceniju bukti na svim svetskim televizijskim i kablovskim kanalima i preti da izazove apokalipsu. Holivudske i britanske produkcije igranog filma osnovane na propagandnim spinovima poslednje vrste daju svoj doprinos ovom sunovratu ekrana, a i dokumentarni film nudi svoje mogućnosti u takvom hibridnom ratu. U slučaju filma „Dubina dva“ Sorosovi ljudi, globalni majstori u tom poslu, našli su se pred velikim izazovom da od ničega naprave umetničko nešto, poslasticu za globalističke filmske festivale koja hrabro osuđuje zločin (na ovom stupnju već se pojavljuje čarobna reč – genocid) nad „nevinim“ Albancima, u vreme otvorenog rata, koji je NATO, s tim nevinim Albancima, vodio na Kosovu i Metohiji protiv srpskog naroda i međunarodnog prava 1999. godine.

Isti Sorosovi ljudi i mlade žene pronašli su u Pančevu nekog Ognjena Glavonjića, do tada poznatog po filmu „Živan pravi pank festival“, s kojim su postigli ovakav dogovor: po­ što dotični prikuplja materijal za igrani film na temu „isplivalog“ kamiona s leševima, a nema izgleda da ikoga od producenata zainteresuje za taj projekat, oni (tj. Fond) snabdeće ga priličnom količinom audio-zapisa zaostalih iz neuspele kampanje u Hagu i koliko god treba novca da s njima preduzme ne­ što efektno. Posao je sklopljen i rečeni Glavonjić dao se, posle skoro dvadeset godina, na snimanje predela na Kosovu, Đerdapu i okolini Beograda, ne znajući, prema vlastitoj izjavi, ni šta snima ni zašto to čini. Zatim je došao na fenomenalnu ideju: spojiće zvučna „svedočenja“ s praznim hodom svoje kamere i povezati ove babe sa žabama svakog bogovetnog montažnog spoja. „Ideološka montaža“ učiniće svoje, slika i ton spojiće se u neki asocijativni sklop i baš to će biti ne samo „dokaz o srpskom genocidu nad Albancima“ nego i „potresno svedočanstvo o ljudskoj patnji“ koje pleni svojom snagom baš zato što se u njemu ne vide ljudi, nego neki turobni pejzaži, i čuju izmešani, neidentifikovani i „mutirani“ glasovi gledaocu nepoznatih ličnosti, snimljeni ko zna kada i u kom pravnom, istorijskom i psihološkom okruženju. Dokazi par excellence! Sve gola amaterska konstrukcija i laž, pod vidom umetničke istine. Ali sada na scenu stupa moćna svetska mašinerija duboke države, njene pare i veze.

Jedna amaterska brljotina postaje svetska činjenica.

Film pobeđuje usred Beograda, na Vušurovićevom i ko zna sve čijem Beldoksu, uz aplauze neoliberalne klike i montažerkine mame, koja je izjavila: „Nisam videla nijedno telo, nijednu konkretnu stvar. Uspeli ste da mi dočarate jednu jako bitnu temu, ljudsku temu kroz pejzaže, i na taj nežniji na­ čin na koji je meni bilo lakše da to sve prihvatim.“ Odmah su orkestrirane i odgovarajuće „kritike“ angažovanih anonimnih pera, od kojih jedno kaže: „Glavonjićev film predstavlja svakako jedinstven pokušaj dokumentarističkih suočavanja sa zločinima u srpskom postgenocidnom društvu. To jedinstveno mesto delimično je prouzrokovano kohortom zvanične ćutnje, koja više od decenije i po nakon masovnih ubistava albanskog stanovništva i orkestriranog zata­ škavanja zločina detaljno posvedočenog u filmu i dalje predstavlja društveni konsenzus.“

Opširniji tekst Božidara Zečevića pročitajte u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kioscima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar