Uprkos tome što je jedan od najpopularnijih pop i rok muzičara u regionu, Bajaga je ostao ono što je bio od svojih početaka: dobar momak iz komšiluka, uvek nasmejan, predusretljiv i srdačan. Uvek će se javiti na telefon, ali da bi se dogovorio sastanak sa njim, to je već problem. Njegova satnica je prepuna, uvek je u spidu, u planovima sa svojim „Instruktorima“, posle korone ima zakazan niz koncerata u Srbiji i regionu.
On iz svog iskustva nudi recept za uspeh. Ako nešto istinski volite, kao što on voli muziku, uz mnogo predanog rada dolazi i uspeh. Njegovi počeci su netipični, sa 14 godina svirao je ritam gitaru u grupi TNT, a sa 18 bio važan deo „Riblje čorbe“, bez sumnje najbolje rok grupe u Srbiji. Pričamo o njegovim počecima.
„Ja sam totalno samouki muzičar, ali sam imao sreće da sviram sa jako dobrim muzičarima i od svakog sam naučio po nešto. Gitaru sam naučio na Zemunskom keju, to je bilo vreme kad su mnogi dolazi na kej iz Novog Beograda, sa Fontane, iz Zemuna, odavde, odande. Svi su svirali gitare, ja sam tu skidao fazone. Nekolicina iz tog društva postali su poznati poput Miroslava Tadića, on je svirao sa Vlatkom Stefanovskim, postao je slavan. Tada je svirao i klasiku. On je išao u muzičku školu, ja nisam, Posle TNT-a svirao sam u grupi ’Glogov kolac’ gde je svirao pokojni Rajko Kojić, koji je bio sigurno najbolji muzičar ikad koji je svirao u ’Ribljoj čorbi’. Od njega smo svi učili poput Miše Aleksića, mene i Vicka. Među gitaristima svi su ga poštovali, od Točka do Vlatka. A posle prvi producent mi je bio Bata Kovač. Sa Batom sam uradio sigurno 20–30 pesama za razne izvođače. On je imao mali atelje u 27. marta u jednom suterenu, tu su dolazili i Brega i Čola i drugi poznati pevači.“
Vi ste za vreme korone, za godinu i nešto, uradili mnogo toga, što bi u nekim normalnim okolnostima bilo dovoljno za 10 godina?
„Radom sam se borio protiv te učmalosti, karantina, bedaka. Snimili smo album ’Ovaj svet se menja’ koji ima dve nove pesme. Jedna je bila naslovna ’Ovaj svet se menja’, a druga je ’Darija’ sa Bikovićem, za njegov film ’Hotel Beograd’. Ostale pesme su one koje sam radio za druge izvođače, Zdravka Čolića ’Tvoje oči’, ’Moja draga’, ’Otvorena vrata’ iz filma ’Ni na nebu ni na zemlji’, gde nam je gostovao Vukašin Marković, iz ’Ajri Ef-Ema’.
Uradio sam i mjuzikl ’Sa druge strane jastuka’, na matrici, kako je rađen mjuzikl ’Mama mija’. Steva Koprivica napisao je jednu priču o mladima u centru Beograda osamdesetih godina, što je dobra dramska priča. Uklopile su se u taj mjuzikl moje 34 pesme u režiji Juga Radivojevića, Sale Sedlar radio je aranžmane. I na bini je skoro sve vreme bilo 70 ljudi, orkestar, baletski orkestar, glumci... svi su na bini.
Posle sam radio muziku za novi film Dušana Kovačevića ’Nije loše biti čovek’, sa Sašom Loknerom muziku za film ’Mačor u čizmama’, nedavno je bila premijera. Uradili smo puno stvari.“
Koji su Vam planovi, kad će biti koncert na Tašu?
„Prvi koncert trebalo bi da bude 24. juna na Arsenal festu u Kragujevcu, pa onda 26. juna imamo Palić, pa bi trebalo 3. juna da sviramo u Pančevu, 4. jula u Apatinu, posle toga dolazi nam verovatno Jarun, to je 8. ili 9. jul u Zagrebu, to dođe nešto kao njihova Ada Ciganlija, a posle toga nam dolazi 16. jula koncert na Tašu...“
Šta Vas kao rok i pop muzičara povezuje sa Duškom Kovačevićem. On je jednom prilikom za Vas rekao da ste rođeni i istinski pesnik?
„Pre nego sam Duška upoznao znao sam sve njegove filmove, bio sam fan ’Maratonaca’ i ’Ko to tamo peva’. Posle, sticajem okolnosti on se jedne godine doselio kod mene u kraj, postali smo komšije. I kada je bilo bombardovanje, naše porodice su otišle iz Beograda, on i ja smo ostali u Beogradu. Sedeli smo često kod njega, kao on šatro ima podrum. Družili smo se, ali nismo išli u podrum. Dolazili su njegovi prijatelji Bora Todorović, Bata Stojković i ta ekipa. Duško me je posle angažovao da uradim jednu verziju ’Radovana Trećeg’, muziku za predstavu, pa sam radio za ’Profesionalca’ filmsku muziku. Uradili smo muziku na njegov tekst ’Pada vlada’ koja je postala veliki hit. Tu je prvi put nastupala njegova ćerka Lena, bila je klinka, mislim da je još studirala muziku u Holandiji. Tako je počela naša saradnja. Duško je veoma pametan, dobar mi je drug, jako je duhovit, ima specifičan humor. Družili smo se i u ovom vremenu korone.
Ali, prvi put smo imali dovoljno vremena za njegov novi film ’Nije loše biti čovek’. Radili smo ga natenane, bogami jedno dve i po, tri godine. Film je, da kažem, dosta muzički, prvi deo muzike morao sam da snimim pre snimanja filma. A kada se završio film, morao sam da uradim instrumentalnu muziku ’za između’. Stvarno smo to lepo uradili.“
Sve što ste napisali bio je hit. Imate li za to objašnjenje?
„Nemam, osim činjenice da volim to da radim. Dugo se bavim pisanjem pesama i radio sam to i pre ’Čorbe’, a u ’Čorbu’ sam došao iz četvrtog razreda gimnazije. I u ’Čorbi’ sam radio dosta pesama, meni je prosto pisanje pesama ušlo u metabolizam. Prosto moram to da radim. Imao sam sreće da sarađujem sa dobrim ljudima, sa dobrim rediteljima, dobrim muzičarima, od njih sam puno učio i eto nekako se desilo.“
Vi ste među prvima posle građanskog rata „probili led“ i svirali u Hrvatskoj?
„Među prvima, Balašević je negde bio prvi, negde mi. Mi smo odmah posle rata, kada se moglo, krenuli da sviramo. Pre rata svirao sam tamo sa ’Čorbom’ i mnogo, mnogo puta sa ’Instruktorima’. U tim gradovima bivše Juge imam puno prijatelja i publike. I nekako mi je bilo drago što su nas zvali da sviramo takve koncerte. I sve je to jako uspešno prošlo. Mi smo 1994. godine svirali u Ljubljani, u ’Tivoliju’ je bilo više od 10.000 ljudi. Bio je spektakl. U Sarajevu je Balašević svirao prvi, uz podršku UNHCR-a. A mi smo svirali koncert, došao bend, zakupio salu, lokalni menadžer zalepio plakate i radili onako. Tako da smo uspeli da te mostove malo popravimo što su bili porušeni. Dobro smo primljeni u regionu jer naš najveći kvalitet je taj to što nikada niko nije otišao razočaran sa koncerta. Uvek smo davali sve od sebe i uvek smo pravili dobru atmosferu.“
U to vreme u delu srpske javnosti bilo je i negodovanja što ste svirali u Hrvatskoj. Zapravo pitanje je kako ste uvek, ali i u tim okolnostima, sačuvali privatnost. Recimo, tada niste pominjali majku koja je preživela Jasenovac, a tamo joj je stradala gotovo cela porodica?
„Nikada privatne stvari nisam iznosio u javnost zato što mislim da je to nepristojno. Tako sam i naučen. Nikada nisam ni porodicu, decu, slikao preterano niti pričao o tome. Prosto, ja se bavim ovim poslom, ne moram sada njima da uvalim neki teret popularnosti, koja je moja i koja meni donosi lepe stvari, a nekad ti donosi i probleme. Naučen sam da one privatne stvari ostavim kod kuće, a u ovim poslovima trudim se da radim kako treba. Nisam ja to smišljeno radio, takav sam, tako sam vaspitan. Danas je vreme rijalitija, ljudi bi voleli da vas slikaju 24 sata. Meni je to smešno ponekad, moram da iskritikujem ovu mlađu generaciju. Dođu mi klinci u prvi red, naravno svi su sa telefonima, dođu i slikaju, slikaju, slikaju. Posle pola sata kažem prvom: sine, stani, ostavi to, gledaj šta se događa oko tebe. To je koncert. Ne moraš da slikaš, nešto možeš da slikaš u glavi, u srcu, da doživiš nešto. Onda se oni nasmeju, pa me neki put i poslušaju. Pa malo gledaju, pa opet malo slikaju.“
Kako je došlo do Vašeg rastanka sa „Ribljom čorbom“?
„Trebalo je tog leta da budemo slobodni jer smo završili prvi deo turneje, a na jesen da nastavimo turneju. A ja sam u međuvremenu izdao solo album ’Pozitivna geografija’ i nije se zvao ’Bajaga i Instruktori’ nego samo Bajaga ’Pozitivna geografija’. I odsvirali smo jedan koncert u sadašnjoj ’Kombank dvorani’, tadašnjem Domu sindikata, koji je bio odličan. Sa Kulušićem smo dogovorili za leto svirke po radnim akcijama, petnaestak koncerata. Posle sam otišao na Mljet, na odmor. Pre toga Bori je odjednom dunulo da ipak uradi neku Grčku, nekoliko koncerata, i ja nisam hteo da zeznem ove momke koje sam već angažovao, i rekao sam – rekli su mi da sam slobodan, pa sam se dogovorio za pomenute svirke. On se tada bio valjda naljutio, a sa Rajkom inače nešto lično nije bio ok, i on izbaci Rajka i mene iz benda.
U suštini tu nije bilo neke svađe. Ja na prvom albumu nisam ništa radio jer sam tek došao u bend. A na drugom albumu sam radio muziku za ’Dva dinara druže’, ’Evo ti za taksi’, krenuli su hitovi. Radio sam ’Kad hodaš’, radio sam ’Ja sam se ložio na tebe’, radio sam mnogo pesama. Posle sam ja počeo malo drugačije da pravim pesme od Bore i u suštini smo se kao autori počeli razlikovati. A kao ljudi to je trajalo možda godinu-dve dana u odnosima kao kad raskineš sa devojkom, ali kasnije nikakvih problema nije bilo. Čak smo svirali ono kad smo sami išli u Austriju išli smo Bora i ja zajedno pa smo posle išli tako što je išao moj bend, a Bora je bio moj gost, a jednom je išla ’Čorba’ a ja sam im bio gost.“
To se ispostavilo kao srećna okolnost za muziku?
„Da, imamo dva dobra benda umesto jednog.“
Kažu da ste Vi naš Pol Makartni. To Vam svakako laska?
„Meni je to kompliment u svakom slučaju zato što je Pol Makartni jedan od najvećih autora u pop i rok muzici svih vremena. I stvarno je jako lepo što on i dalje radi. I ovaj zadnji album ’Trojka’ dobro zvuči i sve su mu stvari dobre. Ali zamislite dokle su stvari došle. Mnogo je smešno. Pol Makartni je tu uradio neku pesmu za Arijanu i Kanjea Vesta i slikao se u spotu kako svira gitaru. I onda su se pojavili komentari, gde klinci kažu: vidi kako je ovaj Kanje Vest dobar čovek, on je uzeo ovog nekog starog gitaristu, mogao je nekog klinca da uzme, kao dao mu je i malo posla.“
Da li će Bajaga kompozitor pojesti Bajagu rok pop izvođača i pevača?
„Mislim da još uvek mogu da radim obe stvari, a kako godine prolaze, verujem da ću više da radim u studiju. Ali sigurno ne bih mogao bez koncerata. Mi smo uvek gledali da poboljšavamo uslove u kojima radimo koncerte, da nam bude lakše, da nam bude bolje ozvučenje, bolji prevoz, bolji smeštaj. Sa godinama su i zahtevi da budeš u formi. Ali ne bih se odrekao svirke sigurno još, a sa druge strane ni studija. Sigurno ću u jednom trenutku manje svirati, a više raditi u studiju. Voleo bih da jednom mesečno nešto odsviram u nekom klubu, ne mora da bude u velikom prostoru, to je lepa stvar, jer svi ljudi koji sviraju dobro znaju da je živo mnogo lepo i teško se s toga skinuti.“
Vi ste u refrenu numere „Dobro jutro, džezeri“ koji glasi „Šta sad vrede svetske žvake kad svirate narodnjake“ definisali muzičku scenu u Srbiji, ako ne i u regionu?
„Gledam narodnjake, znam dosta narodnjaka koji su fenomenalni muzičari iz stare garde, posebno svirača. Dosta sam ih ’koristio’ za filmove. Recimo, Perica Vasić mi je svirao violinu, jedan je od najboljih violinista, on je baš narodnjak. Ljubiša Pavković mi je svirao u jednoj stvari jednu francusku harmoniku, da ne veruješ kako čovek svira. Narodnjaci sad imaju problem sa elektronikom, čuo sam da to zovu narko-folk. To je ovo što imate na haj di džej kanalu, ima malo zurle i malo nešto nekog narodnjaka, a u stvari je blisko repu. Najsmešniji su mi tekstovi zato što se tamo pominju malo ’Versače’, ’Ferari’, ’Armani’, ’Kavali’ i malo se pominje kokain, e to zovu narko-folk.
