„SARMA“ GROOVE - PRIČA O 10 MLADIH I AMBICIOZNIH MUZIČARA IZ SRBIJE

U Bostonu uče džez, klasiku, R’n’B, ali kada zasviraju i zapevaju srpske izvorne pesme ili etno trubu, 6.000 studenata iz celog sveta napravi atmosferu kao u Guči

Na najprestižnijem muzičkom koledžu na svetu, na Berkliju u Bostonu, trenutno studira desetak mladih i ambicioznih muzičara iz Srbije, koji su otišli preko bare sledeći svoj san da jednog dana postanu vrhunski muzičari. Kako je to biti deo nečega o čemu toliko klinaca sanja, šta je potrebno uraditi kako biste uopšte postali deo muzič­ke elite, kako se istaći pored tolike konkurencije, uspeti daleko od kuće, u razgovoru za „Ekspres“ objašnjavaju Teodora Kaljević (19), Ilija Mihailović (19), Andrija Gavrilović (22), Petar Krstajić (22), Dragan Hajnrih (24) i Ognjen Gotovčević (20), stipendisti Berklija.

Gitarista Dragan Hajnrih objašnjava da razlog njegovog odlaska u Boston - a isto važi i za njegove kolege - nije taj što ovde ne može da stekne znanje koje mu se tamo nudi, već je u pitanju nešto više...

Koledž nagrađuje najupornije

- Prva stvar koju bih izdvojio, a koju primećujete posle prvih nedelju dana jeste energija, koja je potpuno drugačija. Nalazite se u gradu koji je manji od Beograda, a u kojem imate šest hiljada muzičara vaših godina. Mnogo je dešavanja, okruženi ste ljudima koji dele ista interesovanja s vama, ali i pored toga konkurencija je zdrava. Kolege, koliko god želele isto što i vi, odnosno vlastiti uspeh, podržavaju jedni druge i zainteresovani su za to što radite. Tako i treba da bude. Ne postoji znanje koje ne možete da dobijete bilo gde u svetu. Odnos profesora prema vama se ne razlikuje mnogo. Na primer, ja i dan-danas primenjujem ono čemu me je moj profesor Bane naučio, ali atmosfera na Berkliju je ono što taj koledž izdvaja i što je zapravo njegovo najveće bogatstvo - ističe Dragan, koji mo­že da se pohvali da je na audiciji u Valensiji jedini dobio stipendiju iako je konkurisalo sedamdeset gitarista iz cele Evrope.

Učiti po najkvalitetnijem programu i biti deo najboljih ne može svako. Potrebno je mnogo truda, odricanja, talenta, ali i novca jer bostonski koledž nije nimalo jefin. Godišnja školarina na Berkliju je 41.000 dolara, međutim, koledž najvrednije i najupornije nagrađuje stipendijama koje mogu da pokriju i celo školovanje.

- Zahvaljujući stipendiji ne­ ću platiti ni približno onoliko koliko to inače košta. Zato i jesam tamo. Imao sam priliku da odem u Amsterdam i onda sam shvatio da će me školovanje na Berkliju koštati manje nego u Holandiji, a dobiću mnogo više opcija da se razvijam kao muzičar i napredujem. Mogućnosti su tamo neograničene. Bitno je da ste uporni i da znate šta želite. Sla­žem se da je skupo, ali postoji način da se ode i svakako se isplati - objašnjava Ognjen, koji na Berkliju uči saksofon.

Petar Krstajić objašnjava kako se stiže do benefita i kako uopšte funkcioniše taj sistem.

- Dobijanje stipendija zavisi od više stvari. Pre svega se gleda kako si uradio prijemni, ali i to koliko se trudiš. Na početku sam dobio nekih 60 odsto stipendije, ali su mi nakon godinu dana povećali na 100 odsto jer sam zaista svašta radio. Učestvovao sam u raznim projektima, jurio sam ih da mi daju novac. Na kraju se sve isplatilo. Naravno, niko ti ne garantuje da ćeš povlastice, ukoliko ih jednom dobiješ, imati do kraja studiranja. Potrebno je da održavaš određeni prosek, da pratiš časove, moraš da se ponašaš odgovorno - obja­šnjava Petar.

Odlazak u Ameriku suočio ih je i sa kulturološkim šokom. Suočavanje s različitostima razbilo je predrasude i učinilo da shvate koliko je sve nebitno osim toga kakav ste čovek. A na pitanje da li su sami iskusili neke neprijatne situacije, uglas su odgovorili isto.

Učili smo ih da igraju kolo

- Iako Amerikanci ne znaju gde se Srbija i Beograd nalaze, odmah smo im stavili do znanja da smo najbolji - kroz osmeh komentarišu naši sagovornici. Kad god im se ukaže prilika, trude se da promovišu srpsku muziku, etno ritam i trubu. Andrija Gavrilović svira trubu i član je benda koji se zove „Sarma“.

- Momak iz Makedonije je osnovao taj bend, s kojim sam nastupao ceo semestar. To su baš balkanski trubači. Na našim nastupima je atmosfera kao u Guči. Ljudi odlepljuju na naš ritam, iako im je muzika nepoznata. Svi đuskaju i vesele se. Atmosfera je potpuno drugačija nego ovde gde se lumpuje. Pokušali smo u par navrata da ih naučimo da igraju kolo. Jezik u muzici ume da predstavlja barijeru, zato na sve načine pokušavamo da dopremo do njih ritmom, i to uvek uspe. Iako to nije muzika kojom se primarno bavimo, drago nam je kada vidimo kako ljudi reaguju na srpsku etno muziku - priča Andrija.

Za razliku od Andrije, Petar priznaje da se za etno muziku zainteresovao tek kada je stigao u Ameriku.

- To je verovatno posledica toga što nam je, dok smo bili u Srbiji, ona bila nadohvat ruke, a sada kada smo u epicentru onoga za čim smo težili, stvara se prirodna želja za onim što nam je dalje i što nam je u krvi zapravo. Tamo sam shvatio lepotu naše muzike i ona je postala deo mog muzičkog jezika, što sad prirodno izlazi iz mene kada sviram i komponujem - ističe Petar.

Ilija Mihailović, najmlađi član ove družine, studira džez pevanje i, kaže kako, na audiciji u Peruđi predstavio se upravo našom tradicionalnom srpskom muzikom.

- Napravio sam miks pesama „Kasaba“ i „Gusta mi magla padnala“. S obzirom na to da sam s Kosova i Metohije, bilo mi je zanimljivo da im donesem nešto s tog područja i njima se to veoma svidelo. Prvo, melodija nije nešto što im je blisko, nije im u krvi prosto i ritam je drugačiji, ali im se vrlo dopalo. Otpevao sam onako kako se to i kod nas radi, akapela, bez muzičke pratnje, i to mi je skoro udvostručilo stipendiju - kaže Ilija.

Ne kriju da se teško navikavaju na život ispod standarda od onog koji su imali u Srbiji, kao i to da pate za ukusima na­ še tradicionalne kuhinje.

Hrana im je stvarno loša

- Pored svih navedenih stvari kojima sam oduševljen, ipak moram da istaknem da nam život s finansijske strane teško pada jer je sve veoma skupo. Živimo po kućama koje su nekvalitetne, zidovi su kao od papira, sve se čuje... Svako od nas plaća sobu 600 dolara, a u tu cenu nisu uračunate komunalije. Za novac koji tamo izdvajamo za smeštaj ovde bismo mogli da živimo neuporedivo opuštenije i kvalitetnije. Međutim, Boston je studentski grad i ljudi koji tamo odlaze spremni su na to. Muzičari vrlo malo vremena provode po stanovima i oni im uglavnom slu­že da prespavaju. Koledž nam pomaže da što bezbolnije podnesemo te finansijske poteško­ će. Omogućeno nam je da, ukoliko želimo, radimo na recepciji, u studiju i ostale sitne poslove kojima možemo da pokrijemo rentu - rekla je Teodora.

Kad smo se već dotakli stvari kojima su nezadovoljni, nezaobilazna tema je bila i hrana, o kojoj je Ilija imao šta da kaže...

- Hrana je zaista loša. Obroci im se svode na masne burgere, pice, kolače pune čokolade. Na momente je sve to ukusno, ali veoma nezdravo. Ukoliko i pokušate da pojedete nešto zdravije, kao što je na primer cezar salata, osoblje restorana vam uz prilog donese i picu. Kao da se podrazumeva da morate da pojedete ne­što nezdravo. Međutim, postoji dosta prodajnih lanaca u kojima mogu da se kupe dobre namirnice, što nam je super. Kuvamo kod kuće. To nam pru­ža mogućnost da više vremena provodimo zajedno - kaže Ilija. Život u tuđini nametnuo im je da budu dobri prijatelji i da uvek budu tu jedni za druge. Pomažu se i bodre kad god neko oseća nostalgiju za porodicom i domovinom, a boravak u Bostonu im olakšavaju i Srbi koji su duže od njih u Americi.

- U Bostonu postoji srpska zajednica, koja nije velika, ali je dobro organizovana. Nedeljom se vernici okupljaju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. To su uglavnom porodice koje su još devedesetih došle u Ameriku. Zaista možemo da se oslonimo na njih. Tamo postoji balkanski hor koji drži profesorka iz Jermenije koja propagira našu tradicionalnu muziku. Prelepo mi je bilo da vidim ljude iz Indije, Latinske Amerike, Afrike, Koreje koji pevaju naše pesme. Na Middle Eastern festivalu su pevali upravo našu izvornu muziku. Sjajne su reakcije, na naš ritam. Pevali smo „Ječam žela“ i druge izvorne srpske pesme. Mnogo nam znači kada smo okruženi našim ljudima, jezikom i muzikom ističe Ilija Mihailović.

Iako žive svoj san i san mnogih muzičara, niko od njih ne planira da na tome stane. Vredno rade kako na fakultetu, tako i van njega. Neprestano se nadograđuju i ulažu u svoju budućnost kako bi im se to jednog dana isplatilo. Ko god pomisli da im je bilo lako da se nađu tu gde jesu, grdno se vara. Potrebna je velika hrabrost za izlazak na crtu tolikom talentu, a onda i za borbu za svoje mesto pod suncem. Oni su pokušali i uspeli. Svojim primerom su pokazali da ne postoje vrata koja talenat i rad ne mogu da otvore, pa čak i ako su to vrata Berklija.

Festival Berkli u Beogradu?!

- Postoji ideja da se početkom avgusta u Beogradu održi festival čiji ćemo mi biti organizatori. To smo prvobitno osmislili Tamara Jokić i ja, ali su se kasnije uključili i ostali. Plan je da se organizuju dve večeri koncerata gde ćemo svirati našu originalnu muziku, ali će nastupati i ljudi koji su završili ili koji i dalje pohađaju naš koledž. Pre samog koncerta biće održane radionice na kojima će predavanja držati naši profesori sa Berklija. Jedan od glavnih ciljeva ovog festivala, za koji se nadamo da će postati tradicija, jeste da vratimo audiciju za Berkli u Beograd. Poslednji put ona je u našem gradu održana 2009. godine. Pored Berklija, ovaj projekat će podržati i Ambasada SAD u Beogradu - kaže Andrija Gavrilović.

Petar: Zbog džeza ću ostati u Americi

Osim Teodore, svi su zavr­šili Muzičku školu „Stanković“. Iako su se znali i ranije, život ih je kao porodicu spojio daleko od domovine. Pored talenta i puta koji su morali da pređu kako bi se na­ šli na mestu gde su sada, zajedničko im je i to što nakon studija ne vide sebe u Srbiji, već planiraju da ostanu u Americi. Petar Krstajić, koji je nedavno diplomirao na Berkliju, već je isplanirao kako će mu naredno odredište biti Njujork, gde će pokušati da izgradi karijeru.

- Iskren da budem, nisam razmišljao o povratku u Srbiju. Ne mogu da kažem da je situacija u Srbiji loša. Ima jako dobre muzike, ali scena i industrija jednostavno ne postoje. Najveći džez i pop bendovi nemaju gde da sviraju, a kamoli mladi umetnici koji su na početku i pokušavaju da se probiju. Otići ću u Njujork, gde me čekaju razni projekti s ljudima s kojima sam već sarađivao. Nadam se najboljem. Daleko od toga da me tamo čeka zagarantovan uspeh, ali imaću mnogo više opcija da zaradim, od svadbi, svirki, projekta na kojem radim - kaže Petar.