"Silo 3": Život pod zemljom i smrt istine

Ali treća sezona pokazuje zašto je "Silo“ uspeo da preživi sopstvenu sporost. Ovo više nije samo priča o tome da li je napolju zaista otrovan vazduh. Ovo je serija o tome šta se dešava kada jedna zajednica toliko dugo živi u laži da više ne zna ni kako bi istina trebalo da izgleda.

U srcu priče je i dalje Džulijet Nikols, mehaničarka koju igra Rebeka Ferguson. Ona je od početka bila sve ono što vlast u Silou ne može da podnese: neko ko ne veruje zato što mu je rečeno da veruje, nego rasklapa svet šraf po šraf dok ne vidi kako funkcioniše. U prvoj sezoni taj svet je bio zatvoren sistem straha. U drugoj je otkriveno da Silo nije jedan, da postoje i druga podzemna društva, propala, ugašena, očišćena ili ostavljena da istrunu. U trećoj sezoni priča ulazi u najopasniju fazu: sada više nije dovoljno otkriti da vlast laže. Sada treba preživeti posledice trenutka u kojem svi počinju da sumnjaju.

A sumnja je u Silou opasnija od radijacije.

Dobar deo savremene televizije pati od sindroma beskrajnog zagonetanja. Serije podignu veliku misteriju, gomilaju simbole, vrata, šifre, podzemne hodnike i proročanstva pa na kraju ne znaju šta s njima. Publika je to već gledala u mnogim naslednicima Lost-a: obećanje velikog odgovora, pa zatim produžavanje, skretanje, novo pitanje umesto starog. "Silo“ je dugo hodao po ivici te zamke. Njegov ritam ume da bude težak, ponekad i previše oprezan, kao da se serija plaši da prebrzo pusti svetlost u sopstveni bunker. Ali treća sezona najzad širi perspektivu. Ona ne pita samo šta je Silo, nego ko ga je napravio, zašto je napravljen i kakva civilizacija mora da propadne da bi spas potražila u sistemu koji liči na zatvor.

Zato je najzanimljiviji dodatak nove sezone priča iz vremena pre. U njoj se otvara poreklo sveta koji smo do sada gledali samo kroz posledice. Umesto da ostanemo zauvek zarobljeni sa stanovnicima koji ne znaju istoriju, serija počinje da pokazuje kako istorija nastaje, kako se katastrofa pakuje u državnu tajnu, kako se panika pretvara u plan, a plan u poredak. Pojavljuju se političari, novinari, piloti, ljudi koji još žive pod otvorenim nebom, ali već osećaju da se nešto iza horizonta zatvara.

Tu Silo postaje zanimljiviji od obične SF misterije. Jer u osnovi nije pitanje da li je svet napolju otrovan. Pitanje je ko ima pravo da odluči šta će ljudi znati o svetu. Vlast u Silou ne vlada samo policijom, sudijama, kamerama i pravilima. Ona vlada arhivom. Ona odlučuje šta je prošlost, šta je zabranjeni predmet, šta je opasna uspomena, šta je zločin, a šta zaštita. U takvom svetu istina nije suprotnost laži. Istina je krijumčarena roba.

Zato je Džulijet važna. Ona nije mesijanski junak koji drži govore i vodi revoluciju zastavom. Njena pobuna je tehnička, gotovo zanatska. Ona popravlja, proverava, spušta se u mašinsko srce Siloa, gleda tamo gde drugi ne žele da gledaju. U vremenu u kojem se istina često predstavlja kao stvar mišljenja, Džulijet je staromodna heroina činjenice. Ne zanima je šta je zgodno, šta je korisno za stabilnost, šta vlast naziva redom. Zanima je šta se zaista dogodilo.

Zbog toga je "Silo“ jedna od retkih savremenih distopija koja ne troši apokalipsu samo kao dekor. Ovde nema stalnog spektakla razaranja, nema armije zombija, nema eksplozija koje rešavaju moralne dileme. Najveći užas je birokratski. Pravila su uredna. Kazne su objašnjene. Laži imaju administrativni ton. Ljudi ne nestaju zato što je neko teatralno zao, nego zato što sistem ne može da dozvoli pukotinu u sopstvenoj verziji stvarnosti.

To je možda i najpošteniji opis ove serije: nije za one koji traže brzu nagradu. Ona je često hladna, siva, tamna, namerno klaustrofobična. Njeni hodnici ne nude atrakciju na svakom koraku. Nema zmajeva, nema superheroja, nema jeftine apokalipse koja se rešava u finalu epizode. Njena drama je u tome što ljudi žive u sistemu koji ih je ubedio da je poslušnost isto što i preživljavanje.

A to je vrlo savremena tema.

Jer "Silo“ ne govori samo o budućnosti. On govori o današnjici, samo je spušta nekoliko stotina spratova ispod zemlje. Govori o društvima koja se plaše haosa više nego nepravde. O ljudima koji pristaju na ograničenu slobodu ako im se obeća sigurnost. O sistemima koji ne uništavaju istinu odjednom, nego je prvo proglase komplikovanom, zatim opasnom, pa nepotrebnom. Na kraju građani više ne moraju ni da budu brutalno naterani da ćute. Dovoljno je da poveruju da je pitanje gore od odgovora.

U tome je snaga treće sezone. Najstrašnije mesto u Silou nije napolju, na otrovnoj površini. Najstrašnije mesto je unutra, u glavama ljudi koji su naučeni da je svet mali, da je prošlost zabranjena i da je svako ko želi da vidi horizont neprijatelj zajednice.

Zato je serija važnija nego što na prvi pogled izgleda. Ispod SF zapleta o bunkerima i tajnama krije se priča o modernom čoveku koji više ne zna kome da veruje. Vlast kaže jedno, ekrani pokazuju drugo, predmeti iz prošlosti šapuću treće, a sopstvene oči postaju najopasniji dokaz. U takvom svetu ni revolucija ne počinje pokličem. Počinje sitnim kvarom u sistemu. Jednim čovekom koji postavi pogrešno pitanje. Jednom ženom koja odluči da otvori vrata.

Treća sezona zato dolazi u pravom trenutku. Posle dve sezone u kojima je serija gradila mitologiju, sada konačno mora da pokaže da iza te mitologije postoji ideja. Ako uspe, "Silo“ može da bude jedna od najvažnijih SF serija ove decenije. Ako ne uspe, rizikuje da ostane još jedna skupa televizijska mašina koja je dugo vrtela misteriju, ali nije imala hrabrosti da otvori vrata do kraja.

Za sada deluje da vrata ipak počinju da se otvaraju.

I to je najopasniji trenutak za svaki bunker. Ne kada se ljudi pobune. Ne kada vlast izgubi kontrolu. Nego kada neko prvi put posumnja da zidovi nisu napravljeni samo da ih zaštite, već i da ih spreče da vide koliko je svet zaista veliki.