Slaviša Pavlović: "Na ovim prostorima pravda oduvek kasni"

Rođen je 1982. godine u Ljuboviji. Do sada je objavio romane Zavet (2010), Nema šanse da ne uspem (2012), Zavet heroja (2014), Apisov apostol (2016), Himerina krv: roman o Dučiću (2020) i istorijsko-dokumentarnu knjigu Ratnici Crne ruke (2017) i zbirku priča Osvetnici i klevetnici (2024).

Prevođen je na ruski jezik. Njegov roman Zavet heroja, objavljen povodom obeležavanja stogodišnjice početka Velikog rata u Rusiji, bio je dva meseca na top-listi bestseler romana u Moskvi. Na poziv Ruskog istorijskog društva i Asocijacije „Francusko-ruski dijalog“ govorio je na više međunarodnih naučno-istorijskih skupova posvećenih Prvom svetskom ratu.

Godinama se bavio novinarstvom. Bio je glavni i odgovorni urednik mesečnika ReStart, izvršni urednik magazina Sofija, a pisao je za Srpski glas iz Melburna, ruski portal Jugoslovo, francusku mrežu Volter. O književnom radu, ulozi istorije u stvaralaštvu i planovima za naredni period u intervjuu za nedeljnik „Ekspres“ govori književnik Slaviša Pavlović.

Prošle su gotovo dve godine od Vaše poslednje knjige, zbirke priča „Osvetnici i klevetnici“, ali interesovanje za njom kod čitalaca ne jenjava. Šta je to što ovu zbirku čini tako posebnom?

„Pretpostavljam da je glavni motiv – borba za pravdu – nešto što svaku priču čini bliskom našim čitaocima, jer na ovim prostorima pravda oduvek kasni, a u pojedinim istorijskim momentima kao i da nas je potpuno zaboravila. Upravo zato se javlja osveta, kao odgovor pojedinca koji je primoran da sam presuđuje kada ga sistem ignoriše. Naravno, život i istorija nisu tako jednostavni i bezazleni. Kao što odsustvo pravde dovodi do osvete, tako osveta traži ogromnu žrtvu pa se nameće pitanje: ’Vredi li pravda tolike žrtve?’“

Apis, Voja Tankosić i Mustafa Golubić pojavljuju se kao junaci ove knjige. Koliko zaista znamo o ove tri izuzetno bitne i kontroverzne ličnosti novije srpske istorije?

„Priča ’Osvetnici’ u kojoj se pojavljuju heroji balkanskih ratova i Velikog rata inspirisana je istinitom pričom Milana Rakića o crkvenom zvonu koje je pronašao na Kosovu tokom službovanja i sakrio u podrum konzulata u Prištini. Kada je srpska vojska ušla na Kosovo, zvuk tog zvona označio je oslobođenje. U mojoj priči, u potrazi za tim zvonom upravo su ova tri istorijska lika koji su još tokom života dali nemerljiv doprinos u borbama za Srbiju. Međutim, vremenom, počele su da im se pripisuju i nadljudske osobine, koje neretko umanjuju njihov istorijski značaj u oslobođenju Srbije. Nakon rata, pošto je Mustafa Golubić jedini od njih preživeo, napravljene su legende o njemu koje se nikako ne mogu dokazati, počev od toga da je organizovao ubistvo Trockog do ljubavne veze sa Gretom Garbo.“

Postoje neke teorije da je zapravo Mustafa Golubić trebalo da tokom rata i nakon njega bude ono što je bio Josip Broz Tito. Kako Vi vidite tu mogućnost?

„Za razliku od Josipa Broza Tita, čoveka koji je bio član jedinice koja je napravila strašne zločine u Mačvi i Podrinju, Mustafa Golubić bio je čovek koji se borio za Srbiju upravo na tom istom terenu protiv Tita, kao četovođa u odredu Voje Tankosića, čak je i odlikovan Obilićevom medaljom za hrabrost. Ja sam antikomunista, da mogu da biram, komunizam na ovim prostorima nikad ne bi zaživeo, pa ni sa Golubićem, ali siguran sam da Srbija ne bi doživela masovna streljanja nevinih ljudi 1944. i 1945. godine da je na čelu pokreta bio neko ko voli Srbe. Ta mogućnost je realna tim pre što je Mustafa bio prepoznat od strane komunista kao poželjna ličnost, a sa Dražom Mihailovićem ga vezuje prijateljstvo iz organizacije ’Ujedinjenje ili smrt’. Međutim, očigledno da je Tito bio brži i uz pomoć Rodoljuba Čolakovića prijavio Mustafu Gestapou.“

Dragutinu Dimitrijeviću ste posvetili roman „Apisov apostol“. Za jedne je Apis bio heroj i žrtva Aleksandra Karađorđevića, a za druge terorista koji je zatro dinastiju Obrenović. Gde je zapravo prava istina?

„Kao i uvek, zavisi iz ugla posmatrača. Pukovnik Apis jeste učestvovao u Majskom prevratu, ali kao kapetan. Podsetiću da su u ubistvu Obrenovića, osim političara, učestvovala i dva generala, četiri pukovnika, tri potpukovnika, tri majora i naposletku još oko 100 oficira. Sumnjam da je te noći Apis mogao da izdaje naredbe pukovnicima i generalima. U svakom slučaju, sasvim je sigurno da pukovnik Apis nije bio terorista, nego zaverenik, i da je posle Majskog prevrata nastupilo tzv. zlatno doba demokratije i uspon Srbije u svakom pogledu, koje je zaustavljeno Velikim ratom. S druge strane, Apis jeste žrtva Aleksandra Karađorđevića i Nikole Pašića, kao koruptivne vrhuške u Vladi Srbije. Nedvosmisleno je dokazano da je streljan nevin. Kralj Aleksandar se okružio nesposobnim ulizicama, što mu se osvetilo jer ti ljudi kasnije nisu mogli da ga zaštite od pravih terorista.“

U romanu „Himerina krv“ bavili ste se likom i delom Jovana Dučića. O jednom od najvećih srpskih pesnika gotovo sve se zna, ipak da li ste tokom prikupljanja građe za roman naišli na neki detalj iz Dučićevog života koji Vas je posebno zainteresovao?

„Iznenadio me njegov odnos sa Dražom Mihailovićem. Nisam uspeo da pronađem podatak da li su se nekad upoznali, ali 1942. godine Dučić dobija rođendansku čestitku od Draže Mihailovića, a potom i piše kolumne posvećene četničkom pokretu. Nekoliko nedelja pre smrti, tokom jednog krštenja u manastiru Svetog Save u Libertvilu, Dučić je krstio dečaka i nadenuo mu ime Draža, dok je u svojoj oporuci zamolio prijatelje da mu na sahranu ne donose cveće i ne kupuju vence, nego da taj novac ulože u fond za decu poginulih pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini.“

Srpska istorija je, čini se, Vaša stalna inspiracija. Koliko kao nacija i danas zavisimo od istorije i različitih tumačenja istorijskih događaja na ovim prostorima?

„Narodi koji ne nauče sopstvenu istoriju osuđeni su da im se ponavlja. Nažalost, kod nas tumačenje istorije često zavisi od političkog trenutka ili nečije ideologije, neretko i iz neznanja i nepotpunih informacija, ili usled porodičnog nasleđa... Takođe, zabunu pravi i gomila klikbajt novinarskih tekstova, gde ljudi pročitaju naslove i izvode zaključke, čak su i spremni da polemišu o tome i brane nešto što stoji samo u naslovu, dok se u tekstu to demantuje. U svakom slučaju, i dan-danas imamo nazive ulica po imenu čoveka koji je bio deo jedinice koja je napravila najveći ratni zločin 1914. godine, koji je potom ponovljen 1944/45, dok smo od njegovog groba napravili ’kuću cveća’.“

„Zavet heroja“, Vaš roman o Srbiji u Prvom svetskom ratu, imao je uspeh u Rusiji i preveden je na ruski jezik. Da li Vas je to iznenadilo?

„Roman je bio dva meseca na 10. mestu top liste u Moskvi, što je bilo ogromno iznenađenje jer su na top listi, osim mene, bili isključivo svetski bestseler pisci. Očigledno da je izdavač uradio odličan prevod i marketing, dok je i moja turneja u Rusiji verovatno pomogla da se priča o herojstvu male Srbije u Velikom ratu proširi i u najvećoj zemlji na svetu.“

Interesantno je da ste bili urednik srpskog izdanja knjige Ida Netanjahua, rođenog brata izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Kako je došlo do te saradnje?

„Naš poznati teolog Nebojša Lazić upoznao me je sa čovekom koji je zadužen za prevod knjiga Ida Netanjahua pa se tako rodila i ideja da ja budem urednik romana. Kada je Netanjahu dolazio u Beograd, govorio sam na promociji knjige.“

Kako vidite sve brži razvoj veštačke inteligencije i može li ona da ugrozi prave književnike i umetnost u celini?

„Mislim da se uopšte ne postavlja pitanje ko će pobediti, osim ako ne dođe do neke svetske katastrofe pa ostanemo bez struje i interneta. U budućnosti, pisci poput nas biće nešto kao ’stari zanati’ – knjiga koja nije napisana veštačkom inteligencijom. Uveren sam da će u budućnosti pisci postati rukovaoci veštačkom inteligencijom, odnosno davaće joj zadatke i ideje, dok će ona sklapati rečenice.“

Izjavljivali ste da planirate roman o vladici Nikolaju Velimiroviću, da li ste blizu te realizacije?

„Ne, nisam ni blizu, ali radim na tome veoma posvećeno. Međutim, ličnost kao što je Sveti Nikolaj iziskuje knjigu dostojnu njegove veličine pa je to nešto što mora biti proizvod dugogodišnjeg rada. Pored toga, radim i na romanu o Voji Tankosiću, završavam i tekst predstave o Dučiću, kao i jedne monodrame, a angažovan sam i na pisanju scenarija za televizijsku seriju.“