Smešni levičar tužnih očiju

Skitnica Šarlo bio je simbol ugnjetavanih, onih koji su prinuđeni da preživljavaju, a danas je jasno da je taj naivni momak bio u stvari ozbiljan predstavnik socijalnog andergraunda

Zašto nijedan komičar nije mogao samo jednim pokretom da nasmeje publiku kao Čarli Čaplin? Zašto nijedan glumac nije nosio cilindar kao Čarli i zašto se nikad više nismo od srca smejali momku koji zapravo i nije smešan? Zato što se nikada na filmskom platnu, ni pre ni posle njega, nije pojavio tako harizmatičan lik skitnice koja se nadmoćno podsmeva životu. Danas je jasno da je taj naivni momak bio ozbiljan predstavnik socijalnog andergraunda.
Verovatno nikad nije morao preterano da se trudi da nasmeje publiku. On je samo bio jedan od tih ljudi koji su mu se smejali. Momak u pohabanom kaputu. Publika ga je prihvatala bez razmišljanja o poruci njegovog humora. Jednostavno, videli su sebe u nekom drugačijem ogledalu. Jer čak i kad je nosio dobar kaput, slao im je istu poruku. Živeo je veoma skromno i kad nije bio pred kamerama. Valjda zato što nije umeo ili nije mogao da zaboravi odakle potiče.

https://www.youtube.com/watch?v=3ykdb8Zen-o

Rođen je 1889. godine u Londonu, njegov otac je bio glumac i pevač, ali je veoma brzo napustio porodicu, a majka glumica je psihički obolela i bila je poslata u sanatorijum. Dva dečaka, Čarli Spenser i njegov stariji brat Sidni, bili su prinuđeni da se snalaze kako umeju. Umetnost se pokazala kao najbolji putokaz za preživljavanje. Glumački dar Čarli Čaplin nesumnjivo je dugovao umetničkom genu koji je nasledio od oba roditelja, ali i bratovljevom uticaju koji je takođe bio scenski umetnik. Mladi Čaplin je postao član pantomimičarske trupe "Fred Karno" sa 19 godina. Tokom gostovanja ove trupe u SAD, potpisao je prvi filmski ugovor sa filmskom kompanijom "Keystone", sa kojom je napravio veliki broj uspešnih nemih komedija.

Skitnica Šarlo nastao je na putu do garderobe dok je pokušavao da dobije ulogu od zahtevnog reditelja, objašnjavao je mnogo godina kasnije Čarli Čaplin. "Pomislio sam kakao bi bilo dobro da na sebe stavim vrećaste pantalone, velike cipele, tesan kaput, štap i polucilindar. Znao sam da se od mene očekuje da budem mnogo stariji, pa sam dodao brkove. Kad sam se obukao, postao sam Šarlo i počeli smo da se upoznajemo." I tu sve postaje ili prestaje da bude smešno. Napušteni dečak iz Londona koji se igrom slučaja obreo u Njujorku, našao je svoj lik. Prepoznao je sebe kakav bi bio da ga nije spasla gluma.

"Život je tragedija kada se posmatra u krupnom planu, ali komedija kada proširite kadar", bila je njegova definicija svakodnevice. Verovatno je zato bio najsmešniji onima koji su imali najmanje razloga za smeh. Oni su najbolje razumevali tog smešnog momka tužnih očiju, jer on je zapravo zaista voleo tragediju. „Volim tragediju, ona je prelepa. Jedina komedija koja iole vredi jeste ona, koja u sebi ima lepotu. Ako to pronađete, sve ste pronašli. Samo što je lepotu teško pronaći", rekao je u intervjuu za magazin "Moušn pikčer" 1925. godine.

Međutim, za neke je njegova komedija bila sasvim ozbiljna stvar. Do te mere da je postojala sumnja da je njegova umetnost imala svojevrsnu društveno-političku angažovanost u toku Prvog svetskog rata, kada je njegova lojalnost britanskoj otadžbini bila dovedena u pitanje. Naime, mnogi britanski državljani su ga optuživali da je bio američki plaćenik i da je uplitao propagandne komunističke ideje u svoje filmove. Film o Hitleru „Veliki diktator" iz 1940. dodatno je raspirio ovakve tenzije. Čaplin je takođe bio optuživan da je pružao pomoć u ruskoj borbi protiv nacističke invazije tokom Drugog svetskog rata. Činjenica koja je raspirivala ove sumnje sigurno je bila velika popularnost koju je on uživao u predratnoj Rusiji. Ali publika ga tamo nije doživljavala kao zabavljača, već kao nekog ko tumači život.
Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka Čaplin je ostvario ogroman uspeh, on nije bio samo glumac, nego i tekstopisac, plesač, kompozitor i režiser. Neprekidno se usavršavao ne dopuštajući sujeti da ga zaustavi u tome. Četrdesetih godina je veoma uspešno igrao lik Hitlera, ali publika je ipak najviše volela lik skitnice. Bio je simbol ugnjetavanih, onih koji su prinuđeni da preživljavaju.

https://www.youtube.com/watch?v=gCF5LBPhcb4

Čarli Čaplin se ženio četiri puta i imao jedanaestoro dece. Posle bezbroj veza i niza problema, smirio se sa Unom O'Nil, ćerkom pisca Judžina O'Nila. Venčali su se 1943. godine. Čarli je imao 54, a ona 18 godina. Njen otac brak nije odobrio te je prekinuo sve kontakte s njom. Par je bio u dugom i srećnom braku u kojem su dobili osmoro dece.

Kao levičar, bio je smatran komunistom, epitet koji nije gledan sa simpatijama u Americi, pogotovo kada je prilepljen nekome ko je slavan, bogat, a uz to je čovek koji 38 godina uživa u blagodetima obećane zemlje, a da nikada nije zatražio državljanstvo. Iako se u početku nije bavio politikom, od tridesetih je i tu notu uneo u svoje filmove. Prema pisanju "Dejli Vorkera", u jednom svom obraćanju tvrdio je kako će komunizam preplaviti svet kada se Drugi svetski rat okonča i kako smatra da će to biti progres civilizacije sveta. Dodatno je izazvao javnost nepristajanjem da podrži ulazak u rat, iako su njegova dva sina otišla na front.

Još kada se posle rata usudio da kritikuje kapitalizam u komediji „Gospodin Verdo" i obezbedi demonstracije protiv filma u nekoliko gradova, bilo je jasno šta sledi. Proterivanju sa američkog tla prethodilo je kratko suđenje kakva su bila uobičajena za vreme Makartijeve ere, koje je usledilo nakon što je Dž. Edgar Huver naredio FBI da otvore tajni dosije o njegovom kretanju kojim bi mu zapečatili sudbinu u Americi. Pritisak je od početka četrdesetih do kraja te dekade toliko porastao da je bilo najavljeno da će morati da se pojavi na saslušanju pred Kongresom. Nikada ga nisu pozvali, verovatno iz straha da ih vrcavi komedijaš ne ispreskače i tako ismeje pred biračima. Bili su u pravu - kasnije je kazao da je hteo da se pojavi u kostimu Skitnice. S obzirom na to da nisu imali nikakav dokaz da je komunista, jedino što je vlasti ostalo je da mu zabrani povratak u zemlju kada je otputovao u London na premijeru „Svetlosti pozornice". Umesto da se bori za državljanstvo, on je digao ruke. Poručio im je: „Nemam više nikakve koristi od Amerike. Ne bih se tamo vratio ni da je Isus Hrist predsednik!" i otišao da živi u Veveju u Švajcarskoj sa Unom O'Nil.
Prvi i poslednji put posle zabrane otišao je u Sjedinjene Države 1972. da primi Oskara za muziku u filmu „Svetlosti pozornice" i počasnog Oskara za doprinos filmu. Uz komentar "Reči su nebitne", povukao se sa bine praćen zaglušujućim ovacijama. Koliko ga je baš bilo briga za ovu prestižnu nagradu objasnio je njegov sin - statuu koju je dobio za film "Cirkus" 1929. koristio je kao podupirač za vrata.

Za viteza Britanske krune proglašen je 4. marta 1975. Dva puta je nominacija odbačena iz straha da se Englezi ne zamere Amerikancima kojima je Čaplin bio na crnoj listi. Francuzi su mu dali odlikovanje oficira Legije časti 1952. godine. Odlikovanje pre Engleza dobio je i od Tita za vreme Festa 1975. godine.

Čarli Čaplin je preminuo 25. decembra 1977. godine. Njegovi otisci ovekovečeni su u cementu na Bulevaru slavnih, ali je njegova zvezda sklonjena kada je proteran iz zemlje. Ovo parče cementa nikada nije pronađeno.

Pismo ćerki

Video sam tvoje snove, Džeraldina, tvoju budućnost. Video sam devojku koja pleše na pozornici, kao vilu koja obleće nebo. Slušao sam publiku kako govori: „Vidite tu devojku? To je kćer jedne stare budale, sećate se, njegovo ime je Čarli?" Da, ja sam Čarli! Ja sam stara budala! Sada je na tebe red. Pleši! Ja sam plesao u prevelikim pocepanim pantalonama, ti plešeš u svilenoj haljini kao princeza. Taj ples i aplauzi ponekad će te vinuti u nebo. Leti! Leti tamo! No spusti se na zemlju!
Treba da vidiš živote ljudi, živote uličnih plesača koji trnu od hladnoće i gladi. Ja sam bio kao oni, Džeraldina. Tih noći, tih magičnih noći dok si ti spavala, smirena mojim pričama, ja sam bio budan.
Znao sam šta je glad, šta znači biti bez krova nad glavom. Više od toga, iskusio sam ponižavajuću bol lutanja - okean ponosa u mojim grudima je besneo, i taj ponos je bolno ranjavan dok su mi bacali novčiće. Ali ipak, ja sam preživeo.
Bolje da pričamo o tebi. Posle tvog imena - Džeraldina - stoji moje prezime - Čaplin. Sa tim sam prezimenom više od 40 godina zabavljao ljude na zemlji. No ja sam plakao više nego što su se oni smejali. Džeraldina, u svetu u kojem živiš postoji mnogo toga osim plesa i muzike. Usred noći, kad izađeš iz veličanstvenih dvorana, možeš da zaboraviš svoje bogate fanove, ali ne smeš da zaboraviš da pitaš svog vozača ima li kod kuće ženu, da li je trudna, imaju li novca za pelene za svoje nerođeno dete. Ne smeš da zaboraviš da gurneš novac u njegov džep.
Ponekad otiđi podzemnom železnicom ili autobusom, istraži grad peške. Posmatraj ljude. Traži udovice i siročad! I barem jednom dnevno kaži sebi: "Ja sam jednaka kao i oni." Da, ti si jedna od njih, dete moje. Umetnost, pre no što čoveku pruži krila da može da leti, obično mu polomi noge. I ako dođe dan da pomisliš kako si iznad publike, smesta napusti pozornicu i prvim taksijem otiđi na ulice Pariza. Tamo ćeš videti mnogo plesača kao što si ti, čak i lepše, spokojnije, ponosnije.
Kada se krv u mojim venama ohladi, nadam se da nećeš zaboraviti svog oca, Čarlija. Nisam bio anđeo, ali sam uvek hteo da budem čovek. Pokušaj i ti.

Ljubim te, Džeraldina. Tvoj Čarli. Decembar, 1965.