"Socijalističko stanovanje je nasleđe 20. veka"

Vreme, ljudi i naselja imaju istu adresu. Viziju kojom arhitekte projektuju gradovе. I u toj viziji prošlost i budućnost žive u najbližem komšiluku. Negde između želja i mogućnosti je zaštita graditeljskog nasleđa koju arhitekta Tanja Damnjanović Conley vidi kao urbanu matricu koja svaki grad mora da sačuva.

Vratili ste se iz Bostona gde ste radili kao profesor arhitekture. Šta je Vaš prvi utisak kada hodate ulicama Beograda, nesklad ili neki novi lik prestonice?

„Kada sam se vratila iz Amerike, ovde mi je sve bilo čarobno. A sada kada živim ovde, vidim da Beograd naglo iždžikljava u nešto što ne znam kako ćemo moći da definišemo za desetak godina. On je uvek imao potencijal da se zove velegradom, još dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, u međuratnom periodu on je već toliko porastao da se zove velegrad i značajna evropska prestonica, Beograd 20. veka je metropola. A Beograd 21. veka počinje da gubi identitet evropskog grada.
To je malo zastrašujuće zato što umorna Evropa, kako mi volimo da je zovemo, i te kako vodi računa o tome šta su tradicionalne vrednosti njene arhitekture i urbanizma i ne dopušta sebi taj luksuz, ili glupost, da se poigrava sa tom nasleđenom urbanom matricom koja je u jednom trenutku postala sinhronizovana, koja ima jasne regulative u proteklih bar 200 godina – i što se tiče širine ulice, visine objekata, i oblika blokova i jasnih pravila koja vrsta arhitekture može da sedne u koju parcelu.
Znači da su urbanistički zakoni već dugo postavljeni i ne postoji ideja da se oni gaze i menjaju kako kome padne na pamet. Ali s Beogradom se desila čudna stvar u vremenu naše tranzicije. Zahvaljujući uglednim profesorima koji su iz srednje Evrope dolazili u ovaj grad, od 19. veka u arhitektonskom nasleđu postoji ta evropska tradicija, ali je problem što se sve te ideje sa svakom novom generacijom nekog rukovodstva ili promenom političke klime naprasno zaboravljaju i postavljaju neki potpuno drugi aršini, potpuno drugi zakoni i druge slike koje se prodaju ljudima koji nisu dovoljno informisani i obrazovani. A te slike liče na šljašteće razglednice Holivuda i nekog bogatog sveta koji zamišljamo da živimo u nekom Beogradu.“

Vi se između ostalog bavite i zaštitom graditeljskog nasleđa. Da li smo sačuvali sve lepo u Beogradu?

„Nismo uspeli da sačuvamo sve lepo u Beogradu zato što na pravi način ne koristimo urbanističke potencijale onih parcela koje su doskora bile prazne. I to je najveći problem. Nije problem samo sačuvati pojedinačnu zgradu, srušiti ili podići novu, obojiti prozore ili zameniti fasadu. Čuvanje graditeljskog ili urbanističko-arhitektonskog nasleđa je na urbanističkom nivou. Ako govorimo o Starom gradu koji ima tradicionalnu urbanu matricu sa rasporedom ulica i blokova kao što ih imaju evropski gradovi, onda moramo da takvu urbanu matricu sačuvamo i što se tiče urbanog bloka i što se tiče gustine stanova i što se tiče visina.
Oni koji su projektovali Novi Beograd imali su jasnu viziju da je to moderan korbizijanski grad i on je podignut sa mnoštvom megastruktura za razliku od ovog filigranskog uklapanja u staro gradsko tkivo, ali se trenutni arhitektonski trendovi kompromituju – i nasleđenu matricu u starom tkivu, a kompromituju i matricu u novobeogradskom tkivu koji je izrastao na jedan potpuno drugačiji način.“

Koliko investitori, uopšte, slušaju i poštuju struku ili se samo gradi da bi se popunile arhitektonski atraktivne lokacije i na njima zaradilo?

„Besmisleno je da se odgovori na to pitanje. Moj utisak je da je sve to zapravo investitorski urbanizam i da je reč investitora jedina vrednost, jedina kalkulacija o kojoj se misli kada govorimo o trenutnoj gradnji.“

Već godinama smo u trendu minimalizma, open house, open space, svedene linije, dominacije bele boje. Da li će nakon ove pandemije svetu zafaliti malo boje i razbarušenosti?

„Sad šta to znači taj minimalizam, to je veliko pitanje. Kod nas to dođe u nekim talasima, sa nekim zakašnjenjima i postane isključivo. Neko snimi da se to tako ’nosi’, neki investitor, jedna firma počne na jedan način da izvodi i onda to zaživi na svakoj rupi, na ogromnoj lokaciji sa kojom se susrećete. Najveći problem vidim u tome da ti sklopovi, ti ogromni projekti bez arhitekte, oni su projekti nekih investitora, nekih trustova, korporacija u kojima ti arhitekti iscrtavaju neki zamišljeni plan, idealne šeme toga šta će najbolje da se proda, a da u stvari ne postoji i ideja o autorstvu arhitekture i neke ozbiljne ideje u arhitekturi. I na svetskom planu je to. A kod nas je profesija arhitekte toliko degradirana, toliko se malo koriste potencijali koje imamo među našim stručnjacima.“

Kada govorimo o tome kako gradovi izgledaju, kako Vi vidite grad budućnosti. Šta je za Vas grad budućnosti? Spavaonica ili mesto življenja? I kako to uskladiti?

„Ako odete u Beč ili neki drugi grad, vidite da postoje drugi senzibiliteti. Jer ljudi koji koriste drugačije materijale, oni se više trude oko toga da impresivnost zgrade stvarno ima neku drugu logiku... Mnogo se ozbiljnije projektuje, i u boji i teksturi i materijalu. Nije sve isto. Taj minimalizam je negde zbog nekog arhitektonskog trenda postao skoro nezaobilazan i svi su novi objekti u Beogradu manje-više slični. Društvo treba da shvata šta je arhitektura i da uložimo u dobru arhitekturu. Ne verujem da ćemo se vratiti na neoklasicizam, ali ne verujem ni da će opstati trend u kome ne možete da kažete ni za jednu zgradu da je inspirativna. Zato što je to konfekcija.“

Vidite još

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Ne propustite

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Bogat program

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Neki klinci još sviraju rok

Za njih će se tek čuti

Neki klinci još sviraju rok

Video

Muzej na otvorenom

Književni guru

Muzej na otvorenom

Kako uskladiti te želje da ti gradovi budu mnogoljudni, a u isto vreme da ostanu humani. Nekada su se u Beogradu gradila naselja poput Vidikovca i blokova, gde su predviđane zelene oaze, škole, parkinzi. Sada takav način gradnje gotovo da ne postoji.

„Ne postoji. Prvo što ne postoji jesu parkovi. Evropa sredinom 20. veka se borila kako da te središnje zone grada prilagodi novim potrebama automobila, zato imate onoliko velike površine pešačkih zona. Beograd je sada u ovom naglom iždžikljavanju bez ikakve ideje. Ne znam kako će izgledati grad u budućnosti, ali u Beogradu moraju da se uozbilje planeri, investitori, političari. Moraju da imaju jasnu viziju kako žele da ovaj grad izgleda. To nije proces koji može da se reši za pet godina.“

U kom se delu Beograda Vi najbolje osećate?

„Najbolje se osećam oko Vuka jer mi se činilo da ima dovoljno svega. Nisam čovek koji voli kola, svugde idem pešice. To je moja ideja života u centru. Ako ste spremni da živite u gradu kao što je centar, to je onda pešački grad, budite spremni da ne možete da ulazite kolima gde god hoćete.“

Dugo ste živeli u Bostonu, kako biste uporedili arhitekture Beograda i Bostona? Ko je više sačuvao svoj grad?

„Boston. Iako je mlađi od Beograda, i te kako je sačuvao svaki detalj na svim zgradama koje su iz 19. veka. Oni su toliko konzervativni i toliko drže do te svoje arhitekture, svake stare ciglane, javnih međuprostora, zelenila. I svi sada hoće da žive baš u tim starim zgradama. To je najskuplje što sada ima Boston. Povratak u grad je tamo relativno novi fenomen, ali svi hoće da voze bicikl, svi idu metroom i imate potpuno jasno definisan taj gradski saobraćaj. To Beogradu fali.“

Pomenuli smo ulogu arhitekte u oblikovanju grada. Nekada je arhitektura bila prestižno zanimanje kod nas i u svetu, gde je nestao taj odnos ljudi prema struci koja daje obrise mestima, kućama u kojima živimo? I u svetu i kod nas.

„Baš se svi pitamo. Pojavila se 90-ih ta generacija arhitekata i jedno desetak njih je uspelo da se nametne kao imena i onda su razradili te svoje gigantske firme. Više se ne zna ko je prvi arhitekta. Odakle je ideja. Uvek se kaže da je ideja od tog nekog imena koje vodi firmu, ali kako to od njega da se dođe do dole, to je veliko pitanje. Mali je broj tih koji mogu tako dobro da se probiju na tržištu i u Kini, iako je i tamo eksplozija građevinarstva. Sada, kad završite školu, umesto da ste jedan kompletni renesansni čovek koji je toliko naučio da može da napravi zgradu od kvake pa sve do bašte, postajete neki desni šraf u nekoj firmi gde ćete samo da razrađujete neke detalje. Arhitektura se rastresa i u tom smislu. A da ne pričam koliko sve zavisi od industrije materijala.“

Šta se danas očekuje od arhitekte u svetskim metropolama, a šta kod nas? Šta oni tamo mogu da učine osim eto da budu samo jedan šraf? Šta oni kod nas mogu da učine? I ko su zapravo vizionari novih gradova? Ako nisu oni, to su onda samo investitori. Da li samo novac projektuje mesta na kojima živimo?

„Vratila bih se na Evropu jer u Evropi postoje ti jasno uređeni zakoni. Tamo su svesni da je ta zatečena matrica, ta memorija grada toliko važna da arhitekte dobiju malo tvrđe uslove na urbanističkom nivou. Bojim se da Beograd, umesto da postaje deo Evrope – postajemo prestonica trećeg sveta. Mi gušimo naše nasleđe.“

Šta je ostalo od arhitektonskog nasleđa iz druge polovine 20. veka?

„Upravo o tome ću govoriti na izložbi ’Beogradske škole stanovanja’ koja će se održati 22. aprila. Izložbom želimo da pokažemo da su ideje te arhitekture bile do te mere promišljene na nivou koncepcije stana, na nivou koncepcije tog susedstva, u jednom potpuno drugačijem modernističkom maniru nego što je to bio slučaj u Starom gradu. Arhitekte će govoriti o tome koliko se beogradska škola uklapa u taj koncept mas hauzen koji se pojavljivao i na Istoku i na Zapadu. Nije to samo Istočna Evropa. Nije to socijalističko stanovanje, to je vrsta nasleđa 20. veka. Modernistička stambena izgradnja je postojala i u Francuskoj, Švedskoj, čak i u Americi, kao i kod nas.
Socijalističko stanovanje je zapravo nasleđe 20. veka. To je naš veliki potencijal, naše veliko nasleđe 20. veka koje je bilo daleko kvalitetnije, jer smo imali mogućnosti za primenu materijala. Naše arhitekte bile su otvorene ka idejama koje su dolazile iz Zapadne Evrope, više nego idejama iz Istočne Evrope ili Rusije. Bile su potpuno upućene u taj razvoj misli o stanovanju i znanja primenjivali na stambenu arhitekturu čiji program je bio najviše zastupljen. Postojala je ta hijerarhija socijalnih sadržaja koja se povezivala sa naseljem, komfor. Kada pogledamo sa ove distance, arhitektura Istočne Evrope je traljava u odnosu na ono što su naše arhitekte u tom trenutku postigle.“