STIVEN KING – O PISANJU: Memoari jednog virtuoza

STIVEN KING – O PISANJU: Memoari jednog virtuoza


Tokom stvaranja svog spisateljskog bedekera “O pisanju” 1999, imao je tešku saobraćajnu nesreću kao pešak, učesnik u saobraćaju, osoba koja se posle porodičnog ručka uputila u uobičajenu šetnju. Nakon više operacija, bolnih tretmana, nepokretnosti, nastavio je da radi. U svom priručniku, dragocenoj nefikciji, demonstrirao nam je kako da nastavimo život dalje nakon velike patnje, teškoća i prepreka koje su takođe deo naše svakodnevice. Kako se izboriti sa okolinom, okruženjem i, najvažnije, sa samim sobom… Jer “pisanje je… voda života. Voda je besplatna. Zato pijte”, poučava King

Kralj horora, naučne fantastike i trilera, iza koga je blizu dve stotine knjiga, započeo je svoj književni život sedamdesetih godina prošlog veka. Nekoliko dela je napisao pod pseudonimom Ričard Bakman. Sedam romana. Plus pedesetak koje je objavio kao svoje. Šest knjiga publicistike. Nekolika knjiga nefikcije. Obilje pripovedaka. Ipak, on nije samo veoma produktivan pisac. On je scenarista, kolumnista, tviteraš koji je polemisao s Donaldom Trampom i koga je američki predsednik blokirao, roker, ponosni vlasnik jednog korgija, filantrop, ljubitelj životinja… Ukratko pop ikona današnjice. Poput Madone, Eltona Džona, Lenona, Bouvija, Dalija, Pikasa, Vorhola i Če Gevare. Multimedijalna ličnost. Osoba koja je na početku svoje karijere iskusila zavisnost od alkohola i narkotika. I koja se početkom osamdesetih uspešno izlečila nijednom ne skliznuvši u recidiv. Mnoga njegova dela su ekranizovana, pretvorena u popularne TV serije i stripove. Roman “Keri” doneo mu je prve vratolomne honorare, nakon kojih se mogao posvetiti samo pisanju. Tvrdnja da su njegove knjige prodate u više od 350 miliona primeraka odavno je zastarela vest.

Bračni život započeo je u prikolici, kucajući na mobilnoj pisaćoj mašini koja je pripadala njegovoj supruzi, a ne njemu. Malo ko danas ne zna njegove najuspešnije ekranizacije: „Bekstvo iz Šošenka”, „Zelena milja”, “Mizeri”, “Keri”, Isijavanje”, „Groblje kućnih ljubimaca, “To”…
Stiven King rođen je 1947. godine u Portlandu, u saveznoj državi Mejn, koja se nalazi na krajnjem severoistoku Sjedinjenih Američkih Država. Radnja velikog broja njegovih priča smeštena je upravo u tom gradiću ili bar u nekim izmišljenim mestima koja liče na njega. Kada je imao samo dve godine, njegov otac je napustio porodicu, a Stivena Kinga i njegovog usvojenog brata je podizala majka Neli u vrlo teškim uslovima. Počeo je da piše još kao dete, i to priče koje su nastajale na osnovu filmova koje je gledao.
Stvaralaštvo ide pod ruku sa otežavajućim životnim okolnostima, razvodom ili gubitkom roditelja, besparicom i čestim selidbama, što Stivenu Kingu nije manjkalo. On se bukvalno kretao od trnja do zvezda.

Kutija starih knjiga koje su pripadale njegovom ocu i bile uglavnom naučnofantastične ili horor tematike, a koju je pronašao kada je imao trinaest godina, inspirisala ga je da napiše prvu priču, koja je objavljena u jednom magazinu. Ostalo je istorija.
Studirao je engleski jezik na Univerzitetu u Mejnu, a pored toga pisao je i nedeljnu kolumnu za univerzitetski list, podržavao antiratni pokret i osuđivao rat u Vijetnamu. Uporedo, da bi mogao da studira, King je radio sve poslove koje je mogao da nađe. Recimo, u vešeraju. U toku studija od 1966. do 1971. godine upoznao je i svoju buduću suprugu Tabitu. Ona je, uprkos lošem imovinskom stanju na početku zajedničkog života u prikolici, uporno podsticala njegove ambicije i prolazila kroz teške situacije zajedno s njim.
Tokom pisanja svog spisateljskog bedekera 1999, imao je tešku saobraćajnu nesreću kao pešak, učesnik u saobraćaju, osoba koja se posle porodičnog ručka uputila u uobičajenu šetnju. Nakon više operacija, bolnih tretmana, nepokretnosti, nastavio je da radi. King je razmišljao i o tome da zbog zadobijenih povreda zauvek napusti pisanje i prepusti se otužnom životu bolesnika i invalida, osobe u kolicima koja tavori u izolaciji, apatiji i depresiji. Srećom, pobedio je borac u njemu.

U svom priručniku, dragocenoj nefikciji, demonstrirao nam je kako da nastavimo život nakon velike patnje, teškoća i prepreka, koje su takođe deo naše svakodnevice. I zato je ova ispovest ne samo dragocena već i edukativna. Kako prilagoditi prostor za pisanje invalidskim kolicima, zahtevima bolesti, telesnih ograničenja i limitima svake vrste ili kako postupati kad unutrašnje tenzije, bolovi, nervoza ometaju svakodnevne planove. Kako se izboriti sa okolinom, okruženjem i, najvažnije, sa samim sobom.

Uslov pisanja je kontinuirano čitanje. Jedno od drugog je neodvojivo. I da ugasite televizor. Ili da ga izbacite kroz prozor. Pišite stalno u istoj prostoriji, u određeno vreme. Svoj rukopis nemojte pokazivati drugima dok ga ne završite ako želite autonomiju. Nakon toga napravite dužu pauzu. Druga ruka zahteva znatno skraćivanje prve.

Izbegavajte priloge koji su kao korov u tekstu, pretencioznost, unapred smišljenu temu, priču ispričajte što je moguće jednostavnije, bez dugih pasusa i opisa. Ako hoćete da opišete susret dva junaka u restoranu, nevažno je detaljno opisati mesto. To razvodnjava radnju. U rečenici-dve natuknite atmosferu. Uvek imajte na umu cilj, da treba da ispričate priču koju niste unapred smislili. Ako ne možete da pronađete izdavača, ne plaćajte servilnima i nesposobnima za to poniženje. Najjeftinije je da ga sami izdate. I možda vam se posreći! Jer “pisanje je… voda života. Voda je besplatna. Zato pijte”, poučava King.

Stiven King: “O pisanju”, prevodilac: Vladan Stojanović, izdavač: “Vulkan”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar