"Struktura trilera mora da funkcioniše kao švajcarski sat"

Nedavno se pojavilo i reizdanje debi romana "Jutarnja zvezda“, a o tome, krimi žanru u srpskoj književnosti, kao i mogućnosti da se neka njegova dela ekranizuju govori u intervjuu za "Ekspres“.

Kako ste se odlučili za reizdanje debi romana "Jutarnja zvezda“?

"’Jutarnja zvezda’ je prvi put objavljena u decembru 2019. godine kao prva knjiga u serijalu o inspektoru Filipu Vujiću. Od tada se ceo svet promenio, prošli smo kroz pandemiju i razne potrese, doživeli smo novu tehnološku revoluciju, svet se nekako iz korena promenio, ali ovaj roman je uspeo da preživi test vremena. Reizdanje dolazi kao direktan odgovor na interesovanje publike. Knjiga je i dalje tražena pa je ovo prilika da je nabave oni koji je dugo traže, ali i da se nova publika tek upozna sa univerzumom inspektora Vujića.“

Da li se ovo reizdanje po nečemu razlikuje od originala?

"Nova verzija je nešto kraća od originalne. Tokom godina sam sazreo kao pisac pa sam odlučio da uklonim rasplinute delove koji su usporavali radnju i mogli biti dosadni čitaocu. Takođe, tekst je stilski izbrušen i utegnut. Ipak, sama radnja i glavne niti priče ostali su potpuno netaknuti pa verujem da će roman biti zanimljiv i svež čak i onima koji su već čitali staru verziju.“

Kako je nastajao lik inspektora Filipa Vujića?

"Filip Vujić je nastajao godinama i postepeno. Moja autorska težnja bila je da donesem pravi, domaći i autohtoni krimić – žanr koji je na našoj književnoj sceni u to vreme bio u ozbiljnom deficitu, praktično u povojima. U taj lik i serijal ugradio sam sebe i kao pisca i kao strastvenog čitaoca i konzumenta noir i triler žanra. Nikada nisam krio da mi je jedna od glavnih inspiracija za protagonistu bio detektiv Rasti Kol, kojeg je Metju Mekonahi maestralno odigrao u prvoj sezoni serije True Detective. Naravno, nije reč o prostom kopiranju jer među njima ima ogromnih razlika. Suština je u tome da je Filip Vujić svojevrsni filozof sakriven iza policijske značke. On vešto zaobilazi uobičajene stereotipe kriminalističke fikcije: ne puši, ne pije, ne vodi poročan i samodestruktivan život, i nije ateista. On je čovek koji dubinski promišlja svet oko sebe. Ne vodi ga puka policijska rutina, već visoki moralni kompas i unutrašnja potreba za pravdom. Kroz rešavanje mračnih i brutalnih zločina, Vujić zapravo vodi sopstvenu duhovnu potragu. Njegova originalnost mislim da leži u tome što uspeva da ostane običan čovek sa manama, a ne književni superheroj. I u tome što uspeva da ostane imun na cinizam i apatiju sistema u kojem radi, što ga, nadam se, čini dovoljno jedinstvenim glasom u domaćoj krimi literaturi.“

Roman "Slamar“ izazvao je kada se pojavio ogromnu pažnju kod čitalaca, ali i kod kritike. Da li "Slamar“ smatrate svojim dosad najuspešnijim delom?

"Zapravo, ja smatram da je ’Jutarnja zvezda’ moj najuspešniji roman jer je probila zid anonimnosti sa kojim se suočava svaki novi autor. Ona je napravila odličan odjek na društvenim mrežama i u bookstagram zajednici. ’Slamar’, kao i ’Moloh’, došli su na tom talasu koji im je ’Jutarnja zvezda’ servirala, i odlično su ga iskoristili.“

Šta je potrebno da bi se napisao uspešan krimi, odnosno triler roman, koji je "tajni recept“?

"Ne postoji magična formula ili instant recept, ali ako bih morao da izdvojim ključne sastojke, to su autentičnost, atmosfera i matematički precizna struktura. Dobar triler ne čini samo brutalno ubistvo ili šokantan preokret na kraju. Uspešan roman u ovom žanru zahteva duboko poznavanje ljudske psihologije i sposobnost da čitaoca uvučete u specifično stanje svesti. Atmosfera mora biti opipljiva – čitalac treba da oseti hladnoću, napetost i moralnu sivu zonu u kojoj se likovi kreću. Takođe, struktura trilera mora da funkcioniše kao švajcarski sat. Svaki trag, svaki dijalog i svaka sporedna ulica u radnji moraju imati svoju svrhu, čak i onda kada služe da zavaraju trag. Pisac mora biti korak ispred čitaoca, ali uvek fer prema njemu – svi dokazi moraju biti tu, skriveni na očiglednom mestu. Na kraju, ono što pravi razliku između prosečnog i uspešnog trilera jesu likovi. I više nego sama radnja. Ako čitaocu nije stalo do detektiva, njegove unutrašnje borbe i cene koju plaća tragajući za istinom, onda je zaplet samo prazna ljuštura. Tajni recept je, dakle, spoj zanatske discipline, uverljivih likova i atmosfere koja ostaje sa vama i nakon što sklopite korice.“

Zbog čega u srpskoj književnosti krimi žanr dugo nije bio zastupljen?

"Mislim da je glavni razlog to što nismo imali tradiciju stvaranja unutar tog žanra. Dok skandinavski, britanski ili američki krimići postoje u kontinuitetu decenijama, naši pisci jednostavno nisu imali na koga da se ugledaju u domaćoj sredini. Kada je reč o domaćem trileru, dugo su postojali samo sporadični izleti glavnotokovaca, ali nije bilo kontinuiteta, a samim tim ni izgrađene scene. Domaća publika je tu vrstu literature decenijama tražila isključivo u prevodima stranih pisaca. U protekloj deceniji situacija se drastično promenila. Pojavljuje se sve veći broj domaćih autora koji se ozbiljno i posvećeno bave trilerom. Danas imamo dobro organizovanu i profilisanu scenu, a najbolji dokaz za to je prošlogodišnji, zaista impozantni Triler fest u Beogradu, koji je pokazao da domaći krimić ne samo da postoji, već ima, ako ne baš veliku, ali sigurno vernu publiku.“

Koliko je skandinavski noar triler doprineo popularnosti ovog žanra i kod nas?

"Krimi žanr je na našim prostorima bio izuzetno popularan i pre pojave skandinavskog noara. Dela Agate Kristi su oduvek imala ogromne tiraže, a masovno su se čitali i klasični američki i britanski autori. Međutim, onog trenutka kada su Skandinavci redefinisali žanr i počeli suvereno da vladaju globalnom scenom, taj talas je prirodno zapljusnuo i nas. Rekao bih da su upravo skandinavski pisci – a pre svih Ju Nesbe, koji kod domaće publike ima gotovo kultni status – presudno uticali na buđenje i formiranje domaće triler scene. Oni su pokazali da krimić ne mora biti samo laka, usputna literatura, već složena društvena i psihološka drama sa izuzetno mračnom i upečatljivom atmosferom. To je svakako bio slučaj i kod mene. Sećam se da me je upravo čitanje Nesbeovih romana u dobroj meri inspirisalo i dalo mi hrabrost da sednem i počnem da pišem ’Jutarnju zvezdu’. Oni su nam otvorili oči kako triler može i treba da izgleda u modernoj književnosti.“

Da li je veštačka inteligencija već postala realna opasnost po prave pisce i da li će sada svako moći uz pomoć AI da napiše roman?

"Veštačka inteligencija donosi ogroman izazov, ne samo za književnost, već za celokupnu umetnost. Pretpostavlja se da na ’Amazonu’ već sada postoje stotine hiljada, možda i milion, AI generisanih knjiga – svedoci smo nezapamćene hiperprodukcije. Mnogi pisci se ustežu da javno govore o tome, iako je izvesno da većina njih već koristi ove alate. Međutim, jedno mora biti jasno: koliko god se knjiga štancovalo, uvek će postojati podela na kvalitetne i loše. To što danas, teoretski, svako može da zada prompt mašini da mu izbaci tekst, ne znači da je ta knjiga dobra. Čitaoci postaju svesni toga i već uče kako da zaobilaze takve instant proizvode. Za dobru knjigu je potrebno vreme, trud i autentična kreativnost. Potrebna je matematički precizna narativna struktura, lično proživljeno iskustvo, erudicija, znanje i dramaturška veština pisca koji razume ljudsku psihologiju i emociju. To je polje na kojem mašina još ne može da zameni čoveka. Autoru koji tako posmatra stvari, AI ne mora biti neprijatelj, već koristan alat koji mu može pomoći u istraživanju, strukturisanju narativnog kostura ili tehničkom delu rada. Sve je ovo još novo i nepredvidivo, pa i pisci i publika tek uče kako da se nose sa ovom tehnologijom. Cela stvar može da ode u dva smera: AI može, a i ne mora biti opasna. Sve zavisi od čoveka koji njome upravlja. A pošto nas je istorija naučila da je čovek destruktivno biće i da je svaka civilizacija sklona padu, apsolutno razumem opravdanost straha onih koji se plaše kuda nas sve ovo vodi.“

Pored književnosti bavite se i filmskom kritikom. Da li biste jednoga dana voleli da "Jutarnju zvezdu“ ili "Slamar“ vidite kao film ili TV seriju?

"Film i književnost su oduvek moje dve najveće ljubavi. Iako poštenu filmsku kritiku nisam napisao već godinama i na tom polju sam prilično utonuo u zimski san, status pasioniranog gledaoca i profesionalnog pisca doneo mi je pre tri godine priliku da se oprobam i sa druge strane ekrana. Moj prijatelj Miloš Uzelac i ja bili smo kreatori i scenaristi jedne domaće kriminalističke TV serije iza koje je stala produkcijska kuća ’United Media’. Iako taj projekat zvanično nije mrtav, svestan sam kako stvari funkcionišu u televizijskoj industriji – pošto se već dugo ništa ne dešava, sumnjam da će ikada doći do realizacije. Ipak, to neprocenjivo iskustvo u radu na razvoju TV formata samo je pojačalo moju želju da svet koji sam kreirao u svojim romanima dobije vizuelni život. Triler i neonoar žanrovi prosto vape za atmosferom, senkama i napetošću koje ekran može da pruži. Zato moja želja da se serijal o inspektoru Filipu Vujiću jednog dana ekranizuje ostaje ogromna. Mislim da bi Vujićeva unutrašnja psihologija, specifičan moralni kompas i mračni beogradski asfalt bili sjajan materijal za jednu vrhunsku, slojevitu dramsku seriju.“

Imate li već sad ideju za naredni roman i da li ostajete u krimi žanru?

"Četvrti roman u serijalu o inspektoru Filipu Vujiću je već potpuno napisan i trenutno radim na završnim doradama i poliranju teksta. Plan je da ta knjiga izađe sledeće godine jer bih voleo da ova godina ostane potpuno u znaku reizdanja ’Jutarnje zvezde’. Prethodni roman, ’Moloh’, objavljen je 2025. godine, što znači da za sada držim odličan i stabilan tempo objavljivanja. Ostajem verno u krimi žanru, ali uporedo razvijam i neke planove za proboj na strano tržište. To uključuje nuđenje jednog scenarija na engleskom jeziku američkim producentima, kao i ideje za pisanje i objavljivanje romana na engleskom na ’Amazonu’ za inostrano tržište. Ali, o tom potom – idemo korak po korak.“