"Sve sam radio, samo sa Pink panterima nisam hteo nikad."

Iz nje izlazi elegantan muškarac atletske građe sa "samsonajt" torbom u ruci. Obrijane glave, mladolik, sa osmehom koji otkriva dva reda izbeljenih zuba. Izgleda kao pedesetogodišnjak, iako je napunio šezdeset jednu.

Uputio se prema kontejneru u kojem je kancelarija. Kod šefa gradilišta. Radnici ga zabezeknuto gledaju.

"Ja sam Džoni. Gazda vas je obavestio!"

"Da, da, rečeno mi je…"

Vadi iz torbe flašu "čivasa" i radno odelo.

"Ovo je za vas. Ja ne pijem viski", kaže." "Gde mogu da se presvučem?"

Uskoro je u novom kombinezonu na kojem piše "Bosch electronic".

"Šta se danas radi i koja vam je ekipa?"

Jedan za drugim ulaze radnici da popiju po jednu i da se upoznaju.

Bio je to Džonijev prvi radni dan u životu.

Sinoć je sa dve "italijanke", eskort dame, bio na nekoj zabavi na Senjaku.

Gazda, zadrigli biznismen, šlihtao se Džoniju. Želeo je da se približi jednoj od dama, Verki iz Čuruga, koju je Džoni odveo da radi kao kurava u Milanu, pre deset godina, i sa kojom je pričao žabarski. Džoni je za njega bio inženjer iz Emirata koji je došao posle mnogo godina kući i koji nije navikao na nerad.

Gazda je ponudio da mu vodi gradilište u Jakovu dok mu Verka iliti Gabi Vesen prtlja nešto oko učkura.

Džoni se kao branio da zna da čita samo engleske planove, život je proveo napolju, ali to gazdi nije smetalo.

Džoni je čitavog života bio kriminalac. Majmun pokazuje dupe, a budala pare. Džoni je imao dovoljno novca na raznim računima, a nešto i u zlatu po štekovima.

Odrastao je prekoputa "Fontane" u vreme kad je Beograd bio Terazijski greben, Bermudski trougao i Fontana.

Otac mu je bio vojni pilot, majka direktorka "Unije hotela".

Sa deset godina kupio je dve karte za bioskop u "Fontani" i odlučio da ih tapka. Pojurili su ga Cigani da mu otmu karte. Utrčao je u kafanu, dotrčao do stola gde su sedeli najžešći momci iz kraja.

Gledajući ih pravo u oči, rekao im je da Cigani hoće da mu otmu karte.

Šege radi pitali su ga šta hoće.

"Da ih šutiram u dupe."

"Može", rekao je Mesec, žestok momak iz kraja. Savatali su Cigane, a onda ih je Džoni šutirao u bulju.

Više nije tapkao karte, ali je ekipi kupovao cigarete, prenosio poruke, rastao slušajući njihove priče.

Čuo je da bi u subotu da idu u "Mažestik", u bar, ali ne mogu da uđu.

I rekao je mami da neki njegovi drugovi koji ga brane od Cigana hoće u "Mažestik" u subotu. Mama mu je nabavila četiri pozlaćene propusnice. Bio je dasa.

Trenirao je karate i postao pionirski prvak Srbije, potom omladinski.

Kad je napunio trinaest već je iza sebe imao mnogo tuča i naučio mnogo toga o čemu dečaci njegovih godina ništa nisu znali.

Sa osamnaest su ga poslali u vojsku. Otac mu je namerno sredio brdsku pešadiju u Benkovcu.

"Ali, prekasno. Ja sam jedan fakultet već završio na Fontani."

Posle vojske je otišao preko. Kod svojih prijatelja i zaštitnika koji su već uveliko harali Italijom.

"Sve sam radio, samo sa Pink panterima nisam hteo nikad. Tu se plen ne deli. Sva se roba bez brojanja preda u štek pa koliko dobiješ. Ja sam bio soler. Voleo sam čiste račune."

Padao je i dizao se. Robijao i lutao svetom u potrazi za plenom. Pucač. U njegovim očima ima nešto kurjačko. Ali uvek gospodin.

U Beogradu mu živi sin Nenad koji je proveo život u uverenju da mu je tata na privremenom radu u inostranstvu. Dolazio je da ga vidi, provede sa njim nekoliko meseci i opet odlazio.

Odgajala ga je majka.

Sada je pubertetlija i Džoni je odlučio da pored beskrajne ljubavi koju mu je pružao – pruži i primer uzornog oca.

"Sada hoću samo jedno: da budem dobar otac. Građanin. E, to nikad nisam bio. Da vidim kako žive ljudi."

"Kako je protekao radni dan?", pitam.

"Prebacili su normu."

"Šta je, sestro? Hoćeš pod starost da budeš građanin. Građanin je svinja koja hoće da umre prirodnom smrću", kaže mu Trudni Miš, stari šaner, ne bez ljubomore.