Tamara Belošević

"Gluma je satkana od emocija"

Glumicu Tamaru Belošević najšira publika zavolela je kao Gabrijelu u hit seriji „Igra sudbine“, a zapažene uloge imala je i u serijama „Vojna akademija“ i „Urgentni centar“.

Pored televizije i filma, Tamara Belošević aktivna je i na „daskama koje život znače“ i ovog proleća očekuje je premijera nove predstave. O dosadašnjim ulogama, glumi i umetnosti i planovima u toku ove godine Tamara govori za nedeljnik „Ekspres“.

Serija „Igra sudbine“ donela Vam je veliku popularnost. Da li ste to očekivali kada ste postali deo ekipe ove serije?

„Nisam. Nijedan projekat do sada nisam prihvatila očekujući popularnost pa tako ni ovaj koji je izrazito komercijalan. Ali i ne bežim od toga jer je to sastavni deo mog posla.“

Šta je to u liku Gabrijele što je osvojilo gledalište?

„Ljudi, po pravilu, vole negativne likove i sve njihove nesavršenosti. Ipak, verujem da su kod Gabrijele prepoznali i razloge i korene njenog ponekad neshvatljivog ponašanja. Ali nikad nije sve samo crno ili belo. Gabrijela je dobro napisana, višeslojna, i zaista se kroz epizode vide njene različite strane, njene vrline, mane i slabe tačke. Posebno je dobro napisan njen komplikovan odnos sa majkom u kom sam, po komentarima, primetila da se jedan deo gledalaca i prepoznao.“

View this post on Instagram

A post shared by Milicevic Aleksandar (@milicevic_hair)

U „Igri sudbine“ jednu od uloga ima i Vaša rođena sestra Aleksandra. Kakvo je to bilo iskustvo za sestre Belošević?

„Nažalost, i u ovoj, kao i u prethodnoj seriji koju smo zajedno snimale, nismo podelile kadar. Ali često smo se sretale u glumačkoj sobi i provodile vreme zajedno. Aleksandra je i moj najbolji prijatelj, tako da je zadovoljstvo i kad radimo zajedno.“

Publika Vas je volela i u seriji „Vojna akademija“. Kakve uspomene nosite na taj TV projekat?

„Iskreno, ne verujem da me publika po tome pamti ili da je imala priliku da zavoli taj lik jer je to, u moru velikih uloga u toj seriji, bila samo jedna malena pojava. To sam radila dok sam još bila student i tako sam zapravo samo malo, prvi put, zavirila na profesionalni set.“

Pre gotovo deceniju igrali ste u filmu i seriji „Dnevnik mašinovođe“ gde ste glumili sa Lazarom Ristovskim. Šta ste tada naučili od legende srpskog glumišta?

„Da, tada sam se sa njim i našla u kadru. Laza je zaista veliki profesionalac. Taj film mi je i kao glumici koja ga je radila i kao gledateljki ostao u divnom sećanju.“

Gde Vas možemo gledati na „daskama koje život znače“ i šta za Vas znači rad u pozorištu?

„U pozorištu glumac doživljava nešto najlepše, a to je razmena energije sa publikom. To ujedno i iscrpljuje i obnavlja i dušu i telo. Pozorište je za mene isto što i dom. Spomenula bih predstavu ’Nije smešno, Žarko!’, po tekstu i u režiji Staše Koprivice, u kojoj igram sa kolegama Srđanom Olmanom i Bojanom Grabovac. Petog marta bila je premijera u Akademiji 28.“

Šta je ono što Vas je u životu opredelilo da postanete glumica?

„Zaljubila sam se u glumu još kao mala u školici glume. Ta ljubav opstala je i rasla, a konkretno opredeljenje je došlo spontano. Osetila sam u nekom trenutku da je to ono što želim da radim celog života i nadala sam se da će me, kada izađem na prijemni, komisija prihvatiti, a to se onda i desilo.“

Kako gledate na sve ubrzaniji razvoj veštačke inteligencije i može li AI da ugrozi prave glumce u budućnosti?

„Ne verujem. Gluma je satkana od emocija i mislim da emocija ne može veštački da se proizvede, a da to bude ubedljivo.“