Treća sezona "Senki nad Balkanom“ nije vrh serijala, ali nije ni promašaj

Prva sezona ove serije nije bila samo uspešna televizija, nego događaj. Podigla je lestvicu domaće produkcije, donela gustu atmosferu, izuzetno siguran ritam i osećaj da gledaš seriju koja tačno zna šta hoće i kako do toga da stigne.

Treća sezona nije ponovila taj udar. Ali iz toga ne sledi da je loša. Naprotiv: ona je ambiciozna, mračna, glumački raskošna i dovoljno koncentrisana da priču zatvori na pravi način, čak i kada povremeno deluje kao da je poželela da zagrli više nego što može da ponese. Sama serija i njeni autori ovu sezonu predstavljaju kao završno, najtamnije poglavlje, smešteno u jesen 1938. godine, sa jačim osloncem na politički triler, istorijsku teskobu i završavanje velikih linija likova.

Najveća nepravda koja se danas čini trećoj sezoni jeste to što se o njoj često govori kao o razočaranju samo zato što nije uspela da ponovi kompaktnost prve. A to nisu iste stvari. Nije isto reći da nešto nije najbolje u serijalu i reći da je podbacilo. Treća sezona možda nije ona vrsta televizijske mašinerije kakva je bila prva, ali ima ono što mnogim domaćim projektima nedostaje i kada imaju više novca i više buke oko sebe: ima svet, ima ton, ima atmosferu i ima glumačku postavu koja i slabiji trenutak ume da pretvori u gledljiv, a ponekad i moćan prizor. Upravo zato se, ispod prve salve razočaranih komentara, vrlo brzo pojavila i druga struja reakcija: sezona jeste neujednačena, ali je i dalje ozbiljno dobra, pa i za preporuku. Na forumima i u reakcijama gledalaca mogu se naći i vrlo visoke ocene, od tvrdnji da je sezona "iznad očekivanja“ do utiska da je, uprkos sitnim greškama, reč o odličnoj seriji.

A šta su, zapravo, najčešće zamerke? Pre svega, prenatrpanost. To je ona tačka na kojoj se najčešće seku profesionalne kritike i publika sa interneta. Nije problem u tome što treća sezona nema sadržaj, nego što ga ima previše. Nove figure, politički slojevi, istorijske senke, kriminalistički tokovi, mitski motivi i još nekoliko sporednih rukavaca čine da sezona povremeno izgubi fokus. Jedan deo gledalaca na forumima i Reditu upravo to navodi kao glavni problem: da su konci radnje manje čvrsto stegnuti, da pojedine teme bivaju otvorene sa velikim zaletom, a zatim povučene unazad, i da se serija povremeno odaje odugovlačenju ili unošenju likova koji više šire svet nego što ga produbljuju. Posebno se ponavlja zamerka da neki sporedni zapleti i neka zvučna imena nemaju onu dramaturšku težinu koju njihovo uvođenje obećava.

Ta zamerka nije bez osnova. Treća sezona zaista ima nekoliko mesta na kojima se vidi da autori više veruju bogatstvu sveta nego disciplini pripovedanja. Tamo gde je prva sezona sekla precizno, treća ponekad kruži. Tamo gde je prva gradila tenziju gotovo mehanički sigurno, treća ume da je razvodni jer se istovremeno bavi sa previše ljudi, previše odnosa i previše istorijskih signala. Ali baš tu treba biti pošten: ni u jednom trenutku to ne prerasta u pravi raspad priče. To nije sezona kojoj se raspala konstrukcija; to je sezona koja povremeno deluje kao da je preširoko projektovana. To je razlika između ozbiljne mane i smrtne presude, a u našem javnom govoru o serijama ta razlika se prečesto briše.

Druga česta zamerka tiče se pojedinih likova koji su, po mišljenju dela publike, ostali potcenjeni ili potisnuti. U komentarima se naročito provlači utisak da neki važni emotivni oslonci serije nisu dobili prostor koji zaslužuju pa deo publike ima osećaj da su pojedini odnosi ostali nedovoljno razrađeni ili dramaturški potrošeni prerano. Kada se to spoji sa prenatrpanošću, posledica je logična: gledaocu počinje da deluje da serija ide "široko“, a ne uvek i "duboko“. To je možda njena najveća slabost. Nije problem u manjku ambicije, već u višku svega onoga što ambicija želi da obuhvati.

Pa ipak, uprkos tim rupama i nedoslednostima, treća sezona ima ono zbog čega joj se dosta toga može oprostiti: ume da nosi sopstvenu težinu. Pre svega zahvaljujući ansamblu. Glumačka postava je verovatno najjači adut ove završnice. U domaćim okvirima malo koja serija može da ponudi takvu koncentraciju prisustva, sigurnosti i energije. Kada scenario krene da se rasipa, glumci ga skupljaju. Kada dijalog preti da sklizne u opšte mesto, oni ga vraćaju u zonu tenzije. Kada priča preterano razgrana svoje rukavce, oni čuvaju utisak da sve ipak pripada istom svetu. U reakcijama publike to se vidi vrlo jasno: čak i oni koji imaju ozbiljne prigovore na konstrukciju zapleta često ne negiraju da serija i dalje ima težinu, privlačnost i kvalitet izvedbe koji je izdvajaju od većine domaće produkcije.

Druga velika snaga sezone je njena atmosfera istorijskog predvečerja. Treća sezona svesno pojačava osećaj da je svet na ivici, da se sve menja, da se ispod političkih pregovora, saveza i pretnji već nazire katastrofa. U tom sloju ona funkcioniše veoma dobro. Nije slučajno što se i afirmativni tekstovi o sezoni vraćaju upravo na političko-istorijski i mitski aspekt: na osećaj da se iza pojedinačnih sudbina odvija šira igra koju niko više ne može do kraja da kontroliše i da se likovi kreću kroz svet u kojem razum i mrak, politika i mit, interes i sudbina neprestano ulaze jedni u druge. Baš taj spoj političkog trilera, istorijske anksioznosti i natruhe iracionalnog ostaje jedno od prepoznatljivih obeležja serije, a u trećoj sezoni je doveden do svog najmračnijeg oblika.

Naravno, bilo bi nepošteno tvrditi da su sve kritike preterivanje. Nisu. Ima sitnih nelogičnosti i produkcionih propusta koje je publika primetila: od detalja u kadru koji ne pripadaju epohi do neubedljivih posledica pojedinih scena nasilja. To jesu greške. Ali su to greške koje više govore o pažljivosti današnje publike nego o urušenosti same serije. One mogu da zasmetaju, mogu da budu materijal za forumsko seciranje, ali ne ruše celinu. Ako je već potrebno meriti težinu mana, onda treba reći ovako: treća sezona ima više dramaturških viškova nego katastrofalnih promašaja, a više sitnih omaški nego ozbiljnih lomova.

Suština je, zapravo, u očekivanju. Kada neka serija stekne status kakav su "Senke nad Balkanom“ stekle posle prve sezone, svaka sledeća mora da se bori ne samo sa sopstvenim manama nego i sa idealizovanom slikom onoga što je bila. U tom smislu, treća sezona je možda najviše stradala od poređenja sa vrhuncem, a najmanje od sopstvenih realnih slabosti. Da je ista ova sezona došla kao prvi susret sa tim svetom, verovatno bi bila dočekana sa znatno manje nervoze, a sa više poštovanja prema onome što zaista jeste: ozbiljno proizvedena, gusto odigrana, ambiciozno napisana i povremeno preambiciozna završnica velikog domaćeg projekta. Čak i deo publike koji je ostao veran tezi da je prva sezona neprikosnovena, neretko treću ipak ocenjuje visoko i vidi je kao dostojan kraj, a ne kao promašaj.

Zato bi najpošteniji sud glasio ovako: treća sezona "Senki nad Balkanom“ nije najbolja u serijalu, ali je dovoljno dobra da zatvori priču bez osećaja da je serija izneverila samu sebe. Ima rupa, ima viškova, ima nekoliko nedovoljno opravdanih skretanja, ali ima i ono presudno: identitet, atmosferu i glumačku silu. U vremenu u kojem se često mešaju razočaranje i osuda, vredi reći jednostavnu stvar – nije sve što nije remek-delo automatski promašaj. "Senke nad Balkanom 3“ nisu dosegle visinu prve sezone, ali su ostale dovoljno jake da se sa scene povuku uspravno. A to, u domaćoj televiziji, nije mala stvar.