FATALNA SRPSKA PESNIKINJA: U nju je bio zaljubljen i Njegoš

FATALNA SRPSKA PESNIKINJA: U nju je bio zaljubljen i Njegoš

km novine


Samo jednom je Petar Petrović Njegoš priznao da je zaljubljen. “Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!” Ali Milica Stojadinović Srpkinja nikad nije ni pomislila da mu uzvrati. Fatalna pesnikinja bila je zaljubljena u njegovog najboljeg prijatelja.

Žena koju su želeli da upoznaju mnogi pesnici, a među njima i Jovan Subotić, Ivan Mažuranić, Johan Gabrijel Sajdl i Ludvig August Frankl, rođena je 1828. u Bukovcu kraj Novog Sada, a najveći deo života provela je u Vrdniku, po kome je i dobila nadimak, Vrdnička vila. Četvrta od petoro dece iz svešteničke kuće, bila je toliko talentovana da je učitelj žalio što nije dečak pa da nastavi školovanje. To je ipak učinila, ali samoinicijativno, u Petrovaradinu.

Govorila je nemački i slovački, kasnije sama naučila i francuski i italijanski, svirala je gitaru, čitala Getea, Šilera i Rusoa. Zvali su je i “lepa pesmotvorka”. Ostalo je svedočanstvo njenog prijatelja Ludviga Augusta Frankla: “Njena figura bila je uočljiva: srednje visine, sa izrazitim, jasnim oblicima, sa bledim kao u Bogorodice licem, sa čelom natkriljenim mrkom kosom. Velike crne oči gledahu sa mirnoćom koja kao da ne beše s ovog sveta…”

Od prve objavljene pesme 1847. godine u „Serbskom narodnom listu”, njeno ime pojavljuje se u svim domaćim časopisima, nakon čega objavljuje tri zbirke pesama – 1850, 1855. i 1869. godine. Generacijski bliža drugom romantičarskom naraštaju koji su obeležili Jakšić i Zmaj, Milica za neprikosnovenu temu svog pesništva bira rodoljublje. Neuništivo nacionalno osećanje odredilo je i da svome imenu doda “Srpkinja”.

Obrazovana, poliglota, upoznata sa idejama Žan-Žaka Rusoa, Milica ne prihvata tekovine Zapada, ponosi se svojim poreklom i životom seoske devojke. Pesnikinja čije su školovanje u nemačkoj školi obeležile reči nastavnika: “Ti si vrlo darovita, šteta što si od racke porodice”, do kraja života koristila je svaku priliku da podseti na staru srpsku slavu.

Pisala je pesme i dnevnik i čitava Srbija je govorila o ženi pesnikinji. U književnim časopisima su objavljivane njene slike, Vuk Karadžić, Njegoš i knez Mihailo su joj se divili i dolazili na Frušku goru samo da je vide. Kada su 1848. u Vojvodini počeli sukobi, želela je da bude srpska Jovanka Orleanka i da sa gitarom krene u rat.

U vreme turskog bombardovanja 1862. dolazila je u Beograd i odatle slala izveštaje „Peštanskom dnevniku” kao prva žena ratni dopisnik među Srbima. Izveštaj s beogradskih ulica, deo reportaže „Srce i barikade”, prenosi „Mađarski dnevnik” jula 1862. godine, a kasnije i ostale evropske novine. Njena pisana svedočanstva o ubistvu srpskog dečaka u redu za vodu kod beogradske Čukur-česme i turskom razaranju grada dovode strane novinare u Beograd.

Stvara se diplomatska atmosfera koja će kulminirati uspehom kneza Mihaila nad Osmanlijama u Srbiji. Dovoljno obrazovana da prenese istorijski trenutak, ali i emancipovana da mu prisustvuje, Milica postavlja temelje modernog novinarstva u oblasti ratnog izveštavanja.

Objavila je tri zbirke rodoljubivih pesama, a njen rad nailazio je na veliki odziv u javnosti. Pesnikinja je u dva navrata boravila i u Beču kod Vuka Karadžića. Četrdeset godina stariji Vuk brinuo se da joj nađe posao, obezbedi njenom bratu stipendiju, provodadžisao joj, putovao s njom, a ona mu je bila saradnik, brinula se o njegovoj biblioteci. Milica je imala veliku ulogu u stvaranju Vukovog Rječnika. Prenosila mu je narodne pesme, umotvorine, sremske običaje… Međutim, mnogi su verovali da je otac srpske pismenosti zapravo bio zaljubljen u nju.

Crnogorski vladika visoko je cenio pesme i rodoljublje trinaest godina mlađe Milice Stojadinović Srpkinje, a bila mu je draga i kao žena. Ali, tron crkvenog i državnog poglavara Crne Gore bio je njegov usud.

Najbolji opis Njegoša kao čoveka, njegove boli i nedoumice dao je u svojim „Pismima iz Italije” Ljubomir Nenadović, kojeg je za vladiku vezivalo i lično prijateljstvo. A slučaj je udesio da se Milica Stojadinović zaljubi baš u njega!
Ljubomir Nenadović, rođen 1826. godine, sin je čuvenog ustaničkog vojvode i prvog diplomate Karađorđevog, prote Mateje Nenadovića. Zahvaljujući bogatstvu porodice, bio je među prvim Srbima koji su se školovali u inostranstvu. Za vreme školskih raspusta putovao je po evropskim zemljama i o tome ostavio putopise. U Italiji je sreo Njegoša i svoju knjigu, umesto Italiji, posvetio njemu.

U svom dnevniku Milica je ostavila niz zapisa o ludoj ljubavi prema Nenadoviću, pesniku od Avale, kako ga je zvala. On je imao tu privilegiju da ima njenu stalnu pažnju, da prvi čita njene pesme i da ih komentariše, da mu posveti pesmu “Jednom pesniku” i da na stolu uvek drži njegovu sliku. Ona je od njega imala prijateljstvo i pesmu „Jednoj Srpkinji”.

Iako je visoko cenio njeno stvaralaštvo, odbio je da joj uzvrati osećanja. Pokušavajući da ga osvoji, Milica se čak poverila jednoj ženi iz visokog beogradskog društva, koja je na sebe preuzela obavezu da to prenese putopiscu. Na pitanje te zajedničke poznanice zašto se ne bi venčali, Ljuba Nenadović je odgovorio: „Ali, gospođo, gde ste videli da su dvoje pametnih kuću okućili… To ne biva: jedno, ipak, treba da je malo onako…” Nikada nije zaprosio Milicu, niti neku drugu ženu.

Milica je bila čest gost i na dvoru kneza Mihaila Obrenovića, koji joj je bio prijatelj i mecena, pa je tako od kneginje Julije na poklon dobila i zlatan broš, na kome je naslikan njen poznati portret. Međutim, nakon smrti roditelja Milica napušta Vrdnik i dolazi u Beograd, u kome prestaje njen stvaralački rad i počinje teško razdoblje. Živi u Savamali, u kući grčkog trgovca, i u siromaštvu prekida sve prijateljske veze. Veliki prijatelj Vuk Karadžić nije više živ, braća su je prekorela što se na vreme nije obezbedila, prijateljima je pisala da joj pošalju hartiju i koverat s markama jer nema novac ni za to, te zato više i ne piše. Poznanici su je sretali kako posrće beogradskim ulicama sa flašom rakije, a među njima bio je i Ljubomir Nenadović. Raspuštene, sede kose zatražila mu je četiri groša za rakiju.

Poslednje što je imala da proda bio je skupoceni groš, poklon kneginje Julije. Ponudila ga je Narodnom muzeju, ali procena je dugo trajala. Potpuno zaboravljena i u krajnjoj bedi umrla je 25. jula 1878. godine. Sahranjena je na Tašmajdanu, a 1905. godine njeni posmrtni ostaci preneti su u Požarevac, u porodičnu grobnicu. U Vrdniku, u krugu Manastira Sremska Ravanica, stoji spomenik Vrdničkoj vili. Novac od broša poslužio je za sahranu i isplatu zaostalih dugova. Ljubomir Nenadović je umro 1895. godine.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar