UMETNIČKA SINESTEZIJA: Kako je muzika uticala na umetnike poput Matisa i Kandinskog

Sudeći po naslovim nekih slika, moguće je zaključiti da su moderni umetnici želeli da budu i muzičari. Slika "Nocturnes" koju je krajem 19. veka naslikao James McNeill Vhistler ima definitino više veze sa Šopenovim istoimenim klavirskim kompozicijama, nego sa noćnim scenama koje prikazuje.

Paul Kleeova geometrijska apstrakcija, "Poliphony" govori o bezgraničnoj stratsi  prema Bahovim horskim radovima, piše Artsy.

Vizuelna umetnost uvek je bila pod uticajem muzike i obrnuto. Međutim, od kraja 19. veka do sredine 20. veka zapadni umetnici su tražili nešto više od uobičajene simbioze između umetničkih formi. Trudili su se da dovedu do ritmova, struktura i tonova muzike u svom radu - ukratko, da pretvore jedan umetnički oblik u drugi.

Nemoguće je govoriti o muzici i modernizmu bez pominjanja Valtera Patera, plodnog pisca iz 19. veka koji se u velikoj meri pamti po rečenici koju je napisao 1877. godine: "Sva umetnost neprestano teži k muzičkom stanju." Paterovo zapažanje je da je muzika jedina umetnost čiji oblik i sadržaj nisu samo nerazdvojni, već su isti. Razlog zašto se slikarstvo i muzika razlikuju, nastavio je Pater, jeste to što je slikarstvo mimetičko, tačnije pokušava da se približi izgledu fizičkog sveta, a muzika nije.

Pater je pisao u zoru revolucije moderne umetnosti, kada je apstraktnim slikarima, koji su napustili pojam subjekta u korist čiste forme, bilo potrebno neko opravdanje za svoje eksperimente. Nije ni čudo što su mnogi od njih gledali u muziku.

Nametnuli su se problemi: kako vizuelno stvoriti ono što muzika čini zvučno. Paul Klee, rođen u Švajcarskoj, bio je čudo od violiniste pre nego što se okrenuo slikanju, ali njegovo znanje o muzici animira gotovo sve njegove najbolje radove. Gusta, kinetička kompozicija kao što je majska slika (1925), izgleda kao verzija baroknog kontrapunkta. Sa Kleeovim svetlim kvadratima koji pružaju taj "a-ha!" efekat kao glasovi u horu koji odjednom "iskaču". Klee je bio lojalni član The Blue Ridera, grupe koja je takođe uključivala Franca Marca, Alberta Bloha i Vasilija Kandinskog.

Iako reč "sinestezija" nije kovanica Kandinskog, on je pomogao da se popularizuje tvrdeći - da najveća umetnost treba da podstakne ogromno, multisenzorno iskustvo u gledaocu.

Rad Kandinskog predstavlja najambiciozniji, doslovniji i, možda, najhrabriji pokušaj spajanja umetnosti i muzike. Nije ni čudo što je njegovo nerealizovano pozorište nazvano "Žuti zvuk".

Potraga Kandinskog za novim jezikom slikarstva inspirisana je jednim od njegovih prijatelja, velikim austrijskim kompozitorom Arnoldom Šonbergom. Iako su Šonbergovi atonalni komadi bili široko odbačeni kao žamor, oni su zapravo bili strogo kontrolisani. Njegova najveća inovacija bila je 12-tonska metoda kompozicije, pri čemu se nijedna nota nije mogla ponovno koristiti sve dok se nije iskorištene drugih 11.

U slikama kao što je Kompozicija 8 (1923), Kandinski nudi nešto slično: naizgled slučajne boje i oblici u stvari čvrsto povezani.