URBANE LEGENDE: ULICA BRAĆE MILIĆ

URBANE LEGENDE: ULICA BRAĆE MILIĆ

Autor ilustracije: Luka Joksimović


Junaci bez slave, oni koji su stavili svoje glave na oltar otadžbine, oni koji nisu pitali da li je majka u pravu, već krenuli da je brane. Majka je prvo rodina. Ona nema nikog osim nas.

Krici iz „žute kuće“ paraju uši, ali ih niko ne čuje.

Nikad nećemo naučiti da razlikujemo rodinu i režim. Režimi odlaze i prolaze. A rodina, a otadžbina ostaje. Ova priča ne liči na druge moje priče. Muka mi je, ali moram da pišem jer me svake noći posećuju mrtvi. Mrtvi prijatelji koji pitaju da li ih se još neko seća. Ako se mi ni njih ne sećamo, ko će se sećati nas. Ako nas uopšte i bude.

Na kraljevačkom novom groblju Barutana, na bregu iznad grada, leže jedan kraj drugog tri brata Milić – Srđan, Bojan i Goran. Blizanci Srđan i Boban, oficiri Vojske Jugoslavije, poginuli su 1999. godine u razmaku od samo dve nedelje, braneći Kosovo. Najstariji Goran nije dugo nosio svoju tugu. U zoru 13. maja srce mu je prepuklo od bola.
Po završenom školovanju Srđan je dospeo na Kosovo u 125. brigadu Vojske Jugoslavije, koja je stacionirana u Kosovskoj Mitrovici. Kasnije je Boban stigao u 52. bataljon čete za specijalne namene vojne policije u Prištini.

Povezane vestiURBANE LEGENDE: Posleratna priča

Za vreme školovanja obojica, gotovo dvometraši, bavili su se atletikom. Boban je preskakao 2,15 i bio je jedan od najboljih. I Srđan je lako savladavao visinu od dva metra i mnogo obećavao. Mladi, poletni i veseli stekli su veliki broj prijatelja, imali devojke sa kojima su se zabavljali. Albumi sva tri brata puni su fotografija iz tog perioda. Društvo, izleti, more, letovanja, sportske priredbe, proslave, đačke i studentske ljubavi… Boban je bio juniorski prvak Jugoslavije 1991. u skoku uvis, a tu titulu odbranio je i sledeće godine na državnom prvenstvu. Kasnije u seniorskoj konkurenciji, na prvenstvu u Kupu Jugoslavije 1993. i 1994. osvojio je bronzane medalje. Poznati atletski radnik i njegov trener Slobodan Vojinović izjavio je kako je reč o vanserijskom talentu i da stoji u istoj liniji sa Topićem i Zorićem.

U rano proleće 1998. Šiptari su počeli da ubijaju iz zaseda i otimaju srpske vojnike i policajce. Počela su da plamte srpska sela, vodile su se teške borbe s odmetnicima kod Bajgore, Drenice, Srbice, Prekaza i na Čičevici.

Najprije je poginuo Srđan. U toku borbe dobio je naređenje da nađe novi položaj za svoju bateriju haubica. S vozačem i još tri vojnika krenuo je vozilom na zadatak. Stotinak metara od mesta polaska njihovo vozilo je naišlo na minu. Sva tri vojnika poginula su na licu mesta, Srđan je teško ranjen prebačen u bolnicu u Mitrovicu, a potom na VMA. Nije vredelo. Preminuo je 4. aprila po podne. Vozač je samo lakše povređen.

Povezane vestiURBANE LEGENDE: Dobri čovek Mihail i magarac

Samo desetak dana kasnije dogodila se nova smrt. Boban je dobio zadatak da tokom noći provede kroz Kosovo jedinicu od oko trista vojnika. I krenuli su iz Merdara. Oko tri sata po ponoći začula se huka neprijateljskih aviona. Ubrzo, kod mesta Voluk, između Kline i Đakovice, kolonu su napali NATO bombarderi. Boban se nalazio u borbenom oklopnom vozilu sa jednim potpukovnikom i šestoricom vojnika. Dve rakete na toplotno navođenje udarile su posred vozila.

Tako su poginula braća Milić. Neka ova priča bude podstrek za neku novu vlast u Beogradu u kojem je mnogo prognanika s Kosova, da jedna ulica ponese njihovo ime. Ovo je moj skroman prilog.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar