Vuk Đurica: "Postao sam pisac iz inata"

Napisao je i objavio do sada tri knjige: "Put samoistrebljenja“, "Dolina detlića“, a poslednja objavljena je "Boja bez imena“ koja je naišla na odličan prijem kod čitalačke publike.

Kako sam priznaje, pisanjem je počeo da se bavi sasvim slučajno, na pragu četvrte decenije života, ali je vrlo brzo uspeo da izgradi svoj književni put. U intervjuu za "Ekspres“ Vuk Đurica govori o svom literarnom radu, književnosti danas i o tome zbog čega ne voli promocije romana.

"Boja bez imena“ izazvala je pažnju kritike i publike. Kako biste predstavili ovaj Vaš roman?

"Iako mi je ’Boja bez imena’ najmanje drag od svih romana koje sam napisao, on je ujedno i najprihvaćeniji i najprodavaniji, a ponajviše zahvaljujući radnji koja lako zaintrigira čitaoce. Priča prati Petru, devojčicu koja jedina preživi streljanje u svojoj školi tokom Drugog svetskog rata. Petnaest godina kasnije, ona ponovo sreće čoveka koji je bio deo streljačkog voda i odlučuje da se ušunja u njegov život, tragajući za osvetom.“

Otkuda Drugi svetski rat kao inspiracija za "Boju bez imena“?

"Iskreno, te teme mi nisu toliko bliske niti sam neko ko rado čita o tom periodu. Ali jednom sam slučajno naišao na intervju žene koja je kao dete preživela streljanje. Rekla je da i danas pamti svako lice ljudi iz streljačkog voda. To me je navelo da razmišljam o tome šta bih ja uradio da sam preživeo nešto slično i da se jednog dana, sasvim slučajno, na ulici susretnem sa nekim od tih demona iz prošlosti.“

U zbirci priča "Put samoistrebljenja“ se takođe bavite ljudskom sudbinom, ali ovoga puta na jednom globalnom nivou. O čemu govore sve priče u toj knjizi?

"To, zapravo, i nije klasična zbirka priča. Istina, sastoji se od deset zasebnih priča, od kojih se svaka odvija u razmaku od 330 godina, ali su sve one povezane u jedinstvenu celinu, pa bih na kraju ipak rekao da je to više roman nego zbirka. A o čemu govori? O užasima koje smo mi, kao čovečanstvo, počinili kroz istoriju i o jednoj tajnoj organizaciji koja nas kroz čitavu istoriju zbog toga kažnjava. U dalekoj budućnosti, ta organizacija odlučuje da izvede čitavo čovečanstvo pred konačan sud, a roman pokušava da od svakog čitaoca napravi nekoga ko će sam morati da presudi: da li ljudska rasa zaslužuje da opstane ili bi možda bilo bolje da zauvek nestane.“

Kako ste sami jednom izjavili, počeli ste da pišete relativno kasno, u svojoj 32. godini. Zašto tek tada?

"Možda će ovo zvučati surovo, ali iskreno, prezirao sam knjige i verujem da je za to najveći krivac naš obrazovni sistem, koji nam forsira isključivo jednu vrstu literature i gotovo nam ne ostavlja priliku da pronađemo nešto što bismo možda zaista zavoleli. Pored nekoliko obaveznih lektira, zašto bar jedna godišnje ne bi bila po izboru deteta? Naravno, uz kontrolisani izbor: nekoliko ponuđenih knjiga iz različitih žanrova, pa neka dete samo izabere. Možda je to samo moja maštarija i možda bi u praksi bilo teško izvesti, ali siguran sam da bi se moja ljubav prema književnosti probudila mnogo ranije da sam kao klinac pročitao ’Gospodara prstenova’, ’Istočno od raja’, ’Robot i ja’… U svakom slučaju, izbegavao sam čitanje sve do svoje tridesete godine i do tada sam pročitao možda desetak knjiga, uglavnom obaveznih školskih lektira koje mi se nimalo nisu svidele. Tek tokom korone u ruke su mi dospele neke knjige epske fantastike i tada se rodila moja ljubav prema čitanju. Nakon što sam završio serijal o ’Vešcu’ Andžeja Sapkovskog, jednoj poznanici sam rekao da mi se ne čini da je toliko teško napisati roman, a ona mi je odgovorila da to ne bih uspeo ni za milion godina. I tako je sve krenulo kao izazov. Moglo bi se reći da sam iz inata počeo da pišem.“

U ranoj mladosti ste pisali pesme. Da li je poezija zapravo Vaša prva književna ljubav?

"Možda bi se moglo reći da je to bila moja prva ljubav, ali ja je ne bih baš tako nazvao. Iskreno, bio sam prilično nesposoban da napišem sastav, pa sam i u osnovnoj i u srednjoj školi gotovo svaki pismeni zadatak rešavao pisanjem pesama. Ruku na srce, nikada nisam bio naročito dobar u tome niti sam uživao u pisanju pesama pa bih, iz poštovanja prema onima koji to zaista vole i umeju, radije izbegao da to nazovemo bilo kakvom ljubavlju. Možemo to nazvati jednim od stepenika koji su me, na kraju, doveli do toga da napišem roman.“

Kako vidite srpsku književnu scenu danas?

"Nisam se mnogo upoznao sa domaćom scenom, ali sam pročitao ponešto od mladih autora i zaista uočavam mnogo talenta. Najveći problem koji vidim je što država ni na jedan način ne pomaže tim mladim i talentovanim ljudima da lakše objave knjige i stignu do čitalaca. Sve se na kraju svodi na samofinansiranje, a oni koji nemaju duboke džepove ili kontakte u značajnijim knjižarama, nažalost, u ogromnom broju slučajeva ostaju osuđeni na anonimnost.“

Šta je potrebno da bi bio uspešan pisac ‒ talenat, hrabrost, sreća ili sve to zajedno?

"Iako sebe ne smatram uspešnim piscem, već nekim ko je možda na putu da to postane, pokušaću da odgovorim na pitanje. Po mom mišljenju, najvažnija je upornost, istrajnost i želja. Prvi roman koji sam napisao bio je isključivo u svrhu učenja. Čitav roman samo da bih vežbao pisanje. Vežbao sam neprestano i tek kada mi je konačno ušlo u krv da sve što zamislim mogu lako pretočiti u reči na papiru, tada sam znao da sam spreman da krenem sa nekim ozbiljnijim radom. Moje iskreno mišljenje je da skoro svako može naučiti da piše; važno je samo biti uporan i svestan da rezultati neće doći preko noći. Većina ljudi napiše jednu ili dve stranice, a kada shvate da je ono što su stvorili još uvek amatersko i da ih čeka još stotinu ili petsto stranica pre nego što dođu do kraja svoje unapred zamišljene priče, često odustanu. Ali, baš kao što Van Gog nije odmah naslikao ’Zvezdanu noć’, već je pre toga stvorio verovatno hiljade slika, tako ni budući pisac neće samo sesti za računar i napisati roman na koji će biti ponosan. Svako ko sanja o tome jednostavno mora biti uporan. Naravno, upornost i istrajnost nisu dovoljni; činjenica da svako može naučiti da piše ne znači da svako može stvoriti delo koje će ljudima zaista biti zanimljivo i kvalitetno. Zato, pored mukotrpnog vežbanja, budući pisac mora imati i bogatu maštu.“

Može li veštačka inteligencija da ugrozi književnost i prave autore?

"Mislim da veštačka inteligencija može ugroziti sve, a ne samo književnost i prave autore. Već sada utiče na mnoge oblasti, a kreativnost je trenutno najviše na udaru. Siguran sam da je samo pitanje dana kada će neki računar moći da napiše čitav roman u treptaju oka. Ali, ako ti romani budu bolji od svega što čovek može da stvori, objektivno kvalitetniji i zanimljiviji za čitanje, ne vidim problem da nas mašine zamene. Moj ego tu neće pretrpeti udarac. Ako veštačka inteligencija bude mogla bolje da leči i operiše ljude u bolnicama, ako bude bezbednije upravljala automobilima i avionima, ne vidim zašto joj ne bismo dozvolili i da nas zabavlja, ako već to može bolje nego ljudi. Verujem da je to nepopularno mišljenje, ali sami smo krivi što smo stvorili svet u kojem sada moramo da se nadmećemo sa mašinama.“

Ne volite promocije svojih knjiga. Da li je to i dalje Vaš stav?

"Tako je. Pre ćemo se sresti u nekom pabu, gde će se pevati, piti, jesti i razdeliti koja moja knjiga, ali promocija kao promocija ‒ teško. Ne privlači me koncept cele te ideje. Možda jednog dana, ali ne skoro.“

Imate li u planu novu knjigu, rađaju li se već neke nove teme i motivi?

"Imam već tri knjige u planu... Zapravo, gotovo su završene. Dva romana i jedna zbirka priča. Verujem da će sve tri ugledati svetlo dana početkom naredne godine. A o čemu govore? Hajde da to ostavimo za neki sledeći intervju…“

ENES HALILOVIĆ: "Teško je vreme u kojem se lako živi"

INTERVJU

INTERVJU

Scena 08.07.2025. 20:55

ENES HALILOVIĆ: "Teško je vreme u kojem se lako živi"

IVAN ZLATKOVIĆ o romanu "Svak se penje prema dole“, o AI književnosti...

INTERVJU

INTERVJU

Scena 09.09.2025. 20:20

IVAN ZLATKOVIĆ o romanu "Svak se penje prema dole“, o AI književnosti...