Zašto je važan “Otac”

Zašto je važan “Otac”


“Glavna stvar u bavljenju ovim poslom jeste da pričate svoje priče. Potrebno je da duboko zarone u svoju intimu, te da kroz svoje filmove govore nešto lično. To je suština svake umetnosti, jer ona predstavlja lični stav”, ovako je jednom prilikom Srđan Golubović odgovorio na pitanje šta savetuje mladim ljudima koji žele da se profesionalno bave “sedmom umetnošću”.

Svojim najnovijim ostvarenjem filmom “Otac”, koji je otvorio 48. Fest, Golubović, nakon “Klopke” i “Krugova” otvara još jednu tešku životnu priču. Ona se oslanja na istinit događaj i prati sudbinu Đorđa Joksimovića kome su zbog siromaštva oduzeli decu i koji iz protesta pešice započinje svoj put od Kragujevca do Beograda.

Sudbinu Đorđa, Golubović u filmu predstavlja kroz lik Nikole Stojkovića koga tumači maestralni Goran Bogdan. Srž Nikolinog lika ne počiva na borbi protiv sistema, slobode… On se bori za svoju ličnu stvar, svoju decu, za svoj mikro svet, čime reditelj ni u jednom trenutku svog glavnog lika ne želi da predstavi kao heroja, već kao oca kojeg je progutao nepravedni sistem.

Nikola, postaje sinonim za sve one ljude u ovoj zemlji, ali i šire, koje birokratska mašinerija i koruptivni sistem “šibaju” na svakom koraku i koji su uprkos svim nedaćama uporni i tihi u svojoj nameri da svoj život vrate u normalu.

Foto: IMBD

Foto: IMBD

Da neće koketirati sa srećnim krajem, Golubović publici stavlja do znanja već u prvoj sceni kada majka preti da će zapaliti sebe i svoje dvoje dece, ukoliko njenom mužu (Nikoli) ne budu isplaćene zaostale plate na koje čeka dve godine. Kada bi melanholija imala boju ona bi verovatno bila siva. Takav je makar subjektivni osećaj dok se smenjuju scene siromaštva, propalih fabrika, kuća bez struje i vode… Dok gledate scene u kojima je na stolu za večeru poslužen samo bajat hleb.

Foto: IMBD

Foto: IMBD

Ako je Golubović, ovim i sličnim scenama želeo da pošalje neku poruku, ona bi sigurno bila da život u Srbiji postoji i van Beograda i da je daleko od komfora i luksuza kojima smo okruženi, koliko god nam se često upravo suprotno čini. Siromaštvo postoji i van filma i ljudi ga masovno žive.

Ipak i pored dominantnih kadrova, siromaštvo nije u fokusu filma i Nikola se ne bori direktno protiv njega. Film postavlja daleko važnije pitanje – Da li zbog činjenice da su siromašni, oni nemaju pravo na svoju decu?

“Otac” nam do samog kraja ne pruža odgovor na ovo pitanje. Na prvi pogled film nema kraj, fali mu poentiranje.

Međutim, nedostatak istog bi simbolično mogao da predstavlja podsećanje na to da slučaj Đorđa Joksimovića i dalje traje. Deca mu nisu vraćena ni posle četiri godine. “Siv” i bez srećnog kraja, film pre svega predstavlja svedočanstvo o jednom ocu i njemu sličnima. Zato je važan.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar