ZBOGOM, JADRANKA: Žena sa gitarom i sujetom ostavljenom kraj puta

Kada je Fukošima napravila eko-katastrofu u Japanu, još uvek je živela tamo. Nisam želela da uradim razgovor sa njom za redakciju. Ne znam zašto, možda ću jednom naučiti da spojim posao i ono što je veoma lično

"Jadranka Stojaković preminula je nakon duge i teške bolesti", ta rečenica spikera RTS odzvanjala mi je satima u glavi, kao da se sem onoga što ona nagoveštava ništa na planeti ne dešava. Zapravo se i ne zbiva, ako je tačna ona misao da su događaji samo ono što se oko nas dešava, a na nas ima uticaja.

Želela sam da to nije tačno, da je novinarska patka, da je ružan san. Nisam sigurna ni da sam satima bila u stanju da radim bilo šta, sem da pustim organizam da svari ovu, ipak, istinitu vest.

Malo je ljudi koji su, tokom ovih bezmalo dve decenije, koliko se bavim pisanjem u vidu novinarskog zanata, na mene ostavljali poseban utisak. Jadranka Stojaković bila jedna od retkih.

Srele smo se 2008. kada je ona posle mnogo godina, dobrovoljnog izgnanstva, odlučila da se na vrati na ove naše balkanske prostore velikim akustičnim koncertom u SKC-u. Kako sam poznavala nekoga ko je bio vezan za organizaciju koncerta našla sam se među ono malo novinara koji su dobili priliku da razgovaraju sa Jadrankom. Dobila sam "desetak minuta" i povela koleginicu iz jednog nekonkurentskog medija da proba da i ona napravi nešto, ako bude prilike.

Mojih deset minuta pretvorilo se u više od sat i po vremena, i od toga je možda trećina imala iole veze sa intervjuom i novinama u kojima sam radila, kako to obično biva kada se sa nekim nađeš na "istoj talasnoj dužini".

Pamtiću Jadranku Stojaković kao ženu posebne energije i mentalnog sklopa. Imala je nečeg u sebi blagog, a opet se odmah u njoj osećala potreba za nekim preciznim redom. Taj osećaj mi se odmah uklopio u činjenicu da je godinama živela u Japanu.

Osvajala je sve jednostavnošću i odsustvom sujete, nekad mi se čak činilo da ne komunicira jezikom već nekom posebnom vibracijom koja titra oko nje.

Za sve što se oko nje dešavalo imala je posebno objašnjenje koje je i nelogičnim momentima naših života davalo neki poredak, gotovo logiku.

Kroz razgovor sa njom naučila sam sve što nam se dešava ima neki razlog, koji nama ne mora da bude jasan, ali ga je najbolje prihvatiti i saživeti se sa njim. Susreti sa Jarankom, koja je u sebi spojila vojničku jasnoću poretka i našu poslovičnu opuštenost, naučili su me da je moguće biti različit od većine, a uklopiti se u mesto i vreme koje ti je dato.

Kasnije smo se sretale skoro svaki put kad bi bila u tu. Ponekad bi tek stigle da se vidimo na kratko. Čak i tada, ona je svojom energijom uspevala da me ohrabri da prihvatim sebe.
Moguće je da sam sa Jadrankom objavila samo taj jedan intervju nastao prilikom našeg prvog susreta.

Kada je havarija u Fukošimi napravila ekološku katastrofu u Japanu, još uvek je živela tamo. Neko mi je tražio telefon, rekla sam da je pronađu na skajpu. Tako je i bilo. Nisam se ponudila da uradim razgovor sa njom za redakciju u kojoj sam tada radila. Ne znam zašto, možda ću jednom naučiti da spojim posao i ono što je veoma lično.

Uprkos tome što mom naopakom muzičkom ukusu više pašu gitara koja žešće praši i klasična violina, Jadrankinu pesmu "Sve smo mogli mi" mnogo volim i doživljavam kao svoju. Na "jutjub" snimku iz SKC-a u masi verovatno se čuje i moja dernjava. U moju odbranu nisam izveštavala sa tog koncerta, išla sam samo da slušam muziku.

[embed]https://www.youtube.com/watch?v=kM5GBvAiaAU[/embed]}