ŽIVOTNA PRIČA BRANKA LUSTIGA: Od pakla Aušvica do dva Oskara

ŽIVOTNA PRIČA BRANKA LUSTIGA: Od pakla Aušvica do dva Oskara

EPA/ABIR SULTAN


Vest o smrti Branka Lustiga (87) ponovno iznosi na videlo fascinantnu životnu biografiju čoveka koji je tokom Drugog svetskog rata preživio dva nacistička logora Aušfic i Bergen-Belsen i nakon toga uspeo da osvoji čak dva Oskara za velike holivudske filmske hitove – “Šindlerovu listu” i “Gladijatora”.

Lustig je rođen 1932. u jevrejskoj porodici u Osijeku, gde je s dedom i babom posećivao lokalnu sinagogu, piše Index. hr.

Tokom Holokausta kao dete preživeo je neljudkske uslove nacističkih koncentričnih logora, u kojima mu je stradala većina članova porodica, dok mu je otac ubijen u Čakovcu.

“Kad su nas iskrcali iz vagona, do mame je dotrčao jedan zatvorenik i samo je uspeo da joj kaže da mi je 16 godina. Tako je i postupila. Da to nije rekla, završio bih kao i moja baka, u krematoriju, jer su se rešavali dece koja nisu mogla da im budu od koristi. Mamu sam video još samo jednom, ošišanu i nagu kako trči preko dvorišta. Nju su zatim odveli na rad u fabrici oružja u Esen, a mene u rudnik uglja. Mislio sam da su je ubili. Kasnije su me premestili u radni logor Doru Mitelbau u Nemačkoj, gde smo pravili rakete V1 i V2 u fabrici sagrađenoj pod brdom. A u februaru 1945. prebacili su nas u logor Bergen-Belsen u kojem je, 25 metara od moje barake, mesec dana kasnije umrla Ana Frank”, ispričao je Branko Lustig pre deset godina u intervjuu za Gloriju.

Na dan kad su ga oslobodili imao je samo 30 kilograma.

“Ne okreći se sine”

Zbog toga nije ni čudno da je sarađujući sa Spilbergom na filmu “Šindlerova lista” produkcijski na izuzetno upadljiv način oživeo iskustvo iz Holokausta.

Početkom pedesetih Branko Lustig studirao je glumu na pozorišnoj akademiji u Zagrebu i kao 23-godišnjak se ubacio u filmski posao, radeći kao pomoćnik reditelja u zagrebačkom Jadran filmu. Još 1956. radio je s redateljem Brankom Bauerom na kultnoj ratnoj drami “Ne okreći se sine” koja je osvojila tri Zlatne Arene u Puli.

Iskustva u radu sa stranim produkcijama stekao je radeći na filmovima “Guslač na krovu”, “Sofijin izbor”, “Limeni bubanj”, “Vetrovi rata” i “Rat i sećanja”, a potom je 1988. otišao u SAD, gde je ubrzo pokazao svoje kvalitete i 1990. osvojio nagradu Emmy za TV-seriju “Vetrovi rata”.

Povezane vesti – NOBELOVKA JELINEK: Handke je Nobelovu nagradu zaslužio deset puta

Nakon prvog Oskara sa Spilbergovim filmom 1993. Lustig je producirao mnoštvo zapamćenih dela, kao što su “Hanibal” (2001), “Pad crnog jastreba” (2001) i “Kraljevstvo nebesko” (2005.).

O svojim holivudskim producentskim iskustvima ispričao je u jednom intervjuu za Nacional:
“Ja sam došao u vreme kad je kapital počeo da igra veliku ulogu u filmskoj industriji i ubacio sam se u “Šindlerovu listu”, koja je, zapravo, evropski film. Spilberg je snimio crno-beli film, a kad su ga pitali zašto je to napravio, odgovorio je: ‘Za mene je Drugi svetski rat bio crno-beli, gledao sam televiziju i sve vesti koje su dolazile iz Evrope prikazivane su u crno-beloj tehnici.’ Kompanija Universal bila je protiv toga da se film snima u crno-beloj tehnici i da nije bilo Leva Vasermana, tadašnjeg predsednika Universala, loše bismo prošli. Oni su hteli film u boji, ali je Vaserman je rekao da može biti crno-beli, a Spielberg je ubacio pojedine scene u boji… Kompanija Universal nije htela da nam da novac za taj film jer su smatrali da nije vredan. Budući da je to bio moj prvi veliki film, želeo sam da dokažem da sam ja glavni  i onda je Vaserman rekao Spilbergu: ‘Ako možeš da napraviš film za 21 milion dolara, onda ćeš dobiti novac.’ Film ‘Gladijator’ napravljen je za 110 miliona dolara. Mučio sam se kao pas, putovao sam, našao partnere, svašta izvodio. Rekao sam ljudima u Universalu da ćemo snimiti film za 23 miliona dolara, a oni su mi rekli da ovo nije evropsko tržište pa da se pogađamo, ali smo na kraju snimili film za 23 miliona, što niko ne veruje. Zaradili smo pet puta više.”

Lustig se pohvalio da je radio na filmovima koji su svi redom donosili zaradu.

Sarađivao je i sa slavnim redateljem Rendlijem Skotom osam godina. “Na kraju smo se rastali, ali to ne znači da ga ne smatram genijalnim rediteljem. On je, nakon SPilberga, jedan od najboljih američkih redatelja današnjice”, rekao je Lustig.

Počasni građanin

U aprilu 2019. je proglašen počasnim građaninom Zagreba, 2017. počasnim građaninom Čakovca, a 2010. počasnim građaninom Osijeka.

 EPA/ABIR SULTAN

EPA/ABIR SULTAN

Povezane vesti – POSLEDNJI SUSRET MLADENOVIĆA I MAGI: “Nemoj plakati, sve smo ovo znali…”

Nakon dvadeset godina života u Los Anđelesu Lustig je počeo sve češće da se vraća u Hrvatsku, gde je živeo u Zagrebu.

Njegov životni stav možda je najbolje sažeo Hollywood Reporter koji je u jednom članku prenio Lustigove reči: “Kada sam izašao iz logora pre 70 godina, odlučio sam da ne mrzim ljude zbog toga što su učinili. Kako bih mogao da živim  70 godina i svake večeri kada idem u krevet da razmišljam o tome kako nekoga mrzim?”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar