Best forever

Džordž Best je čovek koji je toliko dobro igrao fudbal da se i dan-danas njegovim umećem ponosi ne samo britansko Ostrvo već i istorija ovog magičnog sporta. Ta ista istorija beleži i to da u onim ludim šezdesetim godinama prošlog veka on nije bio jedini Britanac koji se zvao Džordž, ali jeste jedan od retkih čije je prezime zapravo bilo paradigma svih njegovih mana, vrlina, životnih ciljeva i fudbalskog talenta.

"Uvek sam želeo da budem najbolji u svemu. Na terenu da dam najviše golova, a u kafani da popijem najviše viskija“, kazivao je uz osmeh bezbroj puta predstavljajući sebe i svoj neobični život drugima.

Priroda ga je obdarila talentom, čudesnom energijom i elegancijom pred kojom se ostajalo bez daha. Svet ga pamti i kao sjajnog driblera, takođe i kao fudbalera čija je kontrola lopte bila zadivljujuća, a pas pravovremen i precizan. Sve to bilo je nadgrađeno izuzetnim brzinskim sposobnostima uz fascinantan osećaj da iz svake pozicije pogodi mrežu rivala.

Kad je igrao i dok je igrao, zbog njega su na tribine stadiona širom sveta dolazili milioni poklonika fudbala, a kad je umro, na onaj svet, mokrog od alkohola, ispratilo ga je više od 200.000 ljudi.

"Veliki deo svog novca uložio sam u žene, alkohol i automobile. Ostatak sam proćerdao“, zapisao je o sebi čovek koji je meteorski stigao do zvezda, ali se i još brže strmoglavio u provaliju života.

Narod ga je jednostavno voleo zato što je u mnogo čemu zapravo bio jedan od njih i što je voleo baš sve što voli narod. Počev od fudbala…

"Ako će moja škrabotina na običnom komadu papira da navuče osmeh na lice dečaku koji traži autogram, ko sam ja da kažem neću“, jedna je od izjava Džordža Besta za koju je pokupio aplauze.

Ono što su za Liverpul i muziku bili „Bitlsi“ to je šezdesetih godina prošlog veka Džordž Best bio za fudbal i Mančester.

Fudbalska pop ikona i peti „Bitls”, kako su ga Britanci u to vreme nazivali. Zahvaljujući njemu, rođena je i bestomanija kao slika epohe u kojoj je planeta tragala za nečim novim i potpuno originalnim. Baš on, Džordž Best, osim što je, uz virtuoznost, fudbalu nesebično darovao i dušu, na svetlost opskurne javnosti je gotovo nesvesno istrčao sa imidžom zvezde čije je ponašanje odudaralo od ustaljenih pravila. Kao takvog žene su ga naprosto obožavale, a on nije krio da mu ta naklonost lepšeg pola i te kako prija. Mediji su mu dodelili titulu severnoirskog plejboja pišući nadugo i naširoko kako je po sopstvenom priznanju spavao sa više od 2.000 žena, od kojih su tri imale titulu mis sveta.

"Tokom 1969. sam doneo odluku da raščistim sa ženama i pićem. To je bilo najgorih 20 minuta u mom životu“, ispričao je britanskim medijima.

Za selekcije Severne Irske nastupio je 37 puta i postigao devet golova. Skromni dometi ove selekcije učinili su da Best ne bude učesnik nijednog završnog turnira evropskih ili svetskih šampionata. Ostaće tajna ko je više izgubio: on ili fudbal, odnosno velika takmičenja sa kojih je izostao jedan izuzetan fudbalski as i tako ih učinio siromašnijim.

Manchester United's George Best

U klupskom dresu bio je daleko, daleko uspešniji. Osvojio je dve titule prvaka Engleske i jedan Kup evropskih šampiona. Za 11 godina koliko je proveo u sastavu tima sa „Old Traforda“, na 470 mečeva mrežu je zatresao ukupno 179 puta. Debitovao je za prvi tim 14. septembra 1963. u pobedi nad ekipom Vest Bromvič Albiona (1:0) i na „Old Trafordu“ ostao sve do januara 1974. Koliko je bio dobar u onom što je radio kao dokaz može da posluži i to da mu je 1968. godine, apsolutno zasluženo, prestižni francuski list „Frans fudbal“ dodelio Zlatnu loptu u konkurenciji Bobija Čarltona, s kojim je igrao u istom timu, i našeg Dragana Džajića.

Međutim, za legendarnog Pelea, možda i prvog svih vremena u istoriji ovog sporta, Best je te godine bio ne samo najbolji fudbaler Evrope već i planete. On, mali Irac koji je odrastao u istočnom delu Belfasta kao najstarije od šestoro dece prezbiterijanskih vernika Ričarda i Ane Best, koga je kao petnaestogodišnjaka zapazio skaut Mančester junajteda Bob Bišop. Menadžeru tima sa „Old Traforda“ Matu Bezbiju nije trebalo dugo da u njemu prepozna fudbalskog genija, ali i kockicu u mozaiku tima odlučnog da osvoji Kup evropskih šampiona. Ovaj trofej, fudbalska javnost to nije krila, bio je opsesija škotskog stručnjaka nakon što je osam fudbalera iz njegovog tima 13. februara 1958. na povratku iz Beograda izgubilo život u nesreći na minhenskom aerodromu. Bezbi je u timu imao Bobija Čarltona i Denisa Loua, dolaskom Besta formirao je željeno “sveto trojstvo” koje je fenomenalno funkcionisalo na terenu. Ali samo na terenu.

Bezbi je Bestu, da li slučajno, na debiju za Mančester poverio dres sa brojem 7. Da bi sve bilo jasnije, treba znati i ovo. Prva ikona koja je obukla sedmicu Mančester junajteda bio je Džimi Dilejni, Seltikov igrač kojeg je prvog regrutovao legendarni Mat Bezbi. Nasledio ga je Džoni Beri, član Bezbijevih beba koje su doživele avionsku nesreću u Minhenu 1958. godine. Vlasnik sedmice bio je zatim Džordž Best, onda i Brajan Robson, Erik Kantona, Dejvid Bekam i Kristijano Ronaldo. Zahvaljujući njima, sedmica je tako postala neka vrsta ikone kluba sa „Old Traforda“.

"Odrekao bih se sveg šampanjca koji sam popio tokom života da mogu bar jednu utakmicu da odigram sa Erikom Kantonom na ’Old Trafordu’“, govorio je Best pošto je imao priliku da se uveri u način kako fudbalsku igru interpretira francuski as. U svom stilu pričao je i o ikoni koja se na zidu velikana Mančestera našla odmah uz Kantonu.

"Kakav je igrač Bekam? Ne ume da šutira levom nogom, nema igru glavom, slab je u duelu i retko postiže golove. Ako
se to ne uzme u obzir, dobar je igrač."

Evropa je dugokosog napadača zapravo upoznala u Lisabonu kao 19-godišnjaka koji je u četvrtfinalu Kupa šampiona Benfika - Mančester junajted, 9. marta 1966, u prvih 13 minuta susreta čak dva puta zatresao mrežu domaćina sa „Da Luža“. Gosti su u tom meču zabeležili ubedljiv trijumf (5:1), a jedan gledalac, prenela je evropska štampa, toliko je bio impresioniran Bestovom igrom da je sa nožem u ruci istrčao na teren lisabonskog stadiona kako bi za uspomenu odsekao pramen Džordžove kose. Ostala je i priča, takođe iz novina, da je navodno Mat Bezbi svom megatalentovanom prvotimcu posle utakmice rekao:

"Vi, Džordž, očigledno niste čuli moje reči da meč počnemo oprezno i čuvamo rezultat. Hvala vam zbog toga.“ Bezbi, Best i ostatak Mančestera, koji je kao kapiten predvodio legendarni Bobi Čarlton, nije te godine stigao na vrh Olimpa.

U polufinalu su naleteli na šampiona Jugoslavije, moćni Partizan koji je u Beogradu slavio 2:0 a u revanšu izgubio sa 0:1. Džordž Best, dočekan aplauzima kao fudbalska zvezda ali i zvižducima zarad netipičnog izgleda za jednog uzornog socijalističkog omladinca, tog 13. aprila 1966. je pravio čuda na ondašnjem stadionu JNA. Pogodio je posle jednog čudesnog driblinga i stativu Šoškićevog gola, a Ljubu Mihajlovića, svog direktnog čuvara, dovodio je do ludila.

U revanšu zbog povrede nije igrao i Mančester je, da bi se uspeo na vrh Evrope, morao da čeka drugu priliku.  Sezona 1967/68. bila je možda i najznačajnija u Bestovoj karijeri jer je bio ne samo najbolji strelac šampionat Engleske veći i najveći junak u redovima Bezbijevih beba koje su konačno stigle do trofeja Kupa evropskih šampiona. Na putu do finala prvo su eliminisali šampiona Jugoslavije Sarajevo, zatim poljski Gornjik i u polufinalu madridski Real koji je branio titulu. Finale Benfika - Mančester junajted odigrano je na londonskom „Vembliju“.

Finalni susret, 29. maja 1968, rešen je tek u produžetku posle 1:1 u regularnom toku. U 3. minutu prvog produžetka Džordž Best je u svom stilu zaobišao golmana Benfike Enrikea, a zatim gurnuo loptu u praznu mrežu. Bio je to gol njegovog života.

"Ne znam da li je lepše postići gol protiv Liverpula ili spavati sa mis sveta. Srećom, nisam bio u prilici da biram“, filozofirao je na oduševljenje medija Džordž Best.

Hroničari njegove karijere takođe tvrde da je to bio i početak kraja fudbalskog asa koji nije znao da se suprotstavi izazovima slave i popularnosti. Novac, ludi provodi u društvu najlepših žena, plus alkohol učinili su da vrlo brzo postane suvišan na „Old Trafordu“. Poslednju utakmicu za „crvene đavole“ odigrao je 1. januara 1974. Ubrzo posle toga uhapšen je pod sumnjom da je ukrao bundu, pasoš i novčanik britanskoj književnici Merdžori Volas. U nedostatku dokaza, oslobođen je i pušten na slobodu.

Manchester United soccer star George Best surrounded by the "Gangsters", four Manchester models. 

Posle Mančester junajteda upustio se u pravu fudbalsku avanturu. Igrao je bez većeg uspeha i više pijan nego trezan za Stokport Kaunti, Kork Seltik, Los Anđeles Acteka, Fulam, Loderdejl, Hibernijan, San Hoze, Hong Kong Rendžers, Burnmut i Tobermor junajted.

"Proveo sam divan odmor na moru. Nažalost, nisam nijednom ušao u vodu, jer sam na putu od hotela do plaže prolazio pored jednog paba“, poverio se jednom prilikom novinarima. Problem koji je godinama gurao pod tepih došao je vrlo brzo na naplatu. Lečenja i odvikavanja od pića nisu donosila dugoročne rezultate pa je nekadašnja britanska fudbalska ikona, zbog brojnih skandala koje je izazivala u alkoholisanom stanju, sve češće dobijala mesto na naslovnim stranama u ostrvskim medijima. Hapšen je i zbog vožnje u pijanom stanju, odnosno učešća u jednoj pljački zarad čega je kratko boravio i u zatvoru. Iako je 2002. nakon transplantacije dobio novu jetru, ni tada se nije odrekao alkohola. Nekoliko dana pred smrt u bolnici su ga posetili Bobi Čarlton i Denis Lou, koji su želeli da se oproste od nekadašnjeg saigrača sa kojim možda nisu bili prijatelji, ali su na terenu zajedno stvorili veliki Mančester. Život je okončao 25. novembra 2005. u jednoj londonskoj bolnici. Neposredno pred odlazak na večno druženje sa anđelima, u svom stilu, ostavio je i poruku:

"Kada odem, svi će zaboraviti gluposti koje sam pravio. Ostaće samo fudbal."