INTERVJU, VLADIMIR GRBIĆ: Servis s tri lopte

INTERVJU, VLADIMIR GRBIĆ: Servis s tri lopte


Kada mi je Nikola rekao da hoće da podnese ostavku jer se nismo plasirali na olimpijadu bio sam izričito protiv: “Ne dolazi u obzir! Prvo, imao si jako malo vremena. U kratkom intervalu ništa značajno nisi mogao da promeniš. Ono što si mogao da uradiš je eventualno da na određenu motivaciju i reakciju igrači nešto odrade. Ostani gde si, stižu novi izazovi”

Vladimir Grbić nakon što je podignutih ruku sa lovorovim vencem na glavi napustio arenu, za razliku od brojnih sportista, igračku karijeru nije pretvorio u bezličnu prašinu. “Završio sam bitku na terenu a sada vodim onu drugu, koja je mnogo važnija. Želim da deci Srbije dam lični razlog da vole svoju zemlju.” Njegov put od Kleka, preko Sidneja, do najviše galerije sportskog viteštva je zvezdana staza. Ostavio je dres u Kući slavnih, ali odbojka je ostala opčinjavajuća i mobilišuća srž njegovog života.

Sada servira sa tri platforme – znanje deli na Katedri za teoriju i metodiku odbojke na Fakultetu za sport i fizičku kulturu u Beogradu, viziju ucrtava u nove horizonte s potpredsedničkog mesta u Odbojkaškom savezu Srbije i člana Komisije za razvoj odbojke u FIVB, ljubav raspršava u pesku školice odbojke “Vip bič masters”. Majstorstvo odbojkaškog dela i dalje utiskuje u emotivni trag. I to je jedina linija na kojoj olimpijski pobednik, kontinentalni šampion i najbolji odbojkaš Evrope 2000. godine, pokazuje znake nestrpljenja – da ga naslednici što pre nadmaše!

Vanja Grbić za Ekspres otvoreno priča o državnom barjaku, lekciji oca Miloša, ostavci brata Nikole, najlepšem poenu u istoriji odbojke, tužnom oktobru 2000. godine, turniru u Riju, fenomenu Klek, samurajima i vitezovima, Hilandaru, supruzi Sari i deci, studentima i nacionalnom interesu.

“Oni nisu ponos samo kada pobede i osvoje. Oni su ponos uvek. Momci, za mene ste odavno pobedili. Nastavljamo dalje do novih radosti, znoja, muke i izazova!” Tom porukom nekadašnji kapiten naše najbolje selekcije je pre dve i po nedelje, nakon trijumfa Srbije nad Brazilom u finalu Svetske lige u Krakovu, opet kao nekad podigao narod na noge.

– Verovatno sam jedan od retkih sportista koji se raduju uspehu svojih naslednika. Iz prostog razloga jer smatram da je na taj način ono što smo mi radili postiglo zadovoljavajući efekat. Znači, uspeli smo da probudimo kod onih koji su došli posle nas želju da nas prevaziđu, a držali su se suštinski onih vrednosti koje smo na njih preneli rečima, a najviše svojim delima.

I sad “igrate” pred TV-om gledajući “orlove”.

– Mene su jednom prilikom 2011, kad je bilo finale Evropskog šampionata, tajno snimali u TV studiju dok smo igrali protiv Italije. Mogle su se videti moje iskrene reakcije. To su praktično moja deca, to su naša deca. Pratim njihove uspehe, pa i neke neuspehe i doživljavam to s posebnim ushićenjem jer je moj stav da je igranje za reprezentaciju privilegija i čast. Nešto što je posebno. Znam kakvi su – spremni, edukovani i vođeni istom idejom kao i mi.

Vaš brat Nikola razmišljao je da se povuče sa selektorskog mesta, preuzevši punu odgovornost zato što na kvalifikacionom turniru u Berlinu nije uspeo da izbori plasman na Olimpijske igre u Riju. Znali ste za njegovu nameru, šta ste mu rekli?

– Nikola mi je izneo ideju da hoće da podnese ostavku. Bio sam izričito protiv: “Ne dolazi u obzir! Prvo, imao si jako malo vremena. U kratkom intervalu ništa značajno nisi mogao da promeniš. Ono što si mogao da uradiš je da eventualno igrači nešto odrade na određenu motivaciju i reakciju. Ostani gde si, stižu novi izazovi.” Znam iz iskustva da proces prilagođavanja na rad novog trenera zahteva vreme. Svaki proces unapređenja, nakon lociranja korena nedostataka ekipe, podrazumeva izvesno spuštanje pre nego što se krene uzlaznom putanjom. I to je jasno naznačena amplituda u procesu sazrevanja i učenja, ne samo kad je reč o odbojci ili sportu, nego i inače. Za to postoje naučni dokazi i o tome ne treba posebno pričati.

Kako je Nikola popustio?

– Razgovori su bili dugi. Insistirao je da se povuče. Kao svaki častan čovek, moralan i odgovoran, on je kao komandant parade preuzeo odgovornost na sebe. Nikola jako mnogo ceni igranje za reprezentaciju, ceni nacionalni tim i svoju zemlju da bi tek tako mogao da proguta taj neuspeh. On je naravno sebe stavio kao prvog krivca, što hijerarhijski i jeste. Međutim, ono što nas treba da shvatimo je da ukoliko se predaš, onda je gore nego to što si izgubio. Potreban nam je novi i veći izazov kao bismo svakim novim danom postajali sve jači.

Koliko je reprezentacija koja je osvojila Svetsku ligu slična vašoj reprezentaciji?

– U jednom elementu je identična, a to je osećaj pripadnosti timu koji igra za svoj narod. Za razliku od nekih drugih selekcija, kod nas momci ne otkazuju reprezentaciji. Kod nas, kao što je sad bio slučaj sa Petrićem, Atanasijevićem i Starovićem, sa reprezentacijom nisu samo oni igrači koji su povređeni ili operisani. Jako je jedinstvo i ogromna je želja da se dođe u nacionalni tim i da se igra. Naša generacija i ova generacija su, igrački gledano, potpuno različite. Kod ove selekcije je izražena veća želja. Mi smo, što se tiče same tehnike, imali nešto više. Ali ova, da je tako nazovem, Nikolina selekcija ima želju na kojoj svako može da joj pozavidi. Upravo je to ono što me čini posebno ponosnim. Duh pravih olimpionika iz antičkih igara jeste da se za svoj grad i za svoj narod pokaže najveća želja i htenje, a premija je bila lovorov venac. To je ona iskonska volja za dokazivanjem i predstavljanjem svog naroda i svog rada i čega god. Borba za svoj nacionalni tim nema cenu, pogotovo ne u novcu. To su vrednosti koje nikad ne bi trebalo da prestanu, ne samo u sportu nego u bilo čemu kad se takmičimo pod zastavom svoje zemlje.

Ilustracija odanosti zemlji je potez za koji je Ruben Akosta, predsednik FIVB, rekao da je najbolji poen u istoriji odbojke. Bilo je finale Olimpijskih igara u Sidneju: Rus Jakovljev je kod 15:12 za Jugoslaviju u trećem setu snažno servirao, lopta se odbila od Vujovića, a za njom je poleteo Vanja Grbić…

– To nije jedan poen! To je milion poena pre njega. To je način razmišljanja, posvećenost i svi oni treninzi koji su vodili ka njemu. A to je i princip da ne postoji izgubljena lopta. Uletao sam u tribine, u reklame, u zid za loptom jer, što kažu Amerikanci, kad padne lopta za mene je to lična uvreda. To je ono što je moj doprinos ekipi. Ako nisi spreman na žrtvu ne treba da se baviš sportom. To suštinski nije žrtva, to je samo način na koji pokazuješ odanost i lojalnost svojoj ekipi. Mi smo čuvali jedni druge, podržavali jedni druge, nismo bili drugari van terena, u kafani, nego smo bili to na terenu na najbolji mogući način.

Šta čovek razmišlja kad krene za loptom na tribine ili u tunel?

– Tu nema razmišljanja, nosi te želja usmerena da se lopta spase, bez obzira na to šta će biti s one strane. Nisam razmišljao u tom meču sa Rusijom i umalo nisam zgazio Italijanku, fotoreporterku. Vratio se nazad na teren i u tom trenutku – a odbojka i jeste okarakterisana kao sport brze inteligencije i zato piloti u ratnom vazduhoplovstvu nekih država koriste odbojku kao sat borbene obuke – proleti ti hiljadu ideja kroz glavu i ti treba da izabereš pravu. Shvatio sam u tom trenutku da ne mogu da skočim svom snagom, ali sam video, kako to Rusi kad uče decu kažu hod, znači čitaš mu pravac njegovog zaleta, sačekao sam i podigao ruke. To je bio trenutak kad sam shvatio da smo osvojili zlatnu medalju. Naravno, trebalo je još da se igra, međutim u tom trenutku je bilo 16:12 za nas. Sledeći poen Đula Mešter blokira Igora Šulepova sa sredine za 17:12. Odlepili smo se na pet poena koje smo zadržali jer se taj set završio 25:21. Face ruskih igrača nakon mog bloka pokazivale su da je to bio kraj njihovih nadanja. Kao i tenis, odbojka je pre svega sport psihologije u kome su na raspolaganju tehnika, taktika i snaga.

Kakav je osećaj biti barjaktar, na čelu kolone asova tvoje zemlje, u krugu onog najboljeg što planeta ima, milijarda televizijskih gledalaca koji su pratili otvaranje Olimpijskih igara u Sidneju?

– Fenomenalan. Kad sam izlazio na stazu stadiona “Australija” u Sidneju, 15. septembra 2000. godine, rekao sam: “E sad ću da pokažem svima kako se nosi zastava svoje zemlje.” Grbići vode poreklo od Hrebeljanovića. Nakon Kosovske bitke sklonili su se u manastir Gornjak. Iz tog manastira dobili su, gle slučaja, grb i zastavu Lazarevu da je sačuvaju u svojoj porodici. U tom trenutku znao sam da ne postoji veća čast i bolji trenutak da pokažeš ko si, odakle si i kome pripadaš kroz vekove. U Sidneju sam prkosio statistici i istoriji jer niko od onih koji su nosili zastavu na Igrama nisu napravili neki zapaženiji rezultat.

Bili ste jedan od retkih koji je govorio da u Sidnej idete po zlatnu medalju.

– I gledali su me ko budalu! A kad smo se vratili onda su svi pričali kako su i oni govorili da idemo po zlato. To naravno tako ide… Važnije od činjenice ko je rekao, šta je rekao, jeste to da smo se vratili sa najsjajnijom medaljom, a šta je bilo posle? Osvojili smo zlatnu olimpijsku medalju na Olimpijskim igrama 2000. a dočekani smo na najgori mogući način. Toliko me boli što tog oktobra sa svojim narodom nisam mogao da podelim najveću sportsku radost. I to će me boleti dok sam živ.

Šta bi odbojkaši Srbije mogli da urade u Riju?

– Svetska liga je pokazatelj onog šta naša reprezentacija može. Znam da će zlobnici reći: “Da, ali vi se niste spremali za Olimpijske igre, za razliku od ostalih.” Hajde da ja vidim nekog da izađe na teren i kaže: “Znaš, igraj sa 70 odsto.” To ne ide tako, pogotovo što Olimpijske igre dolaze tri-četiri nedelje od završnog turnira Svetske lige. To je suštinski prazna priča. Da smo otišli u Rio, naše realne šanse bile bi ulazak u borbu za medalju. Brazilci definitivno jesu favoriti broj 1. Pre svega zato što igraju kod kuće.

Sistem olimpijskih kvalifikacija je surov za selekcije iz Evrope.

– Najsuroviji mogući! Imate sedam reprezentacija koje se bore za jedno mesto. Sasvim sigurno će Svetska odbojkaška federacija menjati način popunjavanja liste učesnika olimpijskog turnira. Vrlo verovatno će ići kontinentalni šampioni, a ostali po rang-listi, što i jeste najrealnije. Iskreno, prvih 12 trebalo bi da budu učesnici igara, zato što su ipak najjače ekipe. Ne kažem da ostalima ne treba dati šansu, ali ostajem pri tom da prvih šest sa FIVB liste obavezno moraju ići direktno na Olimpijske igre.

Zašto je vaš rodni Klek mesto gde dečji snovi ulaze u život?

– Ono što je mentalitet našeg naroda, to je otprilike svrstano u Kleku kao ekstrakt. Zašto? To mogu da prepričam na vrlo jednostavnom primeru. Kad smo se iz Sidneja vratili kući u Klek kao olimpijski šampioni, ja sam se kao obično prvi probudio, Nikola je ostao još da spava, a naš brat od strica Dragan čekao me je na kapiji sa loptom i rekao: “Hajde, majstore, pustiti ti olimpijadu, hajde da vidim ja ovde preko žice šta si ti u stanju!” Ta vrsta nadmetanja i svakodnevnog dokazivanja jeste ono što nas čini najboljim. Naš ratnički gen vekovima je u nama. Doduše, mi ako se ne tučemo protiv nekog sa strane onda se tučemo među sobom. To je ono što treba kanalisati. Klek je specifična sredina, uglavnom su trebinjski i okolotrebinjski doseljenici. Ko poznaje Hercegovinu zna kakav je to narod: vrlo ponosan, ćutljiv i trpeljiv do određenih granica. Gorštaci su zbog uslova života spremni na najžešće životne izazove. Sve je bilo dokazivanje, sve je bilo takmičenje. Čast, ponos i dostojanstvo su bili nešto što je konstantna kategorija. Deca odrastaju na pričama starijih čija je esencijalna poruka “Sve za obraz, obraz ni za šta!” U takvom patrijarhalnom i spartanskom vaspitanju rasle su brojne generacije asova.

Glavna džada u Kleku nazvana je “ulica državnih reprezentativaca”.

– U njoj je odraslo više desetina reprezentativaca u svim uzrastima. Klek je fenomen sam po sebi. Odbojkašice su 1964. godine bile osvajačice Kupa Jugoslavije, a muškarci su bili šampioni Jugoslavije 1972. godine. Reći će neko: “Okej, može da se desi.” Međutim, u Kleku, u kome je bilo 1.850 stanovnika, svi koji su igrali u ekipi Kleka, muškoj ili ženskoj, bili su iz Kleka. I to je svetski raritet. Ne postoji nigde nijedna sredina koja je dala tako nešto kao što je Klek. Odbojka je jednostavno način života u Kleku i s tim sam upoznao čelnika FIVB. Endemska vrsta. Kod nas to tako funkcioniše. Moj pokojni otac je to tako organizovao, a pokojni stric je takođe bio uključen, da su deca bila podeljena po uzrastima i stalno se znalo ko, šta i s kim radi. A rezultati – pioniri i kadeti i juniori i dečaci i devojčice bili su prvaci Jugoslavije. Kontinuitet je bio osiguran. Danas je to malo drugačije, manje je dece nego što je bilo pre, ali radi se dobro.

Kako je Miloš Grbić, kapiten reprezentacije Jugoslavije koja je 1975. osvojila bronzanu medalju na šampionatu Evrope u Beogradu i nosilac Ordena zasluga za narod sa srebrnim vencem (1975), objašnjavao šta je odbojka?

– Na vrlo jednostavan i vrlo plastičan način, a ja sam to oplodio svojim iskustvom i svojom filozofijom. Nikola je još bio mali, a ja još nisam imao devet godina kad me je otac stavio na liniju odbojkaškog terena. Rekao mi je: “Vidiš, ovo nije obična linija, jeste linija odbojkaškog terena ali nije obična. To je linija koja razdvaja dva sveta. S ove strane svet običnih, jednostavnih, prosečnih ljudi koji idu na posao, rade i svejedno im je da li će sesti ispred kafane, dići noge na sto ili piti kafu. To su ljudi koji ne menjaju svet! To su ljudi koji nikad ne saznaju koliko mogu. A s one druge strane linije su ljudi koji sve što se rade rade se sa sto odsto pa naviše!” Okrenuo sam ja to drugačije. Ja sam to nazvao svet vitezova i svet samuraja. Svaki korak koji radiš radiš maksimalno posvećeno sa najmanje sto odsto, svestan da su to privilegija i čast koje si dobio kad nosiš barjak ili dres svoje zemlje. Predstavljaš je na najbolji mogući način. Ti si glasnik svog naroda u tom trenutku i na tom mestu. Poginuti na tom terenu jesu čast i privilegija koje si dobio ili ako pobediš doneo si pobedu svom narodu. Ako si spreman da trčiš hrabro, da odoliš izazovima i da ne osetiš strah, izvoli zakorači preko linije u svet samuraja i vitezova. Ako nisi, budi jedan od miliona običnih!

A koje onda značenje imaju “svetski šampion” i “olimpijski šampion”?

– Nije šampion taj koji osvoji zlatnu medalju, nego taj koji je svakog dana spreman da pruži maksimum svog potencijala. Taj potencijal ne mora biti potencijal Novaka Đokovića, taj potencijal je naš lični potencijal. A jedino kako možemo da saznamo koliko je velik jeste da sebe guramo svakog dana na sto odsto i kažemo: “Ja od ovog više ne mogu, ali ću nastaviti da se borim.” Samuraji nisu samo oni koji nose mač i koji su spremni da poginu. Samuraji ustaju svakog dana i odlaze na posao sa svešću da tim svojim poslom doprinose ne samo sebi i svojoj porodici, nego i društvu uopšte. Jedanput verovatno svaki čovek može da blesne, ali treba da blesne svaki dan. To je jako teško.

Šta se događa sa domicilnim samurajima? Vaša rečenica o Srbiji: “Površni smo i živimo od danas u narednih 15 minuta” naišla je na jako velika odobravanja.

– Volim svoju zemlju i svoj narod, ali ne bežim od toga da kažem kako jeste. Mladi sada funkcionišu po principu “sve i to odmah sada i odjednom”. Tako se ne postiže ništa! Tako najbrže čovek može da se razočara jer su mu očekivanja nerealna. Ukoliko čovek ne radi na sebi, ukoliko se ne usavršava i sebe gura napred po određenoj viziji, onda sve svoje ambicije ispunjava samo onim što su telesna zadovoljstva, trenutna i koja su ista kao i droga. A to je onda bolest.

Kako se odbraniti od toga? Vrhunski sportisti se često nađu na raskrsnicama sa kojih vode izazovni ali opasni putevi.

– Mogao sam shodno onome što su omogućili moja karijera i sve ostalo da radim sve šta sam hteo. I tako bi bio u fantastičnoj mogućnosti da – skliznem! Ali znao sam šta hoću, znao sam šta je bio moj cilj. Izazovi su jako veliki. Stranputice, poprečne i bočne ulice su, zapravo, auto-putevi. Pravi put, put koji je ispred nas, što bi rekao Skot Pek, jeste put kojim se ređe ide. Trnovit i težak. Uvek je lakše opustiti se i zezati nego gaziti napred. I onda kad neko napravi rezultat kažemo – lako je njemu. Lako je kad si gore, ali doći do vrha i ostati na vrhu je teško.

Šta kažete deci u školi odbojke, a šta studentima na Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje gde radite kao asistent, o kakvom je sportu reč?

– Škola odbojke “Vip bič masters” koju ja vodim je fantastična ideja i projekat direktora marketinga Zorana Avramovića. On je spojio Odbojkaški savez Srbije i “Vip mobajl”. To je simbioza, sportski gledano, najuspešnije federacije, koja je primer ne samo u domenu sporta nego i uopšte u funkcionisanju organizacija i institucija, i jedne strane kompanije, podvlačim strane kompanije, koja dugi niz godina u potpunosti stoji iza nas jer je prepoznala da naše aktivnosti nemaju za cilj samo set ili meč, nego imaju jaku matricu socijalne odgovornosti. Jako veliki deo kontinuiranih uspeha ostvarili smo zahvaljujući “Vip mobajl”. Polazna ideja je bila da napravimo školicu odbojke na pesku, gde ćemo spojiti tri stvari: ljubav prema odbojci, otvoren prostor i olimpijskog šampiona i člana odbojkaške Kuće slavnih. Cilj je bio popularizacija svega onog što donosi odbojka na pesku, ali ujedno i da se približimo lokalnim samoupravama kako bismo čuli njihove probleme, ali i da bi oni videli da mi nismo “tamo neki iz Beograda”, već da je Odbojkaški savez Srbije organizacija koja je spremna da sarađuje sa svima i po svim nivoima.

Za razliku od mnogih, ova školica je besplatna i ne iziskuje dodatni trošak za roditelje.

– Moj uslov je bio da školica bude apsolutno besplatna. To je, zapravo, bila i ideja i Avramovića i “Vip mobajla”, pa smo se za tren dogovorili. Za mene je sport, odnosno igra, slobodnovoljna aktivnost i jedino je moguć ukoliko je deci omogućeno da besplatno pohađaju školicu. Ako je plaćena, to je onda igraonica i to nije to. Tako nikad nećete dobiti vrhunske šampione zato što roditelji pretenduju da njihovo dete igra ovo, ono… Deca idu tamo zato što su im roditelji platili a ne zato što oni taj sport vole. Ima tu raznih stvari, ljude koji tu rade interesuje prevashodno ekonomija, a ne interesuje ih dečji osmeh. Do sada je 11.000 mališana prošlo kroz našu školicu. Ja sam dobio 11.000 dečjih osmeha. To je meni najveće priznanje i najveća medalja koju sam mogao da dobijem. Treneri na lokalu rade po programu koji je realizovan u saradnji sa Katedrom teorije i metodike odbojke, na kojoj sam ja asistent, u saradnji sa profesorom Nešićem. Stvaranje novih klubova, individualizacija igrača i mogućnost da na kamp pozovemo najkvalitetnije polaznike dovode nas u poziciju da možemo sebi da pravimo zalog za budućnost. Ponavljam, bez obzira na to u kakvom su materijalnom stanju ta deca, ona će biti sa nama, mi možemo da ih vidimo, pratimo i radimo zajedno.

Kod vrhunskih odbojkaša koliko je procentualno u njihovom stvaranju važan talenat, a koliko rad?

– Rad učestvuje sa 100 odsto! Talenat je sklonost ka rešavanju problema na brži, jednostavniji i efektivniji način. Oni koji su se oslanjali na talenat završili su karijeru ne dostigavši ni blizu nivo svog potencijala. Talenat može da bude i kontraproduktivan ukoliko nije u funkciji rada. Oni koji su rođeni talenti i vole da rade, ako ih ne uhvate ekonomičari stići na svoju destinaciju. To su petice. Mi treba da se borimo za jake četvorke jer su one to što nama treba, što nam podiže i kvalitet, što daje naciji jake zdravstvene impulse. Imajmo u vidu podatak da 96 odsto dece danas ima krivu kičmu ili ravna stopala. Dijabetes kod dece osnovnoškolskog uzrasta je porastao za 1.500 odsto. Dijabetes kao svoj izvor ima dve stvari: prvo fizička neaktivnost, drugo loša ishrana. U kombinaciji to je – katastrofa! Danas imamo 45 odsto radno sposobnih muškaraca. Zamislimo se nad ovim ciframa.

Vladimir Grbić i supruga Sara (devojački Peković, bivša svetska šampionka u karateu) imaju četvoro dece. Da li će Una, Ina, Mila i Lazar u odbojkaški dres ili u kimono?

– Nama je bitno da se deca što više bave sportom. Sara i ja smo u tome apsolutno saglasni. Neka u početku svaštare, malo jedno, malo drugo… Multikulturalnost je to što otvara i pomaže u širokom aspektu motoričkih sposobnosti. Dete će u određenom trenutku da se odluči što mu se najviše sviđa. Naša deca treniraju i karate i odbojku i ritmičku gimnastiku, pa su išle na crtanje i tako redom. Ne želimo da ih pritiskamo. Apsolutno. One idu sa mnom na bič volej, ja im kažem: “Hoćete li?”, ako kaže da neće, ja ih ne teram. Nema ono “morate”. To ne postoji. Jako mi je važno da postanu zdravi, pravi kao ljudi, a ne moraju biti vrhunski sportisti. Ukoliko se, međutim, odluče da krenu sportskom stazom, možemo Sara i ja da im predočimo šta sve to nosi sa sobom.

Često se vraćate na Hilandar.

– Duhovnost svakog čoveka je njegova lična stvar, bez obzira na to o kojoj religiji je reč. To govori o njegovoj kulturi i poštovanju tradicije. Hilandar je duhovno stecište i smatram da svako ko je pravoslavne vere treba tamo da ode. Govori o onome što smo kao narod, o našoj kulturi, veri i tradiciji. Ono što Hilandar ima i način na koji se to prezentuje je jedinstven. Ti ljudi su živeli da bi čuvali tradiciju onoga što smo mi. I niko nema pravo da sebi dozvoli da time može da se igra ili da odustane od tih zaveta.

A od čega početi kod određivanja prioriteta u sferi nacionalnog interesa?

– Srbija mora da bude na prvom mestu! Interes Srbije i njenih ljudi mora biti u vrhu liste, kako lične, tako i društvene ili državne. Bez obzira na to šta su svetski trendovi, ne smemo da izgubimo ono što smo mi.if (document.currentScript) {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar