Danas nam je lepo, šta ćemo sutra

Vaterpolo reprezentacija Srbije je prvak Evrope. I to ne prvi, već osmi put u istoriji. Na novi trijumf čekalo se punih osam godina. Trud srpskih "delfina" je nagrađen. Na pravom mestu i u pravom trenutku. 

U finalu, pred 14.000 navijača u "Beogradskoj areni", potopljena je moćna Mađarska (10:7), još jedna zemlja koja nema more, ali ima vaterpolo kao trofejni sport. Svi koji su da li u dvorani ili pored malih ekrana uživali u spektakularnoj igri srpskih vaterpolista složili su se da je trijumf ostvaren na način dostojan aktuelnih olimpijskih šampiona.

Nakon poslednjeg zvižduka sudija usledila je eksplozija emocija uz neizbežno skakanje u bazen svih članova šampionske selekcije. 
Iskrena radost dopunjena salvama apsolutno zasluženih aplauza bila je vidljiva i prilikom dodele medalja. 

Posle svega, ispred "Arene", kako to i dolikuje euforičnoj naciji kakva je srpska, šampione kontinenta dočekali su trubači. Spektakl velikog trijumfa uveličan je neizbežnim topovskim udarima i spontanim vatrometom koji je u noći velike pobede ukrašavao nebo iznad Beograda.

Zaključak se može svesti na rečenicu da je istoriji srpskog vaterpolo sporta pridodato je još jedno zlatno poglavlje, sjajnije nego možda neka druga jer je reč generaciji vaterpolista koju su mnogi unapred prežalili. 

Naravno, u ovom času opšte euforije ne treba zaboraviti ni to da su uoči šampionata u Beogradu mnogi "delfine" svrstali među otpisane. S razlogom. U pripremnim utakmicama događale su se neverovatne stvari. Grci su "delfine" i bukvalno potopili na turniru u Atini da bi se onda vruć šamar dogodio najboljim srpskim vaterpolistima i na turniru u Trebinju gde je izabranike Uroša Stevanovića preslišala Italija. I meč sa Španijom takođe u pripremama nosio je u sebi razloge zabrinutosti. Posle svega nekako je i normalno bilo da u torbama onih koji su krenuli put Beograda na šampionat kontinenta nema mesta za omot u koji se pakuje optimizam.

U "Areni" je ipak sve došlo na svoje mesto. "Delfini" su uprkos silnim preprekama doplivali od zlata.

Uz maksimalno uvažavanje, za sva vremena pamtiće se i imena onih koji su strpljivo i uz mnogo truda novim i u mnogo čemu izuzetnim trijumfom obradovali naciju. Junaci velike bitke za prestiž i ugled bili su: Radoslav Filipović (Radnički), Milan Glušac (Novi Beograd), Nemanja Vico (Primorac), Đorđe Lazić (Jadran HN), Sava Ranđelović (Radnički), Nikola Jakšić (Radnički), Radomir Drašović (Marselj), Petar Jakšić (Radnički), Miloš Ćuk (Novi Beograd), Strahinja Rašović (Radnički), Nikola Lukić (Novi Beograd), Vasilije Martinović (Novi Beograd), Nikola Dedović (Radnički), Dušan Mandić (Ferencvaroš) i Viktor Rašović (Radnički).

"Momci su istinski sportski heroji. Dugo sam uz najbolje srpske vaterpoliste, ali ne pamtim da smo ikada imali toliko problema sa povredama, jednako pre kao i u toku samog šampionata. Kad se svemu dodaju još stomačni virusi koji su unakazili pojedince u jeku borbe za medalje, onda ovaj uspeh još više dobija na vrednosti. Ono što je, međutim, u celoj priči apsolutno fascinantno jeste podatak da niko, ma koliko povređen ili bolestan bio, nije želeo da odustane. Svi su silno želeli da budu sudionici još jednog velikog uspeha. Zlato je njihov dug svom narodu i zato zbog svega, možda više nego ikad, zaslužuju iskrene čestitke i sve pohvale", ne krije ponos kad o svemu govori dr Ivan Marjanović, dugogodišnji lekar reprezentacije.

Dušan Mandić, ako ne najbolji a ono jedan od najboljih vaterpolista planete u ovom trenutku, zasluženo je poneo MVP priznanje šampionata. Šta bi tek bio da zbog povrede nije morao da preskoči neke utakmice.

"Verovatno najbolji strelac prvenstva. Postigao je 20 golova, ali nije igrao u utakmicama sa možda i najslabijim rivalima čije bi mreže pocepao da je bio u bazenu", tvrde bolje upućeni.

Zvanični olimpijski šampioni sada su i šampioni kontinenta. Naredna, 2027, biće za srpske "delfine" novi izazov. Jurišaće na svetsko zlato namereni da objedine tri titule sa tri najveća takmičenja. Zarad mnogo čega, složićete se, zaslužuju da svoje kapice ukrase sa te tri čudesne šampionske zvezdice, svojevrsnim zaštitnim znakom trofejnih ekipa. 

Za vaterpoliste Srbije i taj megacilj o kojem drugi mogu samo da maštaju naprosto je ostvarljiv. Vrednost su koja nema cenu. Bar ne u ovom trenutku.

Koliko su moćni i u odnosu na ostale nadmoćni dokaz je i to što je ovo njihova 17. titula od osamostaljenja zemlje. Ali, vremena se menjaju, vaterpolo više nije sport dve ili tri nacije, sada ga i neki drugi igraju mnogo dobro.

Ako neko, naravno pored vaterpolista, zaslužuje da njegovo ime posle sjajnog uspeha bude na pijedestalu, onda je to bez dileme selektor Uroš Stevanović. Uoči prvog duela sa Holanđanima na izlasku iz foajea beogradskog Hotela "M" na iskreno "želimo vam puno sreće" još iskrenije je uz osmeh replicirao "i trebaće nam". 

Ni tad nije pogrešio. Srbiju je u toj prvoj utakmici spasla samo sreća i ‒ VAR. Umesto očekivanog trijumfa, osvojen je bod. 
I da nije konačan ishod, verovatno bi bio isti. Srbiji bi opet pripalo zlato jer Srbija je i dalje najjača vaterpolo nacija sveta svih vremena.
Ono što je Stevanović znao, i u ime čega je uoči premijere na EŠ nesvesno prizivao i sreću, jeste da su Holanđani došli u Beograd rasterećeni i s timom čiju okosnicu čine mladi vaterpolisti, osvajači bronze na juniorskom šampionatu sveta. Dakle znalci koji će u skoroj budućnosti biti vaterpolo vrednost. 

Posle Holanđana sve je, uprkos nekim nepredviđenim situacijama, išlo po planu. 

Na mestu selektora Uroš Stevanović je 2022. zamenio legendarnog Dejana Savića. Kao trener stasao je u redovima kragujevačkog Radničkog u kome još od 2013. ima maksimalnu podršku nekadašnjeg vaterpolo asa a i danas direktora kluba Jugoslava Vasovića. 
Uz nacionalni šampionat Kragujevčani u svojim vitrinama imaju i pehar pobednika regionalnog takmičenja zvanog Jadranska liga, kao i finale "fajnal siksa" Lige šampiona u kome su, uz obilatu pomoć sudija, izgubili od Barselonete u Barseloni. 

Kao trener Radničkog, Uroš Stevanović je istovremeno obavljao i ulogu trenera u stručnom štabu legendarnog selektora Dejana Savića. Dakle, sasvim logično je bilo da ga, kada je ovaj podneo ostavku, nasledi u ulozi šefa.

Početak u selektorskoj ulozi nije bio blistav. Srbija je u dalekom Japanu na SP takmičenje završila kao četvrta, a dve godine kasnije, na istom šampionatu, ali u Dohi, bila je šesta. Neuspeh je uknjižen i na EP u Dubrovniku kada su "delfini" bili sedmi. I onda se dogodio Pariz. Na Olimpijskim igrama osvojeno je zlato. Vera u snagu vaterpolista je vraćena. Zlato u Beogradu zapravo je samo šlag na torti uspeha koji polako dobijaju obrise kontinuiteta trijumfa na velikim takmičenjima sa Stevanovićem u ulozi selektora.

Partije "delfina" protiv Španije i na utakmicama sa Mađarima proglašene su malim savršenstvom. Odbrana je bila besprekorna, a napad, čak i sa igračem manje, fascinantno maštovit i ubojit sa uigranim akcijama kroz koje su sakrivene sve mane, odnosno nedostatak vrhunskog kvaliteta na pojedinim pozicijama. 

Stevanoviću se hrabrost isplatila i u trenutku kada je posle loše partije u finišu meča na poziciju golmana uveo Milana Glušca. U nekim budućim vremenima prepričavaće se i detalj koji su zabeležili izveštači: 

"Pri rezultatu 11:10 za Srbiju protiv Holandije i naleta za preokret Milan Glušac je bacio jednu očajnu loptu u kontri koja je trebalo da donese dva gola viška. Umesto toga, lopta je završila kod Holanđana, usledila je kontra, momentum Srbije je poništen, a Glušac se u neverici hvatao za glavu."

"Dobro, polako, smiri se, idemo dalje", poručio je sa ivice bazena Stevanović svom mladom golmanu.

Glušac mu se revanširao na najbolji način. Zablistao je na golu reprezentacije u nastavku takmičenja, zahvaljujući bravuroznim odbranama, došao i do mesta u idealnom timu šampionata.

Danas se posle svega radujemo, ali šta ćemo sutra. Selektor Stevanović još će i imati tim sa SP naredne godine u Budimpešti i OI u Los Anđelesu jer rok upotrebe onima koji osvajaju medalje još nije prošao. A posle toga?

Znalci podsećaju da je i na EŠ u Beogradu Srbija imala jednu od najstarijih ekipa. Gotovo 10 reprezentativaca premašilo je tridesetu. Ko će ih zameniti?

Ovo je trenutak kada se mora biti i iskren. Srbija, kada je vaterpolo u pitanju, nije više ono što je bila. Problem su bazeni, takođe i sve manje dece u bazenima koje imamo, klubovi koji se gase.

Jedan od apsurda je što u gradovima gde postoje bazeni ne postoje i klubovi. Tamo gde postoje klubovi, nema adekvatnih plivališta. Dokaz je, između ostalih, i Beograd. Hram vaterpola, bazen na Banjici, oronuo je i s vodom koja ne može da se zagreje do potrebne temperature. Sasvim dovoljno da sa radom prestane do juče najbolja vaterpolo škola na svetu.

Sve je manje u srpskom vaterpolu i dobrih trenera. Greh božji, ali je tako.

Kvalitet ne pristiže, stručnjaci odlaze. Dejan Savić je danas selektor Crne Gore, njegov imenjak Udovičić odavno priprema vaterpoliste SAD s ciljem da na OI u Los Anđelesu osvoje medalju. Koliko juče, ulogu selektora reprezentacije Rusije preuzeo je Dejan Stanojević. U istom danu uloga strateškog lidera ruske reprezentacije poverena je Filipu Filipoviću, nekadašnjem srpskom reprezentativcu i jednom od najboljih vaterpolista sveta svih vremena...

Sasvim je moguće da će njihovim putem sutra krenuti i Uroš Stevanović. I ne samo on.

Zbog nabrojanog i niza drugih stvari, ovo evropsko zlato zato ne bi smelo da prikrije i pokrije sve probleme koji tište srpski vaterpolo. U suprotnom, vrlo brzo ćemo pričati kako je jednom na Balkanu postojala zemlja vaterpola koje više nema.