Danilo Krtinić: "Talentovane trenere spojiti sa talentovanim takmičarima"

Tih je i nenametljiv, kažu, i uporan do bola. Lako ne odustaje. Lička krv. Što ne zna ukoliko sam ne može da nauči, bez grama stida, pita one koji znaju. Prepoznatljiv je i po tome što veruje u znanje i bez sujete u ljude koji znaju. Sarađuje sa brojnim stručnjacima iz regiona i sveta. Ne krije da kao atletski trener ulaže puno u lično usavršavanje i da je non-stop prateći trendove modernog treninga i izgradio svoj imidž uzornog atletskog stručnjaka.

„Trener je u atletici srce kluba, možda i najvažniji šraf. U sredinama gde rade kvalitetni treneri postoji i atletika. Ukoliko ne postoji struka, uzalud stadioni i vrhunski uslovi za rad“, kazuje Danilo Krtinić.

Specijalista je za bacačke discipline, ali i za individualnu pripremu sportista. Uz osmeh priča da nikada nije tražio posao, ali i da ne postoje dani u karijeri kada je bio bez posla. Jednostavno, posao je pronalazio njega. Ljudi su mu pružali šansu jer su naprosto verovali u njegov rad i ideje.

Rođen je u Sremskoj Mitrovici. Tamo ga svi poznaju. Obavljao je, između ostalih, i funkciju direktora sportske dvorane „Pinki“, dokazao se i kao sekretar nekadašnjeg Saveza organizacija fizičke kulture, ali i kao sekretar Sportskog saveza Sremske Mitrovice. Ono čime se posebno ponosi jeste podatak da je čitavu deceniju radio kao direktor SD Sirmijum KPD.

„Osnivači Sirmijuma su arhitekta Aleksandar Spajić i major policije Goran Pavlović. Tad su postojala stroga pravila, zbog toga sam im bio potreban kao jedini kvalifikovani stručnjak. Dokaz je bila diploma Fakulteta za fizičku kulturu. Mogu čak i da se pohvalim da sam po proseku ocena bio drugi u generaciji.“

Bilo je, priča se, podosta smeha na dan osnivanja Sirmijuma?

„Na Osnivačkoj skupštini zatekao sam opštenarodno veselje. Tada sam rekao da AK Sirmijum neće biti klub rekreativaca, već ozbiljan klub u kome ćemo na početku stvarati juniorske šampione, a onda i takmičare seniore koji će učestvovati na Olimpijskim igrama. Naravno, većina se smejala posle ovih reči. Međutim, posle osam godina mi smo planirano i ostvarili. I to bi, ukratko, bila istorija AK Sirmijum KPD. U međuvremenu dobili smo i stadion i to je i danas jedini stadion u državi koji je sto odsto atletski.“

U Sirmijumu je počela i Vaša saradnja sa Draganom Tomašević?

„Kad se pričalo o osnivanju kluba, rekli su mi da postoji jedna mala sa talentom za bacanja, ali da nemaju stručnjaka za rad sa njom. Prihvatio sam izazov i napravio ozbiljan plan.“

I tako je rođena državna rekorderka?

„Još uvek je aktuelna rekorderka (63,63 – Prvenstvo Evrope, Geteborg 2006) Srbije u bacanju diska. Tri medalje osvojila je na Mediteranskim igrama, kao i dve bronze na Univerzijadama. Ima i šest medalja sa evropskih kupova, šesto i sedmo mesto sa prvenstva sveta, šest finala na prvenstvima Evrope, dva učešća na OI. Bila je najuspešnija sportistkinja Vojvodine, Srpskog atletskog saveza, kapiten reprezentacije i sve to u karijeri bez mrlje.“

Gde je i šta danas radi?

„U međuvremenu je završila tri fakulteta i sada, na zameni, radi kao profesor u jednoj školi u Sremskoj Mitrovici u nadi da će konačno dobiti stalan posao. Bavi se i trenerskim radom. Naša saradnja se dakle nastavlja. Tu sam da joj pomognem u svakoj prilici uz uslov da izdrži izazov tog nemilosrdnog, ali i slatkog zanimanja atletskog trenera.“

A zašto ste se Vi opredelili baš za atletiku, a ne neki drugi sport?

„Kao klinac tražio sam sebe i u rukometu, džudou, fudbalu. Na kraju odlučio sam se na atletiku, majku svih sportova. U početku, takav je bio sistem, uzgred rečeno dobar sistem, svi smo radili sve. Mene su najviše privlačile prepone i skok uvis.“

Tek onako intuitivno ili je postojao neko kome ste se kao klinac divili?

„Dvajt Stons, genije za flop, bio je moj idol. Skakač međutim nisam mogao da budem, nedostajala mi je eksplozivnost, trkač takođe i kad sam dovoljno ojačao prešao sam na tehničku disciplinu, na bacanje diska.“

O svemu pričate s osmehom?

„Prisetio sam se detalja kad sam kao mlađi junior na prvenstvu Jugoslavije bio finalista u dve discipline, skoku uvis i bacanju diska. Dve potpuno različite discipline. Ali, to je manje bitno od doživljaja sa tog takmičenja na koje smo iz Sremske Mitrovice u Bijelo Polje otputovali vozom i tamo spavali ne u hotelu nego u domovima naših vršnjaka koji su nas primili otvorenog srca. Taj osećaj dobrote, svest da ako nema para ima ljudi, prosto me je gurnuo u zagrljaj kraljice sportova.“

U Beograd ste došli da studirate, ali i da se bavite atletikom?

„Otišao sam pravo u Zvezdu, međutim ’crveno-beli’ su bili gigant klub i za šest meseci praktično niko me nije ni pogledao. Mudri Ivica Možek, moj Mitrovčanin a tada sekretar Partizana, nagovorio me je da promenim sredinu i u Partizanu me je dočekao legendarni Ivan Ivančić. Bio sam njegov pulen.“

Prvi pulen atletičara koji je tog trenutka kao trener počinjao novu karijeru?

„Ivančić je bio na zalasku karijere, istina to je bio i u narednih 20 godina jer koliko se sećam najbolji rezultat ostvario je sa 45 napunjenih godina na mitingu u Koblencu (20,79). Međutim, prelazak u Partizan bio je dragocen jer sam tako ušao, tiho i nenametljivo, u krug vrhunskih bacača tog vremena. Mislim na Milića, Marčetu, Lazarevića i druge. Ivančić je bio i takmičar i trener. Od njih je puno toga moglo da se nauči.“

I Vi ste tada odlučili da budete trener?

„U takvoj konkurenciji za mene kao takmičara nije bilo mesta. U tom nekom vremenu dogodilo se da jedan Rus, stručnjak za bacanja, drži predavanja našim trenerima. U toj grupi od 60 ljudi našao sam se i ja, znatiželjni student. Na kraju predavanja postavio sam i neka pitanja o tehničkim detaljima što je čini se bilo dovoljno da me Rus posle svega pozove i kaže budite trener, vi imate talenta za taj poziv. Zapravo, siguran sam, rekao je, vi ćete se jedini iz ove grupe baviti trenerskim poslom. Na kraju je ispalo da sam u atletiku ušao iz ljubavi, a u trenerski posao zato što sam talentovan. Bolje tako nego da je bilo obrnuto.“

Vrlo brzo ste, kako tvrdite, shvatili i da posedujete osobinu koju drugi nemaju?

„Da, a to je da usporeno vidim tehniku bacanja takmičara. Drugi da bi isto videli moraju da prave filmski zapis, da usporavaju sliku. Meni to ne treba, ja jednostavno to vidim. I to me pratilo od prvog dana trenerske karijere. I ljudi oko mene su vrlo brzo počeli da me prepoznaju da sam neko ko ima taj nesvakidašnji talenat, možda i neki poseban dar.“

Specifični ste i po tome što ste jedini trener koji je istovremeno radio punih pet godina paralelno u dve države?

„Druga država je bila Crna Gora. Trenirao sam njihovog bacača Danijela Furtulu. Nisam tražio taj posao, sami su mi ponudili, želeli su vrhunski rezultat. Kad smo počeli saradnju, Furtula je bio 12. junior u Evropi sa rezultatom od 54,00 metara. Posle šest meseci na prvenstvu Evrope za juniore u Talinu disk je bacio 63,34 metra i osvojio srebro. I kao mlađi senior bio je drugi na kontinentu. Pobedio je Štala, Lukasa i Gadžijusa, dakle sve takmičare koji su danas u evropskom vrhu kao seniori.“

Trenirali ste i Božu Antunovića?

„On je na SP juniora 2010. u kanadskom Monktonu bacio kuglu 20,20 što je bio njegov lični rekord i hitac za srebrnu medalju. Bila je to zapravo prva medalja za Srbiju u bacanju kugle sa svetskih juniorskih prvenstava. Jedna od karakteristika mog rada je i ta da moji takmičari na evropskim i svetskim prvenstvima postavljaju nove ili obaraju stare rekorde.“

Očigledno je da ste naučili kako se tempira forma takmičara?

„To je nauka, to se uči, to nije talenat. Dva takmičenja, koja vidim i kao prekretnicu moje karijere, jesu Olimpijske igre u Atini 2004. i juniorsko prvenstvo sveta u Grosetu 2010. godine. Tada sam shvatio šta je trenerski krem u atletici, generalno šta je atletika. To je fantastičan sport, čarolija, sport kome se na OI svi klanjaju, najgledaniji sport na Igrama, istinska kraljica sporta. To nije fraza, to je istina.“

Znamo ko Vam je bio uzor kao takmičaru, ko je to među trenerima?

„Ivan Ivančić. Bio je genijalan čovek, sa dosta kvaliteta, ali i isto toliko mana. Ovde u Srbiji je bio moj trener, dobar trener, ali ja nisam bio dobar pulen. Ivančić je to shvatio i nije zloupotrebio moju ljubav prema atletici,  nije me gurao u svet kojekakvih medikamenta ili me opterećivao previše na treningu. To je ta njegova veličina. Preživeo je i onu deceniju koju su obeležila zabranjena sredstva, ali mene nije trovao.“

Koliko je tačno da vrhunski takmičar ne može bez stimulansa do vrhunskog rezultata?

„Može se bez stimulansa i do rekorda i do medalja. Dokaz je naša Ivana Španović, takođe i Šveđanin Armand Duplantis. Dokaz je i Hrvatica Sandra Perković, Ivančićeva pulenka, olimpijska, svetska i dvostruka evropska šampionka. Poznajem je od malih nogu, kako se to kaže, puno puta bili smo zajedno na pripremama, Ivančić je imao svoju grupu, ja svoju kojoj se Sanda priključivala s vremena na vreme. Naša Dragana Tomanović je u to vreme bila najperspektivnija bacačica godine u Evropi i ona je na neki način Sandri bila uzor. Moram da naglasim i to da Sandra to nikad nije zaboravila. Svake godine na kraju sezone nas je pozivala na njene balove koje je priređivala na jednom salašu u okolini Zagreba. Uz zabavu, na tim balovima se i analizirala sezona i sve ono što se u sezoni događalo. Upoznao sam mnogo olimpijskih šampiona, njihove trenere, tvrdim da niko od njih nije bio dopingovan i da se do rezultata može bez dopinga.“

Znači dopinga nema u atletici?

„Nisam rekao da ne postoji, i te kako je prisutan. Dopinguje se, da tako kažem, srednja klasa koja nema svest da se rezultatski može napredovati i bez dopinga. Uostalom, sad je kreatin dozvoljeno sredstvo koje ima efekat bolji od mnogih anabolika. Ja samo kažem da nema nikakve potrebe da se uzimaju zabranjena sredstva jer i bez njih se može do vrha.“

Radili ste puno, puno toga napravili, ali ste, pretpostavka je, i grešili, pogrešno procenjivali?

„Naravno da je bilo i toga. Jedna od grešaka bila je što nismo prihvatili poziv iz Monaka da učestvujemo u programu Dijamantske lige. Odbili smo poziv, bili smo u tom trenutku već na odmoru posle naporne sezone. Bili smo i mladi, neiskusni, mislili smo da će tih poziva u budućnosti biti još puno, puno. Ali, život ne režira tako stvari. Takmičara stignu povrede, desi se ovo ili ono i tada smo naučili da nikada ne treba odbiti poziv koji se ne odbija.“

Bilo je i rezultata ispod očekivanja na nekim velikim takmičenjima?

„Pamtim dva teška trenutka. Na SP u Osaki (2008) Dragana je bila dva treninga uoči takmičenja najbolja na svetu, bacala je lako i daleko, u najavi do zlata. Na treninzima njen disk leteo je 65 i 67 metara. Govorio sam istina neubedljivo, lakše, lakše. Bio sam neiskusan trener, ona se u tim treninzima ispucala i dan kasnije u kvalifikacijama je doživela fijasko. Bacila je 10 manje od svog rekorda i nije ušla u finale. Baš je sve bilo bolno.“

A kad se dogodio onaj drugi hitac ispod očekivanja?

„Na Olimpijskim igrama u Pekingu. Nismo ništa pričali, još manje obećavali, ali smo potajno očekivali medalju. Te godine bacala je nekoliko puta preko 63,60. Uprkos tome što je i na treninzima bila sjajna, uz rame Ruskinji Sadovoj koja je u Atini osvojila zlato, Dragana nije prošla kvalifikacije. Nedostajalo joj je šest santimetara. Sadova je prošla još gore. Zajedno su plakale, moj kolega Rus govorio je majko, majčice, a ja posle toga dva dana nisam izašao iz sobe.“

Šta je bio razlog, neiskustvo, loše tempirana forma ili nešto treće?

„Analizirali smo naravno i shvatili da Dragana kao takmičarka nije imala genetski potencijal da bude šampionka. Ona je disciplinovana, kulturna, mirna, ali to nije bilo dovoljno. Ima u svemu i mog udela. Kasno sam shvatio da sam kao trener morao da budem agresivniji, da nađem način kako da raspirim vatru u njoj.“

Ipak, ostaće u analima ne samo srpske atletike kao mali fenomen.

„Upravo tako. Punih 20 godina u kontinuitetu Dragana je bila učesnik na svim evropskim i svetskim šampionatima, odnosno Olimpijskim igrama. To je raritet ne samo u svetu atletike. Imala je kontinuitet, ali ne i šampionsku žicu i sposobnost da kad je potrebno bude vođa, lider. Sandra Perković je bila sušta suprotnost. Ona je i plakala i psovala, molila se bogu. Očigledno je iz njihovih primera da nije lako te demone moći u sebi poslagati i spoznati kad treba da se smiriš, a kad da eksplodiraš.“

Kad ste i da li ste ikada sebi rekli uspeo sam kao trener?

„Jesam i to onog trenutka kada sam video da me ljudi u mom gradu poštuju. Pre toga bio sam poštovan neuporedivo više u inostranstvu i da sam hteo mogao sam da nastavim rad čak i u zemljama poput Saudijske Arabije.“

Šta Vas je sprečilo da možda zaradite za ceo život?

„Nisam hteo da napustim porodicu. Ja sam danas čak i ponosni deda, meni je porodica ipak i uprkos svemu baš sve.“

Kažu da ste imali i sreću da radite u srpskoj atletici u doba kad srpska atletika počiva na sigurnim temeljima.

„I sreću i nesreću. Kad sam počinjao, bio sam najmlađi među starijima, sada sam ja najstariji među najmlađim trenerima. Međutim, oni nisu samo najmlađi, oni su i najkvalitetniji. Imam i tu sreću da su mi prvi saradnici Dragutin Topić i Goran Obradović. Sjajno sarađujemo, odlično se razumemo i nestvarno mnogo volimo atletiku.“

Vi ste zadužili atletiku, koliko je atletika dala Vama?

„Ja osećam dug prema atletici jer mi je atletika dala sve. Pre svega priliku da upoznam mnoge divne ljude. Znam da postoji priča kako su atletski ljudi samoživi, nervozni, agresivni. To nije istina. Oni su samo siromašni, naravno uslovno. Zapravo su bogati zato što su u svojim klubovima ti ljudi mali čarobnjaci, alhemičari koji ni iz čega stvaraju nešto. Za mene su ljudske gromade, ljudi posvećeni stvaranju nekog ideala.“

Tvrdite da je atletika i način života?

„I više od toga. Nemoguće je doći do vrednog rezultatskog ostvarenja ako nisi korektan, disciplinovan, posvećen do kraja. U atletici nema prevare, improvizacije, finte. Ne postoji mogućnost da kao u nekim sportovima ne moraš da treniraš, ali i da uprkos tome dođeš na utakmicu i postigneš dva gola pa si onda kao rešio meč. U atletici to ne postoji. U atletici moraš da budeš egzaktan, precizan, pošten, nemilosrdan, iskren i malo sebičan.“

Kako ocenjujete atletsku 2024. godinu?

„Nije urađeno ono što je planirano, ali je u nekim segmentima urađeno i više nego što je planirano. Mi smo navikli ljude poslednjih godina da je lako osvojiti medalju u kategoriji mlađih takmičara, da je normalno da nas 20 ili 30 ode na prvenstvo Evrope ili sveta i da tamo napadamo medalje. Nas je Ivana Španović razmazila, ljudi su počeli da misle kako je samo dovoljno da izađe na borilište i evo zlatne medalje. Svi ti naši osvajači medalja su atletiku predstavili kao jednu nabujalu sportsku disciplinu koja ne može da se vrati sa velikih takmičenja bez medalje. I to je sjajno, ali nije realno.“

Šta je neophodno da bude možda već sutra realno?

„Ono što nudi nadu jeste podatak da na treninzima u dvorani nema mesta. Prepuna je dece. I to je dobro, ali da bismo se razvijali sada nam treba još jedna dvorana. Sjajan je stvar i to što je u opticaju priča da se konačno izgradi atletski stadion. Garantuje da će i on kad se napravi biti prepun.“

Ovo je, čini se, vreme opšte ekspanzije atletike?

„Baš tako. Nekada je juniorsko prvenstvo bilo dosadno, sada je to takmičenje na kome sve pršti i kome padaju rekordi. To je dokaz profesionalizma, takođe i konstantnog usavršavanja srpskih trenera. Sada ima i publike, atletika je u zamahu i to se mora iskoristiti.“

Šta će biti za četiri godine, do novih Olimpijskih igara?

„Procvat atletike. Juniorski kapacitet koji imamo obećava. Trenutno u SAS-u radimo izuzetno angažovano kako da napravimo sistem da od tih juniora napravimo kvalitetne seniore. To je veliki posao, ali i izazov nas iz struke. Uspećemo, najsrećniji sam kada vidim da se oko mene okupljaju konstruktivni ljudi. Znam, u Srbiji se mnogo lakše okupljaju destruktivci. Mi imamo taj genetski kod da se lako usmerimo protiv nečega.“

Šta je sa trenerima, da li i tu ima pomaka?

„I te kako, počev od Subotice pa sve do Novog Pazara. Niko ne pita šta će atletika da mu da, već šta zajedno možemo da napravimo u atletici. SAS mora da nađe način kako da taj kvalitet zadržimo u Srbiji. Imamo Gorana Obradovića, Topića, Zilkića, iz starije garde Kamasija, Milinkova. U stvari neću da nabrajam imena, ima dosta mladih talentovanih stručnjaka. Neophodni su nam profesionalci u svakoj grupi disciplina, dobro plaćeni treneri koji će na naprave sistem od baze do vrha.“

Odnedavno ste i zvanično trener Armina Sinančevića?

„Njegova nesreća je što je u par poslednjih sezona imao po dve ili tri povrede godišnje. Ali, neću da pričam o prošlom, sada mislimo na budućnost. Mora da promeni trening, shvatanje. Trenutno je apsolutni državni rekorder sa hicima od 21,88 na otvorenom i 21,25 u dvorani. On je potencijal za vrednija ostvarenja, neko ko bi trebalo da osvaja medalje na evropskim i svetskim prvenstvima.“

Srpska atletika ima i dva bisera, Angelinu Topić i Adrianu Vilagoš?

„Moramo se okrenuti talentima, moramo talentovane trenere da spojimo sa talentovanim takmičarima. Ne možemo dopustiti da talentovana deca treniraju bez nadzora Saveza. Vilagoševa ima sjajnu konekciju sa majkom koja se pojavljuje u ulozi trenera. Da nije tako, ne bi bacala koplje koliko baca. Ona će sazrevati, njih ne treba razdvajati, one su tim koji pobeđuje. Njima treba samo pomagati kao što treba pomagati i Topićima. Oni su fabrika, nešto novo u Srbiji, rudnik atletskih dijamanata. Iz njihovog primera i načina rada treba izvući pouke, ne treba biti protiv toga, nego treba napraviti još pet takvih klubova. Nije to što se dogodilo gore na Čukarici čudo jer to je struka. To dvoje ljudi, mislim na bračni par Topić, napravila je veličinama atletika. Oni sad svoj dug kroz rezultate dece sa kojom rade sve to vraćaju atletici. Takvi su Topići, takav je Goran Obradović, na kraju i ja. Mi vraćamo dug atletici zato što nas je napravila takvim kakvi jesmo.“