Sport
09.04.2026. 10:16
Sport
16.04.2026. 11:16
Zoran Šećerov
Jedan jedini
Čovek koji je košarku učinio boljom
Ostaće upamćen kao neko ko je uvek i u svakoj prilici bio naglašeno iskren prema sebi i drugima. Strog i dobronameran, gadljiv na licemerje i ljudsku glupost.
Govorio je da je za njega košarka potreba, strast i posao... I bila je. Kao ličnost, ali i trener, u mnogo čemu, bio je izuzetak. Počev od toga da se trenerskim poslom počeo baviti sa samo 17 godina bez ijedne odigrane seniorske utakmice.
Po sopstvenom priznanju, odustao je od igračke karijere u trenutku kad je shvatio da su drugi bolji i talentovaniji od njega.
U momentima dok je bio samo trener u pokušaju hrabro je saopštio da u struci hoće samo jedno, a to je da radi svoj posao onoliko bolje od drugih koliko su drugi igrali bolje od njega.
Što je zamislio ‒ to je i ostvario. Brzo je postao neko i nešto. Trofejni trener, ali i više do toga: mentor, motivator, strateški um...
U istoriji Partizana još dugo, dugo će biti najtrofejniji trener. Pamtiće ga kao osvajača ABA lige, ali i kao šampiona Jugoslavije, onda i kao prvaka SCG, na kraju i Srbije. Takođe i kao trenera "crno-belih“ koji je pet puta trijumfovao u nacionalnom Kupu.
Sa Partizanom je bio i treći u Evroligi, a kao strategu "crno-belih“ u sezoni 2008/09. pripalo mu je laskavo priznanje najboljeg trenera Evrolige.
Kao selektor predvodio je reprezentacije SCG, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Ipak...
"Jedina reprezentacija koju bih s punom emocijom trenirao je reprezentacija Jugoslavije“, govorio je kad bi ga to pitali.
Trenersku karijeru započeo je u OKK Beogradu 1982. godine. Sa klupe, uprkos tome što na klupu nikad nije seo dok vodi meč, predvodio je i zemunsku Mladost, zatim je bio pomoćni trener u Partizanu, a onda i prvi trener španske ekipe Uelve iz Granade.
Uradio je i ono što se ne sme, kao trener Partizana preuzeo je seniorski tim Crvene zvezde, ali mu njegovi "grobari“ to nikad nisu zamerili. Da košarku ima u malom prstu, dokazao je i u Breši, a onda i u Pistoji, odnosno Pezaru. Bio je trener i još tri inostrana kluba: Limožu, Klužu i moskovskom CSKA.
Daleke 2010. godine planetu je obišla vest koju niko nije očekivao. CSKA iz Moskve, predvođen trenerom Dušanom Vujoševićem, pobedio je 90:87 Klivlend Kavalirse na američkoj turneji i tako postao prvi vanamerički tim koji je pobedio jednu NBA ekipu na teritoriji SAD.
Rođen je u Titogradu (Podgorica) 1959. godine. Kad je imao samo pet godina, njegova porodica se preselila u Beograd. U glavnom gradu zavoleo je puno toga pa i košarku. Uvek kada su ga pitali šta je po nacionalnosti odgovarao je: "Ja sam partizanovac.“
Počeo je tako što je trenirao juniore OKK Beograda. Ostalo je upamćeno da je baš sa njima osvojio prvu titulu državnog prvaka.
Kao selektor juniorske reprezentacije Jugoslavije trijumfovao je na Prvenstvu Evrope 1988. godine. Na svetskom juniorskom, tri godine kasnije, bio je četvrti.
Sedeo je i na klupi zemunske Mladosti, ali kao trener seniorskog tima. Onda je i dve godine radio kao pomoćnik šefa struke u Partizanu da bi posle toga samostalno preuzeo prvi tim.
Od svih trofeja najveći su mu bili igrači. Pod njegovom dirigentskom palicom na košarkaškom terenu ples za sve oči maestralno su u čaroliju pretvarali Divac, Paspalj, Đorđević, Danilović, Peković, Bogdanović... I mnogi drugi. Večno zahvalni su mu i neki stranci koji su nosili dres Partizana. Pre svih Čeh Jan Veseli i Francuz Žofre Lovernj.
Svoje igrače voleo je kao što otac voli svoje sinove. Uzvraćali su mu poštovanjem i odanošću. Neke je tiho uz zagrljaj hrabrio, druge galamom pa čak i psovkama motivisao da dostignu tačku maksimuma na terenu. Niko mu ništa nije zamerio.
Želeo je da od svih stvori ne samo dobre košarkaše, već i ljude od poštovanja. Donosio im je knjige, bodrio da čitaju klasike iz čijih dela im je u poluvremenu citirao odlomke. Vodio je i celu ekipu da gleda pozorišne predstave.
"Borim se za uspeh upakovan u strast stvaralaštva, pogotovo kada radim sa mladim ljudima koji se još nisu afirmisali, kojima od tog rada zavisi kvalitet života. Ali, borim se i da ne učinim nešto pogrešno što bi moglo da uprlja moju biografiju kada je neko bude sabirao za 15 ili 20 godina“, govorio je u godinama kada je znao samo za uspehe.
Stručnost i znanje, komunikacijske veštine, prilagodljivost i organizacione sposobnosti su karakteristike koje su ga krasile kao stručnjaka. Kao čoveka pre svega i iznad svega iskrenost.
"Kada vidim da je neko izuzetan talenat, a loš čovek, ja ću gledati koliko je god to moguće da on ne postane igrač“, govorio je više nego iskreno u svojim besedama.
Voleli su ga i navijači. Na svoj način. Govorili su da je zona koju postavi Dule "lepša od Zone Zamfirove, a jača od zone sumraka“. Obožavali su ga, između ostalog, i zato jer je imao hrabrosti da se bez dlake na jeziku suprotstavi nedodirljivima i nepravdi. Prijatelji su ga opisivali kao čoveka čiji je "glas jak kao sajla, a živci tanki kao struna“. Dugo je u košarkaškim krugovima kružila priča da "Vujošević može da zaradi tehničku i pre nego što uđe u dvoranu“.
Posebno je bio gadljiv na sudijsku "kuhinju“, ali i na preterano mešanje politike u sport.
"Meni politika nije sfera interesovanja u smislu da je to nešto čemu bih posvetio život i bavio se time. Ali, u onoj meri u kojoj ona ulazi u sport, u moju profesionalnu oblast, da određuje visinu sponzorstva, prostor u novinama i tako dalje, smatram za svoju obavezu da mogu da iznesem mišljenje pošto u normalnoj državi kritika vlasti ne bi smela da bude nešto što mora da se plati glavom. Vlast mora da pristane na kritiku“, govorio je ne tako davno Duško Vujošević.
Kao funkcioner, prvi čovek SD Partizan, podizao je glas zbog načina na koji novac pristiže u sport.
"Problem je što ne postoji definisan sistem finansiranja vrhunskog sporta, nego se to rad ad hoc na osnovu ličnih procena ljudi koji su na vlasti. Oni se ponašaju kao da daju svoje pare, iz svog džepa.“
Od posla nikad nije bežao. Jedna njegova izjava tim pre zaslužuje uvodnu stranu u teorijskim knjigama o sportu. Govorio je:
"Dok god budem mogao da radim kao trener, radiću kao trener.“
I radio je. Možda i duže nego što je mogao. Da nije, onda Dule ne bi bio Dule. O privatnom životu nije voleo da priča. Ipak se saznalo da je imao brak pun razumevanja sa njegovom Anom koja je bila uz njega do poslednjeg daha. Kruna njihove ljubavi je sin Luka.
Osim porodice i košarke, bezgranično je voleo i književnost, ali i slikarstvo, muziku. Zidove njegovog stana krase dela Šumanovića, Lubarde, Cuce Sokić… Ima i biblioteku sa više knjiga nego neke biblioteke. Voleo je poeziju Desanke Maksimović, stihove iz muzike koju je stvarao Džoni Štulić. Divio se, nije krio, Fidelu Kastru.
Znao je da priča, ali i da ćuti kad drugi pričaju. U šali je govorio da "nikad ne propušta priliku da ćuti kad pametniji od njega pričaju.“
Takođe je smeo da uradi i ono što drugi nisu. Mnogi ne znaju da je prisustvovao sahrani Dražena Petrovića u danima prokletih ratnih zbivanja. Došao je do granice kolima, rekao carinicima i policiji ko je i zašto ide u Zagreb. Nije imao pasoš, ali jeste poštovanje prema jednom mladom životu. I hrabrost da to ne krije.
Voleo je i životinje, pse iznad svega. Za njegov 50. rođendan dobio je trg u Beogradskom zoološkom vrtu. U obrazloženju je pisalo da je to priznanje za sve što je uradio u košarci.
Učinio je mnogo, posebno na evoluciji trenerske uloge. Neka mu je večna slava.
Komentari
