EKSKLUZIVNI INTERVJU, Judžin O'Saliven: Delija sa kanadskog glečera

Advokat koji je u Hagu branio Milana Milutinovića i Biljana Plavšić, doktor krivičnog prava koji je završio francusku književnost i nesuđeni igrač Bafalo sejbersa novi je stanovnik Beograda i trener volonter u HK Crvena zvezda

Judžin O'Saliven zaledio je ljubav prema hokeju pre tri i po decenije, gore pri vrhu Sjedinjenih Država, kod Nijagarinih vodopada, u dresu Bafalo sejbersa. U međuvremenu, završio je studije francuske književnosti i studije prava, magistrirao i doktorirao, postao profesor krivičnog prava, pa 20 godina advokat odbrane u Haškom tribunalu, da bi se početkom jeseni u Beogradu vratio svojoj najvećoj ljubavi - hokeju, kao trener mladih hokejaša Crvene zvezde.

Rođen je u Vinipegu, gradiću sa malo više od pola miliona stanovnika koji je dugo držao primat najhladnijeg grada na svetu, ali ga je pretekao Ulan Bator, ne zato što je u njegovom rodnom gradu otoplilo nego zbog jačeg priraštaja u mongolskoj prestonici. Vinipeg je mesto u kome se sneg zadržava 132 dana godišnje i u kome se nalazi Međunarodni centar za zaštitu polarnih medveda.

Hokejaški štap bio je Judžinov oslonac kroz život, sredstvo održanja na klizavoj stazi svakodnevice i instrument poentiranja u tim ledenim i, za neuke i nevešte, skliskim vremenima. Mnogi tu padnu i nikad se više ne usprave. Judžin je drugačiji. Pravi oklopnik! Viteštvo koje je izgradio kao dečak u lokalnim „monarsima" bilo je supstanca svih njegovih borbi inspirisanih dečačkim danima.

Kao tinejdžer iz Vinipega je krenuo na severozapad, u Kalgari, među Vranglerse. Kako postati legenda sa brojem sedam plavo-žuto-crvenih? U godini kad je Vejn Grecki u Edmontonu stao na stazu besmrtnosti, kasnije postavši najbolji hokejaš u istoriji NHL-a, mladić iz Vinipega draftovan je u Bafalo sejberse. Posle tri godine ostavio je "sablju" i pružio ruku ka maču pravde! Prvo je otišao u društvo Dime, Voltera, Bodlera, Stendala, Igoa, Flobera...

Kad je zatvorio korice francuske književnosti, upisao je pravo, koje će, kako se kasnije ispostavilo, postati njegovo opredeljenje. Jedan poziv njegovog bivšeg studenta iz Haga odrediće putanju karijere. Bilo da se nalazio za katedrom ili u sudnici, nikad hokej nije sasvim nestao sa radara.

I Srbija je na velikom dobitku. Propovednik hokeja. Sada u „Pioniru" Judžin O'Saliven, advokat odbrane Haškog tribunala i profesor sa kanadskog univeziteta, štapom pred hokejaškom budućnošću Crvene zvezde i Srbije ispisuje Sartrove reči: „Možda će biti i lepših vremena, ali ovo je naše."

Svoj put od ledenih ploča Vinipega do Beograda nije želeo da otkriva. Ipak, pre nekoliko dana u noćnom autobusu crveno-belih omladinaca na putu za Ljubljanu video je sebe od pre četiri decenije kako obasut zvezdanim nebom putuje kroz ledene predele severa Kanade u svoje mitsko odredište - Kalgari. Sa glavom na kacigi sanjao je tada da će jednog dana postati Moris Rišar Raketa, jedan od velemajstora montrealskih „kanadijensa" i čovek po kome se danas zove trofej za najboljeg strelca NHL lige. Zbog tih dečaka na autobuskom sedištvu, sklupčanih i umotanih u svoje snove, na putu za Ljubljanu odlučio je da progovori.

Navedimo da je priča o Judžinu O'Salivenu veća od hokeja, ali on je posle 35 godina ušao u klizaljke i poveo čitaoce Ekspresa, pitko, maštovito i s puno senzibiliteta, kroz svoj životni put. Samo iz jednog razloga - da skrene pažnju na srpske mališane, njihov mladalački entuzijazam i talenat, kojim pobeđuju svoje slovenačke vršnjake iako na led iskližu praktično iz autobusa. I onda nazad u Beograd, uz potvrdu iskustva „da treba sačekati noć da bi se videlo da je dan bio lep".

Staza snova do Kalgarija

- Odrastao sam u Vinipegu. To je glavni grad Manitoba provincije. Pretpostavljam da je razlog zbog kog sedimo danas ovde zato što sam igrao hokej i bio advokat u Hagu 20 godina. Proveo sam mladost igrajući hokej i sanjajući da sam član profesionalnog kluba. Po tome se nisam razlikovao od svojih vršnjaka. Tako razmišlja i sanja svako dete u Vinipegu. Odrastajući u tim snežnim uslovima i ne shvatate kakav je to ambijent, ali kad se odselite, pa posetite taj grad, onda razumete koliko je teško živeti u prirodnim uslovima karakterističnim za taj deo sveta. I ceo život je adaptiran na veoma oštre zimske uslove. Zgrade, automobili, mentalitet ljudi... Život se normalno odvija i kad je minus 30 i kad je plus 30.

Sa 14-15 godina shvatio sam da želim da postanem profesionalni hokejaš. I ništa drugo. Izuzetno sam voleo da igram. Shvatio sam da imam i talenat za taj sport

Počeo sam da igram hokej sa deset godina. I onda sam napredovao kroz manje hokej-lige. Sećajući se toga, pada mi na pamet da smo u to vreme svi bili duboko inspirisani serijom od osam utakmica između nacionalnog tima sovjetske Rusije i NHL ol-star tima 1972. godine. To je bio prvi put da su kanadski profesionalci iz NHL lige zaigrali sa moćnim sovjetskim timom. Igrale su se četiri utakmice u Kanadi, a zatim četiri u Moskvi, i to je bio začetak međunarodnih takmičenja između NHL-a i evropskih elitnih timova. Danas igrači iz celog sveta igraju u NHL i KHL ligama.

Sa 14-15 godina shvatio sam da želim da postanem profesionalni hokejaš. I ništa drugo. Izuzetno sam voleo da igram. Shvatio sam da imam i talenat za taj sport. Tad sam počeo ozbiljno da treniram i ozbiljno se posvetio tom, u Kanadi i Americi veoma popularnom sportu. Kad sam napunio 16 godina, počeo sam da igram u juniorskoj ligi. Mnogi me ovde pitaju da li je moj prvi klub bio Vinipeg džets, što me raduje, jer onda znam da ljudi prate najjaču hokejašku ligu na svetu. Nisam bio sa Džetsima, oni su profesionalni klub. Da podsetim, u Kanadi postoji juniorska razvojna liga i sa tog nivoa NHL draftuje igrače. Moj klub bio je Vinipeg monarks. Moja poslednja godina igre kao amatera bila je u Kalgariju. To je isti nivo kao „monarsi", ali klub se preselio u Kalgari, u pokrajinu Alberta. Tako je to sa franšizama. Inače, Kalgari je bio domaćin Zimskih olimpijskih igara 1988. godine. Igrajući u toj juniorskoj ligi išao sam korak po korak. Kad sam 1978. napunio 19 godina, draftovali su me Bafalo sejbersi iz NHL-a.

Tu će se dogoditi nešto što nisam očekivao. Otišao sam u trening kamp Bafala i onda sam razumeo da ja ipak imam ograničenu budućnost u hokeju. Dva su glavna razloga za tu šokantnu činjenicu. Shvatio sam da postoje limiti u mojim sposobnostima. Posmatrajući izbliza profesionalni hokej, a bio sam u kontaktu sa igračima koji su imali 26-27 godina, bez obrazovanja i profesionalnih veština shvatio sam da, jednostavno rečeno, nisu imali nikakav zanat u rukama. Tada mi je postalo jasno da ću morati da se suočim sa životom van hokeja. Kao da se neka lavina obrušila na mene. Toliko sam želeo da postanem profesionalni hokejaš, sa 15 godina video sam sebe u društvu svetskih zvezda, a onda se uverio da tu ne mogu da gradim svoju budućnost. Shvatio sam da želim da uradim nešto i da steknem obrazovanje koje će mi omogućiti da dalje idem kroz život.

Završio sam srednju školu sa 18 i naredne tri godine bavio sam se samo hokejom u Kalgari vranglersima, Milvoki admiralsima i Manitoba bizonsima. Kad sam „izašao" iz hokeja, upisao sam fakultet. Nisam uopšte imao ideju šta želim da studiram. Kako ću znati na koji fakultet da krenem kad sam sve to vreme razmišljao jedino kako da postanem hokejaš? Upisao sam francusku književnost. Majka mi je Francuskinja, verovatno je i to imalo određenog uticaja. To je bio potpuno drugačiji svet. I za mene je to bilo fascinantno. Studije sam završio za četiri godine. I nije mi se ostajalo na tome. Onda sam upisao Pravni fakultet u Otavi, pa master za Međunarodno pravo u Strazburu. Vratio sam se u Kanadu i postao advokat. Dobio sam priliku da predajem kao profesor na Univerzitetu u Sedberiju. To je rudarski gradić severno od Toronta. U Sedberiju sam bio profesor šest godina, od 1990. do 1996. godine.

Poziv bivšeg studenta iz Haga

Kako sam završio u Hagu? Te 1996. imao sam sabatikal. Profesori na Zapadu imaju svakih sedam godina pravo na godinu plaćenog odsustva. Otišao sam u Poatje, gde sam 1994. doktorirao krivični pravo. Taj univezitetski grad u Francuskoj je kao Oksford u Engleskoj. Jednog dana, u jesen 1996, pozvao me je telefonom moj bivši student koji je stažirao u Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Bio je na sastanku kod registrara, a zajedno sa njim bila je jedna žena advokat iz Sarajeva. Sudski proces samo što nije počeo i trebalo je pronaći koadvokata. Osoba koja im je bila potrebna bio je neko ko se razume u anglosaksonsko pravo i ko govori francuski zato što je njen drugi jezik bio francuski a ne engleski. I da ne zaboravim, neko ko bi odmah počeo da radi. Moj student se setio mene.

Po dolasku u Hag radio sam sa mojim kolegama iz Novog Sada. Branili smo policajce iz Bosne. Posle toga sam nastavio redovno da dolazim u Srbiju pošto su moja dva sledeća slučaja bili Biljana Plavšić i Milan Milutinović

Nisam ništa znao o Tribunalu. Veoma sam malo znao o eks-Jugoslaviji. Otišao sam u Hag da vidim šta se od mene očekuje. Rekli su mi da će suđenje trajati između četiri i šest meseci, što je meni pasovalo jer sam mogao da ostanem godinu dana u Evropi. Suđenje je, međutim, trajalo 18 meseci, a ja sam, eto, ostao 20 godina.
Prvi put sam došao u Beograd u junu 2001. godine. Imao sam šest slučajeva. Od 1996. do 2012. radio sam u Haškom tribunalu za zločine na području bivše Jugoslavije, a od 2012. do sada u Specijalnom tribunalu za Liban. Po dolasku radio sam sa mojim kolegama iz Novog Sada. Branili smo policajce iz Bosne. Posle toga sam nastavio redovno da dolazim u Srbiju pošto su moja dva sledeća slučaja bili Biljana Plavšić i Milan Milutinović. Kad sam prvi put stigao ovde, dakle pre deceniju i po, osetio sam jaku energiju grada i ljudi. Shvatam da to može da znači i sve i ništa, ali za mene je to bio prirodan i udoban osećaj. Ono što se promenilo kroz ove godine jeste to da vidim generaciju mladih ljudi koji su doneli gradu novu energiju. To takođe može da znači da ja starim.

Kako sam se vratio na led? Moj kolega, poznati beogradski advokat Boban Zečević prijatelj je sa Zoranom Avramovićem, direktorom agencije „Crvena zvezda marketing". Zoran je znao da sam se ovde doselio trajno 1. juna, iz, kako bih to formulisao, pa recimo jakih ličnih razloga. Kad sam mu ispričao moj hokejaški put, od Vinipega, Kalgarija i draftovanja za Bafalo, kao i to da je hokej postao redovna tema naših druženja, sugerisao mi je da bi mogao da se povežem sa hokejaškim klubom Crvena zvezda. Mene je to zanimalo. Nisam uopšte imao ideju šta da očekujem. Našao sam se sa Jovicom Rusom. Zvezdinom treneru bilo je drago da počnem da radim sa njima, da asistiram u radu sa timovima ispod 16 i 18 godina. Jovica mi je poželeo dobrodošlicu u hokej klub Crvena zvezda i obradovao se mom dolasku. Za mene je to bilo kao da sam udahnuo svež vazduh. Neočekivano dobro iskustvo. Impresioniran sam energijom koja vlada u tom klubu i hokeju ovde.
Treba da znate da ja nemam kontakt sa hokejom već skoro 40 godina. Nikad nisam bio trener pre ovog angažmana u Zvezdi, koji radim naravno besplatno. Mogu da kažem da dobro poznajem igru, igrao sam na visokim takmičarskim nivoima. Ono što na mene ostavlja neverovatno jak utisak jeste nivo veštine, sposobnosti i energije mladih srpskih igrača. O tome sam mnogo razmišljao.

U Kanadi je hokej svugde. Uključite televizor - vidite hokej, čitate novine - hokej, srećete ljude - pričate o hokeju. I ima na hiljade klubova. To je kao ovde fudbal. Ali ovi dečaci u Beogradu i Srbiji igraju sa podjednakim entuzijazmom i energijom kao bilo koji Kanađanin. Možda su četrnaestogodišnjaci i petnestogodišnjaci blizu po kvalitetu.

Kad su se selekcije Crvene zvezde uključile u državno prvenstvo Slovenije, rekli su mi da se očekivalo da će biti, kako se to kaže, topovsko meso. Ja sam se nadao da će utakmice biti interesantne, ali nisam ni u najsmelijim projekcijama mogao da predvidim da će naši dečaci pobeđivati. Ali ne samo da će pobeđivati nego da će dominirati na ledu. Oni su pravi junaci! Ovi mladi hokejaši Crvene zvezde ukrcavaju se u autobus u četiri ujutru, onda se voze do Slovenije, izađu iz autobusa i igraju. Ako ne pobede, rezultat je tu negde. Onda sedaju u autobus i vraćaju se kući. Kao što se zna, to rade svi nivoi - od onih ispod 12 godina do seniora.

Razlika između Vinipega i Beograda

Postoje dve stvari koje treba ispuniti da bi se nesporni talenat ove dece pretvorio u kvalitet. Mora se proširiti krug mališana koji su zainteresovani za ovaj sport. Nema mnogo dece koja igraju hokej u Srbiji. Vidite koliki je grad Beograd, a svega su dva hokejaška kluba. Nije veliki „pul" za razvoj iz koga bi moglo da se bira. Ali po entuzijazmu sa kojim oni igraju, vi biste pomislili da se oni takmiče za zlatnu medalju. I tako svaki put. Treneri su fantastični, to je veoma visok nivo stručnosti. Iskren da budem, nisam znao šta da očekujem na tom trenerskom nivou. A svi oni na koje sam naišao imaju dobar nivo znanja, prate koučing klinike, edukuju se, čitaju stručne časopise i knjige, koriste veb-sajtove, analiziraju i uče tehnike. Za mene je to bilo prijatno iznenađenje. Nisam znao šta da očekujem u zemlji koja nije hokejaška.

Da li će se ovde pojaviti neki Milan Lučić? Znam da su njegovi roditelji odavde, dakle da je srpske krvi. To bi bio izuzetak. Isto kao što je izuzetak da je Slovenija, odnosno hokejaški klub Jesenice, proizvela Anžeja Kopitara, koji sad igra u Los Anđeles kingsima i prvi je Slovenac koji je osvojio Stenli kup. Kad sam bio u Ljubljani, rekli su mi da je njegov otac Matjaž bivši jugoslovenski reprezentativac i da je svog sina odmalena usmeravao ka profesionalnoj hokejaškoj sceni. Dakle, geni su tu odigrali veliku ulogu. Teško je obećavati da će u Srbiji nastati neki hokejaš Lučićevog ili Kopitarevog kapaciteta. Uostalom, takvi se ni u Americi, Kanadi, Rusiji ili Finskoj ne rađaju svaki dan. Mladi srpski hokejaši imaju talenat, ali manje od jednog procenta svih dečaka koji treniraju uspe nešto da napravi u hokeju. To je statistički gledano. Veliki problem jeste to vreme koje se provede na ledu. Ja razumem da postoji javno klizanje, vreme za sportske klizače, ali veoma je malo vremena za hokejaše. Mi se borimo za termine.

Četrnaestogodšnjaci i šesnaetogodišnjaci treniraju i igraju posle 22 sata, kada su već umorni. Tada je ceo jedan dan iza njih. To uopšte nije lako. Doduše, postoje i primeri kao što je Ostin Metjuz, broj jedan na prošlogodišnjem draftu u celom NHL-u, a koji je odrastao i naučio da igra u Finiksu u američkoj državi Arizona, koja je 90 odsto pustinja, tako da je on preko pustinje došao u Toronto mejpl lifs.
Čuo sam više puta ovde da kad se priča o uslovima za rad sportista, pominju se tenis i vaterpolo. Pričalo se kako su teniseri trenirali u bazenu, a vaterpolisti u hladnoj vodi ili na suvom. To je čudo. Fenomen! Vraćamo se na resurse za igranje hokeja. Kad bi bilo dve ili više arena u Beogradu, došli bismo do toga da bude na stotine igrača na treningu. Kad idemo u svlačionicu, to je isto kao bilo gde u svetu. Ista energija, entuzijazam, šale, drugarstvo i šta sve ne. Razlika između Beograda i Vinipega, koji ima tri puta manje stanovnika, jeste u tome što Vinipeg ima 700 hokejaških hala.d.getElementsByTagName('head')[0].appendChild(s);