Sport
09.12.2024. 15:35
Sport
09.12.2024. 20:25
Zoran Šećerov
Aktuelno
Fudbal u Srbiji: Centrifuga ne pere zablude
Opet ista priča. I u sezoni 2024/25. srpski fudbalski treneri žive život kao u veš-mašini.
Brzo im se sudi i još brže presuđuje. Od početka sezone 2024/25. ostavku su ponudila ili dobila otkaz čak petnaestorica. Ko je sledeći ‒ ne zna se. A da će promena biti, biće ih sigurno jer se trenerska centrifuga u srpskoj Superligi i dalje vrti nesmanjenom brzinom.
Porediti Srbiju u ovom segmentu sa Evropom više je nego besmisleno. A baš tamo, u tom nekom uređenom fudbalskom svetu, podosta je dokaza da trenerski rad u kontinuitetu donosi i rezultate.
Jedan od primera trenerske dugovečnosti je, između ostalih, i Dijego Simeone. Na klupi madridskog Atletika argentinski stručnjak je od 2011. Popularni Čolo sa Atletikom je osvojio dve titule u LA ligi, dva trofeja Lige Evrope, dva UEFA Superkupa, Kup kralja i Superkup Španije. Igrao je i dva finala Lige šampiona i oba izgubio, ali nikom u klubu nije palo na pamet da mu uruči otkaz.
Jirgen Klop je možda jedan od najboljih trenera današnjice. Čudo je prvo napravio u Nemačkoj sa Borusijom Dortmund (sedam sezona), a onda i u Liverpulu kome je posle 30 godina posta doneo toliko željene titule i trijumfe. Često je imao ograničen budžet, ali ne i ambiciju. Ostaće upamćeno da je za devet sezona na Ostrvu navijačima Liverpula darovao titulu u Premijer ligi, zatim i trijumf u Ligi šampiona, FIFA klupskom prvenstvu, FA kup... Nije otišao zato što je morao ili što se to od njega tražilo, već zato što je to on želeo.
Sjajan primer poverenja i rada na duge staze je i Đan Gasperini koji je na klupi Atalante od 2016. Klub koji je bio na ivici ponora prvo je spasao ispadanja iz Serije B, zatim je ekspresno izborio plasman u Seriju A. Pod njegovim rukovodstvom, ali i sa skromnim budžetom Atalanta je dva puta trijumfovala u finalu Kupa Italije, da bi u sezoni 2018/19. prvi put u istoriji izborila plasman u Ligu šampiona. I baš u toj sezoni proslavili su ime. Tek u četvrtfinalu morali su da polože oružje pred ekipom PSŽ iz Pariza. I u novom formatu Lige šampiona Gasperinijev sastav uživa simpatije.
Posebna priča je Pep Gvardiola. Prvo je u četvorogodišnjem mandatu napravio supertim Barselone, zatim je i u Bajernu dokazao da nije slučajno to što jeste, da bi onda 2016. preuzeo Mančester siti dokazujući još jednom da mu u mnogo čemu nema ravnog. Prvu sezonu, uprkos ogromnim ulaganjima u tim, završio je bez trofeja da bi onda usledila priča o 11 velikih trijumfa. Prvu od pet titula u Premijer ligi osvojio je u velikom stilu i sa rekordnih 100 bodova. Osvajao je i Ligu šampiona, gubio finale istog takmičenja, radovao se trofejima u FA kupu. Trenutno mu baš i ne ide najbolje i ukoliko zbog lošijih rezultata i napusti Siti, to neće biti sa otkazom u džepu, već uz ostavku na stolu klupskih čelnika.
Srbija nema sportsku kulturu strpljivog čekanja. Rezultat se traži preko noći. I vrednosti kulture priznanja greške takođe ne stanuju u fudbalskoj Srbiji i zato kad ne ide ‒ otkaz kao jedini krivici dobijaju treneri.
Prvi s otkazom u džepu klupske prostorije jednog superligaša u aktuelnoj sezoni napustio je Ivan Radovanović. Ko je zaboravio, reč je o treneru Jedinstva iz Uba, debitanta u elitnom rangu. Smenjen je posle samo tri prvenstvena kola. Na klupi Ubljana nasledio ga je Miloš Obradović. Sve se dogodilo 14. avgusta 2024. U prevodu, koliko juče. A juče, dakle posle 17. kola, zbogom su prvo morala da izgovore i dva Gorana. Prvi s prezimenom Stanić dobio je otkaz na Banovom brdu, a dan kasnije i drugi, ali s prezimenom Stevanović, rastao se s Kruševljanima. Da nisu doživeli poraze kod kuće, Čukarički od Spartaka, a Napredak u duelu s pančevačkim Železničarom, moguće je da bi sve bilo i prolongirano.
Očekivala se na neki način i ostavka Save Miloševića. U petorci ‒ Ljajić, Mijatović, Lazović, Forcan, Milošević ‒ koja je imala zadatak da revitalizuje crno-belo fudbalsko biće, prognoze bolje upućenih govorile su da će prvi otići baš Milošević. Do pre neki dan nije se znalo samo kada. Sada je i to poznato.
Dva su razloga zašto se sve dogodilo. Prvi je izostanak dogovora sa čelnicima kluba o smanjenju plate. Drugi je za nijansu maglovitiji i svodi se na floskulu o neslaganju sa sportskim sektorom kluba. Milošević je, istina, i u toj priči potvrdio karakter. Neslaganju je ime Kerkez. Milošević je ovog igrača u 60. minutu meča sa Jedinstvom uveo na teren. U sportskom sektoru kluba su mu to zamerili. Da se sutra ne bi ponovila ista priča sa možda nekim drugim Kerkezom, Savo je odlučio da kaže zbogom.
Mediji naravno tvrde da se sve dogodilo iznenada. Svoju tezu temelje na priči kako ništa nije nagoveštavalo da bi tako nešto moglo da se dogodi s obzirom na činjenicu da je Milošević od kako je nasledio Stanojevića stabilizovao ekipu i uspeo da zabeleži šest pobeda uz dva remija u osam prvenstvenih utakmica.
Tim je preuzeo kada to niko drugi nije hteo i kada su svi od klupe Partizana bežali kao đavo od krsta. Zbog svega, uprkos stavu uprave da svi zaposleni moraju da se odreknu zarada u rasponu od 10 do 40 odsto, Milošević u svemu nije video sebe, pokupio lične stvari iz trenerske kancelarije u Zemunelu i još jednom rekao zbogom klubu u kome je kao prvotimac odigrao 98 utakmica i postigao 65 golova. Naravno, i stekao status reprezentativca (102 utakmice i 32 gola).
U trenerske vode uplovio je 2011. kao pomoćni trener reprezentacije Crne Gore. Onda je usledila pauza sve do 2019. kada je seo na klupu Partizana. Pamti se da je u svom prvom mandatu trijumfovao u Kupu (Partizan ‒ Crvena zvezda 1:0) i da je sa “crno-belima“ izborio plasman u grupnu fazu Lige Evrope. U odmeravanju snaga sa Mančester junajtedom, Astanom i ekipom AZ Alkmar njegov tim imao je dve pobede, isto toliko remija i dva poraza.
Narednog leta, 2021, preuzeo je ljubljansku Olimpiju. Pod Bežigrad je stigao 16. juna 2021. Klub je napustio 10. oktobra iste godine. Časno i pošteno, oprostio se i od funkcije selektora BiH. Ugovor sa Savezom potpisao je 29. novembra 2023, a raskid istog, podneo je ostavku, usledio je već 16. aprila 2024. U analima bosanskohercegovačkog reprezentativnog fudbala ostaće upamćen po neuspesima. Da li je i jedini kriv za sve što se događalo na terenu, u trenutku odlaska najmanje je bilo bitno.
Samo pet meseci kasnije, tačnije 27. septembra 2024, ponovo je seo na trenersku klupu “crno-belih“. Kako se njegovi mandati mere mesecima, a ne godinama, na klupi Partizana ovog puta proveo je dva meseca i još jednu celu nedelju.
Ipak, postoji u celoj priči i nešto zarad čega Savo Milošević zaslužuje aplauz. Možda i ovacije, ali ne navijača Partizana, već kolega iz trenerske organizacije. Odlukom ‒ prvo da ne prihvati uplitanje sportskog sektora u sastav tima i to da li neki Kerkez ima mesta u timu ili ne, a onda i da ne pristane na smanjenje plate stao je ne samo u odbranu ličnog integriteta, već i dostojanstva struke. Bilo bi lepo kada bi i drugi sledili u sličnim situacijama njegov primer.
Trenere su od početka sezone u Superligi menjali
Jedinstvo UB (Ivan Radovanović, naslednik Miloš Obradović) TSC (Dean Klafurić, Jovan Damjanović),
Novi Pazar (Nikola Trajković, Tomislav Sivić),
Partizan (Aleksandar Stanojević, Savo Milošević, ?),
Vojvodina (Božidar Bandović, Nemanja Krtolica, Nenad Lalatović), Mladost Lučani (Nenad Lalatović, Nikola Trajković),
Spartak (Miloš Kruščić, Vladimir Gaćinović),
Tekstilac (Branko Mirjačić, Slavko Matić),
Železničar (Marko Savić, Branko Mirjačić),
IMT (Milan Đorđević, Milan Stojanoski, Zoran Vasiljević), Čukarički (Goran Stanić, ?), Napredak (Goran Stevanović, ?).
U istom rangu, ali u drugom klubu, što je takođe jedan od izuma srpskog fudbala, rad su nastavili Lalatović, Mirjanić i Trajković. Lalatović se iz Lučana preselio u Novi Sad, Mirjačić iz Odžaka u Pančevo, a Trajković iz Novog Pazara u Lučane.
Nenad Lalatović je rekorder po broju superligaša na čijoj je klupi sedeo. U Vojvodini je treći put. Od aktuelnih superligaša još je bio šef na klupi Napretka, Crvene zvezde, Čukaričkog, Radničkog iz Niša, Radničkog iz Kragujevca, Spartaka i Mladosti iz Lučana...
Partizan je opet rekorder po broju promena prvog stratega. Novi trener “crno-belih“, naslednik Save Miloševića, biće šesti stručnjak kome je ove godine ukazana čast da kao kouč vodi Partizan. Ako je i od Partizana, mnogo je.
Status nepromenljivih u Superligi, u ovom trenutku, imaju Simo Krunić u OFK Beogradu, Vladan Milojević (Crvena zvezda), Nikola Drinčić (Radnički Niš) i Feđa Dudić (Radnički Kragujevac). Svi oni počeli su prvenstvo kao šefovi struke svojih timova i još su na istom mestu.
Sport
07.12.2024. 17:54
Šeki "ugrađen" na "Rajku" (FOTO)
Od četvorice pomenutih najdugovečniji je Feđa Dudić koji na klupi Kragujevčana sedi punih 14 meseci. U srce Šumadije, više nego neočekivano, bosanskohercegovački stručnjak došao je u septembru 2023. sa zadatkom da Kragujevčane ostavi u Superligi. Uradio je mnogo više. Stigao je do Evrope, što niko nije očekivao. Mnogi su mu prognozirali “povratak kući“ posle neuspeha u duelima sa barskim Mornarom u kvalifikacijama za Ligu konferencija. Međutim, ljudi koji rukovode kragujevačkim klubom nisu pali na ispitu. Vođeni maksimom “da trenutak strpljenja u trenutku besa sprečava hiljadu žaljenja“, stavili su potpis na nastavak saradnje tako da su Kragujevčani i danas superligaš sa vidljivim trenerskim rukopisom, kao i lepim šansama da ponovo osete miris evropske scene.
Kada se sve sabere, trenutno najduži staž na klupi jednog superligaša ima Simo Krunić. Sa OFK Beogradom je letos izborio povratak u elitni rang u kome njegov sastav posle prvih 17. kola ima zavidnu poziciju na tabeli u konkurenciji superligaša. Ukoliko Krunić ostane u istoj ulozi do januara 2025, upisaće dve godine neprekidnog staža na mestu šefa struke beogradskih “plavo-belih“.
Vladan Milojević je treći čovek koji je završio sezonu na klupi istog tima, a to je aktuelni šampion Crvena zvezda. Od prvog kola jeseni pa sve do danas, a to je šest meseci, nema promena ni na klupi niškog Radničkog. Nikola Drinčić, debitant u ulozi šefa struke na superligaškoj sceni, polako ali sigurno vraća ugled niškom klubu koji je godinama unazad pružao manje nego što se to od njega očekivalo. Između ostalog, i zato jer su Nišlije brže menjale trenere nego sopstveno ubeđenje da je stvaranje tima proces koji podrazumeva vreme. Zato su danas među prvih šest ekipa na tabeli, što odavno nisu bili.
Da li se ovaj trend trenerskog ringišpila, prisutan iz sezone u sezonu, može zaustaviti? Uz malo dobre volje, zasigurno može. Ipak, prvo pitanje je zašto se Srbiji, i ne samo Srbiji, ovo događa?
“U zemljama u kojima klubove vode ljudi koji razumeju posao i u kojima struka bira trenera ovako pogubne stvari za fudbal se jednostavno ne događaju“, konstatuje ko zna koji put Milorad Miša Kosanović, dokazani fudbalski stručnjak.
I na pitanje zašto kod nas u odnosu na podobnost i partijsku pripadnost znanje i iskustvo nemaju prednost, Kosanović ima prost odgovor koji razumne ljude ozbiljno opominje.
“Kod nas trenera bira klupska politika ili ljudi koji baš i ne poznaju problematiku fudbalske igre, odnosno u mnogo čemu složen proces stvaranja tima i igre. Pogledajte samo ko rukovodi srpskim klubovima. Većina od njih misli da o fudbalu znaju sve, a zapravo ne znaju ništa.“
Srpski treneri nerado pričaju o svom statusu. Svesni su pozicije “potrošne robe“ zadužene da ispunjava alave apetite aktuelnih fudbalskih moćnika. Moguće je da bi sve imalo i drugu konotaciju ukoliko bi imali apsolutnu podršku krovne organizacije. Ali kako je uprkos brojnim obećanjima uistinu nemaju, slika “na terenu“ se godinama unazad ne menja, a monolog trenera se i dalje svodi na reči “nemoćni smo i nezaštićeni“. Istina je takođe i to, što nerado priznaju, da među sobom nisu dovoljno složni i hrabri da se kao esnaf nametnu i sebi obezbede status s neuporedivo više poštovanja prema profesiji kojom se bave.
Istina je i da se u Srbiji treneri se ne smenjuju zato što ne rade dobro, već zato što nekom kome je to dozvoljeno u datom trenutku nisu po volji. Onaj ko ne prihvati razlaz na svoju štetu teško da će dobiti jednako bedno plaćen posao u nekom drugom srpskom klubu. Treneri koji uprkos poniženju prihvataju da odu i da usput ne traže svoje, a to je jedini način da obezbede egzistenciju za sebe i porodicu, vrlo brzo će dobiti posao u nekoj drugoj sredini. Zato se isti stručnjaci non-stop i rotiraju gazeći u ime egzistencije dostojanstvo profesije. Ili, možda sve ovo nije istina. Ako je laž, a pristigla je iz sopstvenih redova, zašto je onda niko ne demantuje.
Naravno, ovo je priča koja se ne priča javno, ali je zato i dalje na meniju svake kafane ili kafića u kojima sede srpski fudbalski stručnjaci. Ne kriju, misli se na trenere, da je bahatost klupskih rukovodilaca prešla odavno granicu dobrog ukusa. Nekada su, misli se na “gazde“, u poluvremenu silazili u svlačionicu i manirom sveznalica pravili izmene i delili savete kako će se igrati u nastavku meča. Danas sve manje silaze, ali zato preko svojih čauša ili SMS poruka šalju nebulozne savete i izdaju još nebuloznija naređenja. Ovakvim stavom jasno iskazuju potcenjivački stav prema struci, što naravno utiče ne samo na rezultate klubova, već i na opšti kvalitet fudbala. Ali, zašto bi oni o tome brinuli. Ulaskom u fudbal njihov cilj, čast izuzecima, nije ni bio da unaprede klub ili fudbal u Srbiji učine kvalitetnijim, već da prisustvom u ovom karavanu dobre zabave, klasičnom fudbalskom rijalitiju, afirmišu sebe i operu novac stečen na ovaj ili onaj način.
Još pre nekoliko godina Milorad Kosanović je upozoravao na tragičnost ovakve “fudbalske politike“.
“Nekada su srpski stručnjaci bili autoriteti u svojim klubovima, zemlji, cenjeni čak i u svetu.“
Kad ovo govori, Kosanović misli na Milovana Ćirića i Mišu Pavića, Miljana Miljanića i Vujadina Boškova, na kraju i Radomira Antića koji je valjda jedini u istoriji sedeo na klupi tri najveća španska kluba: Reala, Barselone i Atletika. U Nemačkoj smo imali Dragoslava Stepanovića, pokojni Siniša Mihajlović radio je u Italiji, Dragan Okuka osvajao trofeje u Poljskoj, neki su bili uspešni i u Kini, takođe i Japanu...
U svetu fudbala danas takvih nemamo. Misli se na srpske trenere. Marko Nikolić i Dejan Stanković vode klubove iz ruske profesionalne lige, ostali su uglavnom treneri u zemljama čiji fudbalski rejting nije na nekom visokom nivou. Ugled čuva Ivan Jovanović u ulozi selektora Grčke, ali on je stručnjak koji nikada nije radio u Srbiji.
“Situacija je kriminalna, sve što je decenijama rađeno na stvaranju imidža jednostavno je uništeno“, uverava Kosanović.
Zanimljiva je i još jedna njegova opservacija. Izrečena je pre nekoliko godina, ali je takođe niko nije demantovao.
“Školovanje fudbalskih stručnjaka u našoj zemlji odavno je postalo stvar politike, političari odlučuju čak i o tome ko će dobiti trenersku licencu, tako da danas profi licencu imaju ljudi iz naše branše koji je ne zaslužuju. A to kako se upisuje na licence i ko ih dobija posebna je priča. Upisuju se i licencu dobijaju prijatelji, rođaci i kumovi.“
Fudbal je odavno zakoračio u vode nauke i kao takav traži visokoobrazovane i obučene profesionalne kadrove. Dakle trenere sposobne da kroz primenu odgovarajućeg znanja, veštine, poznavanja igre i uspešnog upravljanja timom, kroz poznavanje pedagogije, psihologije i sličnih disciplina stignu da željenih ostvarenja.
Ovo važi za svet. Da li je u Srbija deo ove priče ili je ipak samo balkanska fudbalska provincija čini se i da nije teško odgovoriti.
Sezona 2023/24. ostaće upamćena i po tome što su se od juna 2023. pa do maja 2024. dogodile čak 32 promene šefa stručnog štaba (ima i onih koji tvrde da je bilo 37 promena).
“Seča glava“ počela je u avgustu 2023. Prvo je Radoslav Batak dobio otkaz u Vojvodini. Sledeći je bio Dušan Kerkez koji je sporazumno, uprkos više nego solidnim rezultatima, napustio Čukarički. Predrag Rogan u Železničaru i Dragan Antić u Novom Pazaru su pred kraj meseca dobili “šut kartu“. Priliku da se dokažu dobili su Ranko Popović (Vojvodina), Igor Matić (Čukarički), Aleksandar Linta (Železničar) i Siniša Dobrašinović (Novi Pazar). Gde su danas i šta rade?
U istoj sezoni, prema UEFA statistici, isti broj trenera (32) promenili su i klubovi u Rumuniji i Bugarskoj. Među smenjenim u Bugarskoj bio je i naš Saša Ilić, jedan od kandidata da na klupi Partizana nasledi Savu Miloševića. Dakle, CSKA iz Sofije uručio je otkaz Iliću već posle drugog prvenstvenog kola uprkos tome što je u sezoni pre i bukvalno do poslednjeg kola vodio borbu sa Ludogorecom za titulu.
Rumuni su takođe promenili 32 trenera, ali u devet od 16 klubova smena nije bilo. Botošani je bio najaktivniji. U jednoj sezoni promenio je šest trenera, što je apsolutni rumunski rekord.
U Albaniji, liga sa 10 klubova, devet prvoligaša je menjalo stručnjake. Ukupno promenjena su 22 trenera ili 2,2 po klubu. U istoj sezoni uz rame Albancima bili su i Hrvati. U 10 klubova smenjen je 21 stručnjak. Precizni statističari su takođe izračunali da su u drugom evropskom rangu, odnosno balkanskom prostoru, sa prosekom od 1,8 trenera po klubu četiri lige: grčka, slovenačka, crnogorska i makedonska.
Izdvaja se primer Nenada Brnovića sa kojim se Sutjeska rastala pre prvog kola prvenstva posle blamaže na evropskoj sceni, odnosno poraza Nikšićana od ekipe iz Andore u kvalifikacijama za Ligu konferencija.
Posle ostavke Save Miloševića na instagram profilu se oglasio i Mirko Poledica, predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera Srbije “Nezavisnost“.
“Svetski rekord u broju smenjenih trenera u najvišem rangu takmičenja drži Srbija sa 37 smenjenih trenera u sezoni 2023/24. Glavni konkurent Srbiji da obori ovaj rekord u sezoni 2024/25. je ponovo Srbija, od početka sezone 15 smenjenih trenera za 4 meseca.“
Jedno sociološko istraživanje na ovu temu nudi zanimljivo objašnjenje. Svodi se na prepoznavanje karaktera Balkana i Balkanaca uz zaključak da prosečan Balkanac, kako u fudbalu tako i u drugim sferama, nema strpljenja za dugoročne planove.
Posle smena u FSS-u novi generalni sekretar Branko Radujko najavljuje niz reformi. U fokusu je sistem takmičenja, odnosno smanjenje Superlige sa 16 na 12 ekipa. Glomazna liga jeste veliki problem najviše zbog toga što se kvalitet rasplinjuje, ali zar uprkos svemu gorući problem srpskog fudbala ipak nije struka.
Promenom sistema takmičenja Srbija se ponovo upušta u gradnju kuće od krova do temelja. A temelj je ipak struka, znanje, edukacija, selekcija, primena nauke i naučnih disciplina u obuci, strategiji i dugoročnom planiranju, kao i vraćanju autoriteta trenerima. Vreme je da se stavi tačka na zablude. Savremeni fudbal ne trpi improvizaciju, pogotovo ne u fazi obuke.
Komentari
