HEROJ IZ SENKE: Rizikujući sopstveni život zaronio je u mutnu vodu i počeo da izvlači jednu po jednu osobu

Žrtvujući svoj život i karijeru koja mu je bila na vrhuncu Šavarš Karapetjan je 1976. godine spasio 20 života, stavljajući na kocku sopstveni. Iako je ispisao priču koja je mnogima promenila život, nikada nije dostigao nivo popularnosti koji imaju druge sportske zvezde poput Džordana, Maradone, Alija...

Od malena nas vaspitavaju kako učenje za života nikad ne prestaje i kako je konstantan rad na sebi neophodan kako bismo postali bolja verzija sebe. Stariji nas za naše dobro usmeravaju ka fakultetima, teraju nas učimo jezike, da radimo na kompjuteru.. Sve sa ciljem kako bismo se jednog dana, kada tome dođe vreme, bolje kotirali na tržištu. U svoj toj brzini i borbi za opstanak, zaboravljamo na prave vrednosti i lekcije koje se ne uče u knjigama. Zaboravljamo na skromnost, nesebičnost i požrtvovanost. Zaboravljamo da ne preskačemo pasuse koji govore o baš takvim ljudima. O ljudima kakav je Šavarš Karapetjan.

Šavarš je bio višestruki svetski prvak u ronjenju i istinska sportska zvezda SSSR-a. Sa samo  23 godine je 11 puta rušio svetski rekord, 17 puta je bio prvak sveta, 13 puta evropski šampion i 7 puta prvak SSSR-a.

Baš u trenutku kada je bio na vrhuncu svoje karijere, nije mogao ni da pomisli da će mu se jedna nesreća isprečiti da postane još veći šampion i da će mu baš ona promeniti život u korenu. U septembru 1976. godine, trenirao je pored akumulacionog jezera kraj Jerevana kad je začuo lom u blizini: trolejbus prepun putnika srušio se u jezero i potonuo na dubinu od oko 10 metara.

Ne razmišljajući dugo, Šavarš je zaronio u mutnu vodu, došao do trolejbusa i nogama razbio prozor, a onda počeo da vadi jednu po jednu osobu. Brzinom od oko 35 sekundi po osobi, izvukao je 30 od 92 putnika, od kojih je dvadeset preživelo.  Isečen od stakla, inficiran prljavom vodom i muljem, Šavarš se onesvestio dok je izvlačio tridesetu osobu. Od posledica svog poduhvata zaradio je zapaljenje oba plućna krila i sepsu.

Spašavajući tuđe živote, ne razmišljajući o posledicama, došao je u sitaciju da se bori za sopstveni. Ta borba je trajala 46 dana, koliko je bio bez svesti, između života i smrti. Kada se konačno probudio, saznao je da je njegovoj plivačkoj karijeri došao kraj.
Postavio je toliko rekorda, uzeo toliko medalja, međutim nijedno priznanje ne može da se meri sa onim kada je 20 ljudi udahnuo novi život. Lekcija koju nije mogao da nauči ni na jednom treningu.

Kad su ga kasnije pitali šta mu je bilo najstrašnije, Šavarš je odgovorio:
-Znao sam da mogu da zaronim samo ograničen broj puta, i plašio sam se da ću pogrešiti. Dole je bilo tako mračno da ništa nisam video. Jednom sam umesto putnika izvukao sedište … Mogao sam da spasem još jedan život. To sedište me još uvek progoni u snovima.

Međutim, za Šavarša je herojstvo način života. Kada se 1985. našao pored zgrade u plamenu, nije ga zaustavilo sećanje na posledice podviga iz 1976. Uleteo je u zgradu i počeo da iz nje izvlači ljude. Zadobio je teške opekotine, zbog kojih je proveo dane u bolnici.

Popularnost mu nije promenila život, nije ga usmerila na drugi put. Put koji bi mu možda doneo više novca, bolji život. Nije se dičio svojim herojstvom, nije ga koristio da bi postao političar, trener, glumac... Ne. Šavarš je otišao u Moskvu i otvorio fabriku obuće kojoj je dao ime „Drugi udisaj“. Odlučio se za običan život.