INTERVJU, DAVOR ŠTEFANEK: Mogu Hrvati da prisvajaju koga hoće, znam odakle sam i čiji sam!

INTERVJU, DAVOR ŠTEFANEK: Mogu Hrvati da prisvajaju koga hoće, znam odakle sam i čiji sam!

FOTO TANJUG/ TANJA VALIC


Nikad u životu ne bih otišao da se borim ni za jednu drugu državu osim za Srbiju!  Jako mi je drago što nisam usrećio samo sebe, svoju familiju, svoje trenere, nego i celu srpsku naciju

Led koji je blokirao srpski put do medalja na “januarskoj reci” razbijen je 11. dana olimpijskih igara sa 66 kilograma dinamita! Nacija je bila nestrpljiva, već je 78 država osvojilo medalje, među njima Fidži, Mongolija, Grenada, Burundi i Niger. Teniseri, strelci, kajakaši ostali su daleko od podijuma, vaterpolisti, košarkaši i košarkašice neuverljivi.

Kalkulacije, nade i želje pre odlaska u Rio kretale su se u rasponu od šest do 12 medalja. Lebdela je zebnja da li će se srpska trobojka uopšte zavijoriti ispod “glave šećera”. Nestrpljivi dežurni kritičari kritičari počeli su da izvlače naslove “Kuberten na službenom putu” i “Dođoh, videh – kući”.

I srećom, dođe taj 16. avgust 2016. Rvač Davor Štefanek pre dve godine – nakon osvojene titule svetskog šampiona u Taškentu – sa balkona šampiona zakazao je novi sastanak na istom mestu posle igara u Riju. Kucnuo je taj čas – da postane grčko-rimski car i srpski junak. Jednim zahvatom da postigne dve sportske besmrtnosti.

– Bio sam fino naspavan, nisam imao nikavu nervozu. I od jutra je sve krenulo u dobrom smeru. Atmosfera dobra, bez obzira na to što su dvojica naših predstavnika, nažalost, ispali. Kad su se Fris i Nemeš prethodnog dana vratili u sobu, otišao sam sa trenerom kod njih i rekli smo im: “Nemojte da se nervirate. Biće medalja!” Imao sam ogromnu veru u sebe. Red je bio da to pokažem na strunjači. Napustio sam Olimpijsko selo i ušao u dvoranu savršeno miran. Spreman za eksploziju! Kad je krenulo takmičenje gledao sam samo da idem borbu po borbu. Nisam preskakao stepenice niti razmišljao puno unapred. Iz kola u kolo. U četvrtfinalu sam pobedio aktuelnog svetskog šampiona Franka Šteblera (6:2). Odškrinuta vrata raja. U polufinalu Gruzijac Šmagij Bolkvadze i 7:0 za mene. Uz punu dominaciju nad rivalima, to slobodno mogu da kažem, došao sam na prag ostvarenja svog sna. Finale je bilo jako naporno. Teška borba sa Jermenom Migranom Artujunjanom. Dobar borac, nema šta. Imamo sličan stil rvanja. Šta je odlučilo? Bolju taktiku sam napravio sa trenerima. To je na kraju urodilo plodom. Zlatnom medaljom! Posle proglašenja pobednika – i prizora kad se naša zastava uz zvuke naše himne diže na jarbol. Prizora koji će ostati nezaboravan i kome ću se uvek rado vraćati – otišli smo malo u grad da proslavimo. Kad sam se vratio u Olimpijsko selo, legao sam ali nisam mogao da zaspim. Celu noć i ceo dan. Tek sam malo u avionu odspavao. Ta nesanica traje evo i desetak dana posle neverovatnog dana u Riju. Utisci se nekako polako slažu, ali lagao bih kad bih rekao da me još ne drma slikama i osećanjima jako nabijen dan. Ehej, postao sam olimpijski šampion. Biću krajnje iskren, taj dan još uvek traje!

(AP Photo/Markus Schreiber)

(AP Photo/Markus Schreiber)

Najviše sam plakao 2006. Tad sam izgubio na prvenstvu države od rođenog brata Danijela. Imate na Fejsbuku sliku koju ja zovem “najtužnije postolje ikada”. Danijel Štefanek prvi, a ja drugi, Aleksandar Maksimović treći. Bukvalno nisam hteo da primim medalju

Vetar sa strunjače i konačno razvijena trobojka pokrenuli su naše sportiste, pa je 16. dan avgusta 2016. jedan od najuspešnijih u istoriji srpskog sporta. U nokaut fazi košarkašice su pobedile favorizovanu Australiju, odbojkašice Rusiju, vaterpolisti Španiju, Ivana Španović je skočila u finale.

– Jako mi je drago što nisam usrećio samo sebe, svoju familiju, svoje trenere, nego i celu srpsku naciju…Doneo sam prvu medalju posle toliko sušnih dana na Olimpijskim igrama u Riju. Pokrenuli smo tim, i na kraju je, hvala bogu, osvojeno još sedam medalja. Svima čestitam. Kao što sam ja njih obradovao, tako su i oni mene u finišu igara u seriji donosili zadovoljstvo i sreću. Cilj u Riju je ispunjen.

Rvanje je sa 12 medalja naš najtrofejniji olimpijski sport po individualnim ostvarenjima. Odličje iz Brazila, međutim, kovalo se celu večnost. Davor Štefanek je doneo Srbiji prvu medalju posle 32 godine i prvu zlatnu medalju nakon pune četiri decenije. Treneri su zbog toga dali zanimljivo upozorenje svom sportskom čedu pred meč za zlato: “Nemoj da se zezaš. Niko nikad u istoriji srpskoj rvanja nije bio istovremeno i svetski i olimpijski šampion, niti je osvojio sedam medalja. Nego udari odmah!”

– Da, to su mi rekli Sreta Damjanović i Momir Petković. Podvukli su: “Nemoj sad da staneš. Postani jedini kome je uspelo da objedini titule.” A kad ti to kažu jedan svetski šampion i jedan olimpijski pobednik, onda dobiješ novu snagu. Koncentrisao sam se maksimalno i ispunio njihova očekivanju i svoju datu reč. Sad kad vraćam film sa takmičenja u Riju iskoče tri slike. Prva borba kad sam krenuo u svoj šampionski pohod. U sećanje se urezuje sve jači i dublje i polufinale kad sam izašao i pogledao Bolkvadzea. Video sam strah u njegovim očima. Osetio sam da je jako uplašen. Rekao sam sebi: “To je to.” Kad imaš ispred sebe rivala kome klecaju kolena, mnogo se lakše stiže do pobede. I tako je i bilo. Treća slika iz Rija je ona kad sam u finalu pobedio Jermena kad su svi ljudi skočili da mi čestitaju, počev od mog trenera pa do Vlade Divca. To se isto ne zaboravlja.

Pred polazak u Brazil iz rodne Subotice Štefanek je zastao kod Olimpijske česme, na početku gradske četvrti Radijalac, i pokazao gde da stave pločicu sa njegovim imenom. Video je sebe u društvu Tihomira Bate Ognjanova, Refika Memiševića, Momira Petkovića, Đule Meštera… Njegovo kao i ime srebrnog Nikole Kalinića biće 5. septembra “uklesano” u ponosnu listu olimpijskih velikana Subotice.

– Još kad se izgradila ta česma govorio sam da će jednog dana biti moje ime na njoj. Posle Pekinga i poraza u prvom kolu bio sam mnogo tužan, ali u Riju je bilo iz korena drugačije. Veoma mi je drago što sam dospeo tamo na česmu. Verovao sam da mogu da dođem na to mesto i ta vera me nosila do Brazila i postolja.

Kod analize hemijskog jedinjenja Štefanekovog zlata iz Rija mogu da se prepoznaju četiri “legure” – odlična forma, iskustvo, fokusiranost i staloženost.

– Dugo se kalio čelik. Ipak, uspeli smo. To mogu da zahvalim ljudima koji su radili sa mnom. Isto tako zahvaljujem državi, Ministarstvu za sport, Olimpijskom komitetu, Rvačkom savezu što su nam priuštili sve da bismo došli do ovakvog rezultata. Omogućili su nam odlične uslove za pripreme kako bismo bili koncentrisani samo na takmičenje. Nismo morali da razmišljamo o finansijama, prvenstveno. Imali smo i psihologe koji su bili uključeni u naš olimpijski program i sigurno i njima pripadaju zasluge za ovako sjajan rezultat.

Vrh olimpijskog postolja je sanjan dve decenije.

– Imao sam ciljeve ispred sebe. Optimizam sam gradio na osnovu rezultat mog trenera Srete Damjanovića, kome sam rekao još kao desetogodišnjak da ću biti bolji od njega. On me je uvek podržavao u nameri da ga nadmašim po rezultatima. Kao čoveka teško da ću uspeti. Sreta je tu pokazao ljudsku veličinu. Bio je najveći šampion u plejadi sjajnih rvača, a želeo je da ja budem ispred svih njih. Nije me učio samo zahvatima na strunjači, nego me je učio da budem dobar čovek i šampion. Na tome sam mu jako zahvalan. Hoću da ga sledim. Kako je on radio u životu i pravio šampione tako ću i ja posle takmičarske karijere krenuti sa stvaranjem prvaka.

U Olimpijskom selu susreli ste se sa Novakom Đokovićem.

– Kad sam stigao u Rio, u selu sam sreo Novaka. Bio je tužan. Veliki šampion je poražen od Del Potra. Novak ima sve u životu i sigurno nije išao na Olimpijske igre zbog para ili slave, nego da bi za svoju naciju osvojio medalju. Desio mu se međutim veliki peh, ali, kažem, sport je čudna stvar. Nikad se ne zna ko će da pobedi bez obzira na rejting. Način na koji je Novak doživeo poraz govori koliko je on veliki šampion i koliko voli ovu zemlju i ove ljude.

Kako na takmičenju ispuniti težinski kriterijum?

– Nemam problema sa tim. Pre sam imao 73 kilograma pa ih spuštao na 60, sada sam u kategoriji do 66 kilograma. Moja normalna težina je oko 71 kilograma. To za dva dana izregulišem. Imamo jako teške vežbe i po treningu skidamo dve-dve i po, ponekad i tri kile. U Riju čim sa završilo merenje već sam bio na svojoj težini. To govori da se nisam puno prežderavao, nego sam samo odradio trening i odmah sam se vratio nazad.

Sada se vidi koliko je bila dobra odluka iz 2013. o ostanku u rvanju.

– Rvanje je moj život. Nisam razmišljao da totalno napustim ovaj sport nego da se povučem iz reprezentacije. Imao sam u svojoj kategoriji Aleksandra Maksimovića, koji je izvanredan rvač, što potvrđuju i njegove tri medalje. I tu je bilo pitanje ko će da se rve, on ili ja? I te 2013. njega su vodili na oba velika takmičenja. Bio je peti na svetu. Ja sam nekako izgubio volju i želju, ali majka Đenđika i svi ljudi koji su bili oko mene su insistirali da nastavim da radim. Onda sam se malo uozbiljio, posvetio se treninzima i takmičenjima i krenuo da tražim svoje mesto pod suncem. I tako je došlo do ovakvih rezultata.

Borbe na strunjačama su porodična tradicija i sa majčine i sa očeve strane.

– Od četvrte godine sam u rvanju. Porodično svi su trenirali rvanje, i otac, i ujak, i deda, i stric. Kad je moj stariji brat Danijel imao osam godina počeo je da trenira, onda sam hteo da idem sa njim na treninge i ostao sam u sali. I još uvek sam u sali.

Ko je vaš najveći kritičar?

– Brat i mama. To su dva kritičara koja me ispravljaju. Kad bih pogrešio, uvek bi mi rekli ono što su imali da mi kažu. Mama me uvek dočeka sa osmehom, bilo da sam ispao u prvom kolu ili kući doneo pehar i medalju. Kad ostanemo sami onda krene sa analizom meča i uočenih grešaka. Isto tako i brat, sve analizira i prati.

Zbog brata su bile i suze na strunjači…

– Zaplakao sam 2009. godine na Svetskom prvenstvu jer sam u poslednjoj sekundi ostao bez bronzane medalje. Ali najviše sam plakao 2006. Tad sam izgubio na prvenstvu države od rođenog brata Danijela. Imate na Fejsbuku sliku koju ja zovem “najtužnije postolje ikada”. Danijel Štefanek prvi, a ja drugi, Aleksandar Maksimović treći. Bukvalno nisam hteo da primim medalju. Bojan Mijatov me je jedva nagovorio da odem na postolje. Bio sam mnogo besan na njega. Poraz od rođenog brata me je najviše boleo i dugo nije prestao.

Olimpijski šampion iz Rija 12. septembra napuniće 31 godinu. Šta bi on savetovao Davora Štefaneka osamnaestogodišnjaka?

– Uh, mnogo toga! Svašta bih promenio u životu. Da sam imao ovakvu glavu sa 18 godina, bilo bi odlično. Ovako, sazreo sam u 27. godini. Kad bih krenuo iz početka, pod jedan mnogo više bih radio i siguran sam da bi znatno ranije došli ovakvi rezultati. Vredi podsetiti na izjavu Momira Petkovića koji mi je kao dvadesetogodišnjaku rekao: “Davore, vreme brzo leti.” Kad smo se 2014. opet našli na prvenstvu sveta u Uzbekistanu, žreb je bio 12. septembra i kažem: “Valjda će me sreća pogledati za rođendan”, a Momir onako priupita: “Koliko imaš godina, 22?” Na moje reči: “Ne, nego 29”, nekadašnji šampion kaže: “Vreme leti, a Davore?” Postao sam tada svetski prvak i rekao Momiru da nikad nije kasno, a on me posavetovao: “Nemoj sada da staneš do olimpijade u Riju.” Kroz svih tih devet godina ja sam bio u reprezentaciji i trenirao, ali jednostavno psiha mi nije bila na mestu. Em sam skidao puno kila, em sam se džabe spremao, dok nisam shvatio da treba da pređem u veću kategoriju, do 66 kilograma. A Sveta i Momir su mi još pre deceniju govorili da treba da pređem u tu višu kategoriju. Nažalost, nisam ih poslušao. Usijana glava, bio sam mlad i nezreo. I onda kad sam odlučio da pređem u borbe do 66 kg četiri velike medalje sam osvojio u dve i po godine.

(AP Photo/Kirsty Wigglesworth)

(AP Photo/Kirsty Wigglesworth)

Nikad u životu ne bih otišao da se borim ni za jednu drugu državu osim za Srbiju. Srbija je moja država. Zemlja za koju ću uvek nastupati!

Davor Štefanek je odbio neke pozive da se bori pod drugom zastavom. Ipak, “prisvajanja” nisu prestala. Tako je jedan zagrebački dnevnik 16. avgusta doneo naslov “Hrvat osvojio prvu medalju za Srbiju u Riju”?

– Mogu Hrvati da prisvajaju koga hoće! Znam odakle sam i čiji sam, gde živim i za koga se borim. Nikad u životu ne bih otišao da se borim ni za jednu drugu državu, osim za Srbiju. Srbija je moja država. Zemlja za koju ću uvek nastupati i za koju ću se uvek boriti! Moji roditelji su iz Subotice. Tata jeste rođen u Hrvatskoj, u Bjelovaru, ali nikad nije živeo tamo. Moja baka bila je u gostima tamo i porodila se u osmom mesecu trudnoće. Tako da je mom ocu kao mesto rođenja ostao Bjelovar, iako je većinu života proveo u Bajmoku. U Bjelovaru je živeo onoliko koliko je bio u bolnici. Cela porodica mi je iz Subotice. Ne znam kome i čemu služe ta pretresanja porodičnog stabla i totalno iskrivljenje činjenica i izvrnutih priča.

Od sportskih ciljeva ostala je zlatna medalja sa Evropskog prvenstva.

– Imam dobre šanse da dođem do nje. Još nije odlučeno da li će takmičenje biti u Novom Sadu ili u Beogradu. Pred domaćom publikom mnogo je lakše boriti se. Nema stajanja, dok ide neka ide.

Kad na šampionatima prestanu poeni da se upisuju zlatnim slovima, Davor Štefanek će se posvetiti radu sa mladima?

– Dođite deco na rvanje. Prelep je sport. Dođite na trening, probajte i videćete koliko je to dobro, zanimljivo i zdravo. Lako se zavoli. Opet da se rodim opet bih izabrao rvanje. Dođite, probajte i postanite novi šampioni.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar