INTERVJU DEJAN STANOJEVIĆ: Najbolji uvek imaju dobar sistem

INTERVJU DEJAN STANOJEVIĆ: Najbolji uvek imaju dobar sistem

photo: Pedja Milosavljevic


Dejan Stanojević je jedan fini, a sve ih je manje, novosadski gospodin, a zatim i čovek vaterpola, nekadašnji uspešan golman novosadske Vojvodine i danas više nego priznat vaterpolo stručnjak čije se znanje i umeće poštuje širom sveta. Na početku trenerske karijere sa seniorskim sastavom Novosađana je, između ostalog, od 2006. do 2013. godine pet puta bio vicešampion države i isto toliko puta finalista nacionalnog Kupa.

Zašto nije stigao i na sam vrh kriv je ne on i njegovo znanje, već postojanje višestrukog šampiona Evrope, uvek moćnog i strašnog Partizana. Sa sastavom u kome su igrali najbolji vaterpolisti planete crno-beli su osvajali sve što se kod nas i u evropskim klupskim kup takmičenjima ikada moglo osvojiti. Uteha za Stanojevića, ali i sve Novosađane koji su gledali, voleli i igrali vaterpolo, zasigurno je ona jedna ali truda i pregršt emocija vredna titula prvaka države u konkurenciji juniora. Iz tog perspektivnog sastava Vojvodine je kasnije nastao moćan i poštovan tim seniora sa kojim je Stanojević dogurao čak i do četvrtfinale LEN kupa u sezoni 2008/09.

Novosađanin se kao stručnjak dokazao i u radu sa nacionalnim selekcijama. U ulozi head coach juniorskog nacionalnog tima Srbije trijumfovao je na šampionatu sveta sa U20 selekcijom 2011. u Grčkoj i bio bronzani godinu dana pre na istom bazenu, ali sa selekcijom U19. Četiri puta kao selektor predvodio je i srpsku reprezentaciju i na univerzijadama. Sve desetke u bojama zlata
njegovi studenti imali su 2005. u Turskoj i 2011. u Kini. Sa seniorima, kao prvi trener reprezentacije i pomoćnik selektora Dejana Udovičića a zatim nakratko i Dejana Savića, ima bronzane medalje sa Olimpijskih igara u Pekingu (2008) i Londonu (2012), zlato i srebro sa šampionata sveta 2009. odnosno 2011, zlato (2012), srebro (2008) i bronzu (2011) sa Evropskog prvenstva, zlato u FINA kupu plus pet trijumfa u Svetskoj ligi…

Zanimljivo je da ste posle 11 godina i 35 trofeja smenjeni bez ikakvog objašnjenja. Odluku Vaterpolo saveza Srbije prihvatili ste bez proklinjanja sudbine i optužbi uz jedan zaista gospodski komentar.

“Novinarima sam rekao, sećam se, da je možda došlo vreme za promene i neke nove korake u srpskom vaterpolu, odnosno da sve prihvatam kako je odlučeno i da se okrećem onom što dolazi. Napuštajući stručni štab reprezentacije, znao sam takođe i to da sam
uvek i u svakoj prilici pružao maksimum i da iza mene ostaju rezultati koje se nikada neće zaboraviti i koje niko neće moći da izbriše.”

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto ©

Znali ste te 2013. i da posle svega kao selektor preuzimate nacionalni tim Rumunije.

“Bio je to uz lep ugovor i veliki izazov. Rumuni su bili u krizi rezultata, želeli su više, pre svega da budu redovni učesnici velikih takmičenja. Na EŠ 2014. bili smo osmi, dve godine kasnije na EŠ u Beogradu 10. Malo, zaista malo je nedostajalo da izborimo mesto i
na Olimpijskim igrama 2016. Odlučujući kvalifikacioni meč sa Italijanima izgubili smo sa 8:7 golom bukvalno u poslednjoj sekundi utakmice.”

Drugi ugovor sa Rumunima je prekinut pre isteka. Iskoristili ste, ako je tačno, klauzulu da možete otići ukoliko ne dobijete pet dogovorenih plata zaredom.

“Šest, a ne pet plata. Jeste, rastali smo se pre isteka ugovora, bez ikakvih problema. Ušli su u krizu, dogodile su se stvari koje ni oni nisu želeli. Istina, da bih ostvario svoja prava iz ugovora, morao sam, za svaki slučaj, da tužim rumunski Savez da bi sud, uz moj pristanak, doneo odluku da mi se kroz mesečna primanja isplate sva dugovanja. Eto, sad imam dve plate u isto vreme. Naravno, malo se šalim, ali je činjenica da u životu postoje situacije kad čovek mora da odluči koje mostove iza sebe treba da spali a koje ne. Mislim da sam povukao pravi potez, iz Rumunije nosim lepe uspomene i znanje rumunskog jezika.”

Oni koji Vas poznaju kazuju zapravo da ste u životu želeli da budete sve drugo samo ne vaterpolo trener.

“Ima istine u tome. Tačno je da u mladosti nisam planirao da se bavim ovim poslom. Međutim, kada je sjajan čovek i stručnjak Aca
Krstonošić kao šef struke preuzeo tim Vojvodine, počeo sam da razmišljam da se možda ipak bavim trenerskim poslom. Sve moje dileme pale su u vodu u momentu kada sam uz Krstonošića shvatio da je zanimanje vaterpolo trenera nešto u šta vredi investirati
sebe.”

Definitivnu odluku da uprkos svemu uplovite u trenerske vode, za mnoge je to bilo iznenađenje, doneli ste 1999. godine.

“Rekao sam sebi da neću više da igram i narednih pet godina s najvećim zadovoljstvom sam radio sa mlađim kategorijama kluba. Onda sam preuzeo i prvi tim. Jeste, bilo je lepih rezultata, nekoliko godina uzastopno Vojvodina je igrala finale nacionalnog Kupa i završne mečeve plej-ofa. Igrala i gubila od crno-belih. Igrali smo i Ligu šampiona, malo je nedostajalo da uđem i među osam. Ono što me posebno raduje jeste podatak da se nigde i nikada nismo obrukali. Bile su to divne godine velikog zanosa i silnog entuzijazma, velike posvećenosti svakog onom čime smo se bavili.

Znali smo da pobedimo i jednu Barselonetu, finansijski i igrački moćan Spartak iz Volgograda, mađarski Honved…”

Vaša teza je da bez velikog rada nema vrednih rezultata. Srbija je godinama u mnogo čemu prednjačila a sada…

“Generalno, vaterpolo u Srbiji je trenutno u padu. Nas je kao zemlju, kao vaterpolo naciju na pijedestal podigao veliki rad. Podigao i održao. I sada se radi, ali dogodilo se to da je veliki broj trenera napustio Srbiju. Nije čak ni realno da se ti treneri sada vrate, ali nije ni nemoguće. Treba samo napraviti sistem adekvatan vremenu u kome živimo i stvari će opet doći na svoje mesto. Sad mi je zapravo jasno zašto je pokojni Nenad Manojlović, selektor za primer, stalno pominjao sistem. On je naporno radeći održao taj sistem, s njim je srpski vaterpolo napravio taj iskorak u svakom pogledu i sačuvao sebe u svetskoj eliti.”

Ovo vreme, kažete, podseća malo i na 2006. godinu kada se javila strepnja da su pred srpskim vaterpolom godine stagnacije?

“I tada smo bili u sličnoj situaciji, te 2006, a posle razlaza sa Crnogorcima. Mnogi su nam u okruženju i Evropi tada predviđali tužnu budućnost ali prevarili su se, dogodio se rad koji je osnova svakog uspeha. Setite se samo podatka koliko je puta Srbija pobedila i pobeđivala na juniorskim takmičenjima. Međutim i danas, uprkos nekim stvarima, reprezentacija Srbije je i dalje dominantna u svetu i biće to još jedno vreme, mada se to nikada ne valorizuje i neće valorizovati zlatnom medaljom na koju je nacija navikla.”

U Srbiji je klubova sve manje, klubovi žive sve teže, pored stručnjaka i veliki broj vaterpolista odlazi iz zemlje.

“Igrači i treneri odlaze lako, odlazili su oduvek. Puno znaju, svi hoće da ih angažuju jer u svaku novu sredinu donose mnogo toga
što je vrednost. Jeste, danas nema više višestrukog prvaka Evrope Bečeja i da ne nabrajam dalje neke klubove, ali se u nekim dugim sredinama pojavljuju ambiciozni ljudi, neki drugi gradovi preuzimaju epitet vaterpolo centara. Istina je i to da srpski stručnjaci gde god da rade prave rezultat i doprinose kvalitetu i popularizaciji vaterpola kao sporta.“

Da li se slažete da je ono što srpski vaterpolo čini boljim od drugih ta još neprevaziđena škola vaterpola?

“Svet i danas pita šta je to srpska škola vaterpola. Odgovor je prost. Za razliku od drugih, naša deca prolaze kroz sistematsku
obuku već sa 12 godina. Kad prođu kroz sistem oni znaju sve, počev od toga kako da se zagreju, pripreme za utakmicu ili odigraju utakmicu na zavidnom tehničkom i taktičkom nivou. Kada sam preuzeo Rumuniju, video sam razliku u treningu, prilazu i obučenosti igrača. Ono što mi radimo sa desetogodišnjim dečacima u ovom sportu oni ne rade ni sa seniorskim ekipama. Seniori u nekim zemljama ne znaju ono što kod nas znaju deca sa 14 godina, ne znaju šta se igra u kojoj situaciji, šta se i kako brani kao i druge tehničke ili taktičke detalje. Tada sam shvatio zašto Srbija još dugo neće imati većeg rivala u ovom sportu.”

I dalje ostajete pri tvrdnji da drugi igraju vaterpolo što ga vole a Srbi što znaju i žele da pobede?

“Tačno tako. Uverio sam se u to milion puta. Evo i ovde u Kazahstanu ljudi uistinu vole vaterpolo, radi se u sjajnim uslovima, imaju bazene i dosta klubova koji, zanimljivo, rade isključivo i jedino sa mlađim kategorijama. Oni zapravo gledaju unapred, znaju tačno šta hoće. Trenutno imaju samo jedan seniorski klub i nemaju seniorsku ligu.“

Kako ste uopšte stigli u Kazahstan, ugovor ste potpisali 15. novembra 2018.

“Na Prvenstvu Evrope održanom 2018. u Beogradu jasno je bilo da su Rumuni u krizi. Znali su to svi. Dragan Jovanović, selektor Kanade, prišao mi je i drugarski saopštio da Kazahstanci traže trenera koji bi ih odveo na Olimpijske igre u Tokio. Bio sam zainteresovan, prihvatio sam razgovor.”

Onda ste se i dogovorili, potpisali ste dvogodišnji i ugovor koji je faktički istekao…

„Potpisao sam do marta 2020. Bio je to mesecu kome je trebalo da se igraju kvalifikacije za OI. Koronavirus je učinio da kvalifikacije nisu odigrane, a ja i dalje radim sa ekipom i čekam razgovor sa predsednikom Vaterpolo saveza Kazahstana. Ništa se ne zna, ali gotovo je sigurno da ako prođem kvalifikacije, onda u Kazahstanu i sa Kazahstancima ostajem do Olimpijskih igara u Tokiju koje će se, sad se definitivno zna, održati naredne godine.”

Uprkos policijskom času i merama zaštite od koronavirusa, Vaš tim, odnosno reprezentacija svakodnevno i dalje trenira.

“Tek da se zna, bazen je preko puta zgrade i ekipa trenira. Skoro pre mesec dana svi smo bili na testiranju za koronavirus, niko nije bio pozitivan i dobili smo mogućnost da svaki dan treniramo. I to je dobro, Kazahstancima je jako stalo da se plasiraju na OI. Bili su u Londonu, sada žele i da učestvuju na Igrama u Tokiju. Ukoliko uspeju, to bi bio ogroman uspeh. U Londonu su igrali sa strancima, sada je to reprezentacija sastavljena od njihovih igrača, plus dva naša, i baš zbog toga im je jako stalo da se plasiraju. Ne znam kada će biti kvalifikacije, novi termin još nije objavljen. Takođe bih i ja voleo da odem u Tokio. Bio sam sa srpskom reprezentacijom dva puta na Igrama, ali bilo bi lepo da odem i kao selektor Kazahstana. Bio bi to i moj uspeh i potvrda da izazove treba slediti.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar