"Ivana je stogodišnje dete"

Uz iskren osmeh i bistar pogled očiju koje, utisak je, ne znaju da lažu, ovu tezu ruši ličnim ubeđenjem za koje veruje da je mnogo preciznije i nedvosmisleno tačnije kad je u pitanju njegova trenerska karijera.

 

"Ne znam da li sam najbolji, ali najtrofejniji sigurno jesam, što se, uostalom, lako može i dokazati."

 

Lala ili Crnogorac?

"Moji su poreklom iz Crne Gore, ali ja i sestra smo rođeni u Novom Sadu koji je i danas moj grad. Odrastao sam na Limanu 3, deda me kao malog šetao kroz peščaru gde su danas zgrade Limana 4. Godinu dana tresao sam se u krevetu dok su ga gradili."

Šta još pamtite iz detinjstva?

"Puno, puno toga, a pre svega lepotu druženja i apsolutnu bezbrižnost. Bili smo kao deca hiperaktivni, u nedostatku mobilnih telefona igrali smo se po ceo dan žandara i lopova, kauboja i Indijanaca, fudbala na male goliće. Onda nas je naša Monika (Seleš) inficirala tenisom. Lično, voleo sam i druge sportove, igrao košarku, idol mi je bio Dražen Petrović zbog stava, radnih navika i rezultata koje je pravio. Generalno bili smo kao generacija zaluđena sportom."

U to vreme krenula je i Vaša atletska epopeja?

"Baš tako. Prvi sam na atletiku otišao ja, onda sam poveo na trening i mog komšiju Stevana Zorića i tako je počelo. Za sve je zapravo kriv Ferenc Kamasi. Radio je kao nastavnik fiskulture u našoj Osnovnoj školi „Jovan Popović“ i kao jedan ozbiljan pedagog svakog meseca je organizovao neko takmičenje. Znate ono trčanje osnovaca na 60 metara, vis, skok udalj... Bio sam treći u konkurenciji učenika petih razreda u skoku uvis i dobio sam poziv da dođem na trening u AK Vojvodina. Od tada, od te 1982, pa sve do danas i bukvalno sam na istom mestu."

Vojvodina je tada imala jednog velikog takmičara u Vašoj disciplini.

"Tamara (Malešev) je bila zvezda, neko ko je osvojio srebro na evropskom, gledali smo je kao u boga. Istovremeno je u klubu počela da se stvara i jedna nova ozbiljna generacija. Istina, bilo je to i vreme kad je atletika ličila na Divlji zapad. Ne samo kod nas, već generalno. Nije se znalo ni šta se sme ni šta ne sme, mnogi preparati tada dozvoljeni sada apsolutno nisu i kada bi ih neko danas koristio pao bi na doping testu. Kasnije je to na svu sreću iskristalizovano."

Nove generacije nisu u mnogo čemu slične Vašoj?

"Mi smo i bukvalno bili spremni da žrtvujemo sve, čak i život za rezultat. Ove nove, ja ih zovem generacijom Velikog brata, to nisu. Oni žele i da uživaju i da prave vrhunski rezultat. I mi treneri morali smo tome da se prilagodimo, da napravimo neki hibridni pristup treningu."

Skok uvis bio je baš u Vaše vreme disciplina sa mnogo velikih takmičara koji su ostavili dubok trag u svetskoj atletici.

"Jao, kad se samo setim. Rudolf Povarinicin je bio prvi koji je preskočio 2,40. Odmah iza bio je Igor Paklin, jedan od najvećih skakača svih vremena, svetski rekorder sa preskočenih 2,41. Patrik Sjeberg je to nadmašio (2,42), a onda se pojavio Kubanac Sotomajor sa 2,43 i 2,44. To je generacija koju i te kako pamtim i kao da je sve što su napravili bilo juče."

U istoj disciplini i tadašnja Jugoslavija bila je sila u najavi?

"Ono što je indikativno jeste da je Jugoslavija 1990. imala pet juniora sa preskočenih 2,20 i više. To se nikada pre, a ni posle nije dogodilo u svetskoj atletici. Imali smo Dragutina Topića, Stevana Zorića, Petra Maleševa, Mihu Prijona i Slovenca Miloševića koji je branio boje Jugoslavije, zajedno sa Maleševom na prvenstvu Evrope. Malešev je preskočio 2,25 i uzeo medalju. U Plovdivu na juniorskom svetskom zablistali su Topić i Zorić. Uzeli su zlato i bronzu uz podatak da je Topić postavio i novi svetski juniorski rekord. Dve medalje u istoj disciplini, bio je to podvig nad podvizima. Ukoliko biste danas na istom takmičenju skočili 2,26, bili biste prvak, a Zorić je tada skočio 2,26 i bio treći. Bila je to generacija najboljih skakača juniora uvis svih vremena u svetu do dan-danas."

Kako ste Vi i kada iz takmičarskih voda zaplovili slavnim trenerskim?

"Sasvim slučajno. Ferenc Kamasi je u AK Vojvodina bio svima nama trener, ja kao najstariji polako sam se pripremao da kažem takmičenjima zbogom. U međuvremenu Kamasi je osnovao i novi klub, Vojvodinu skok, i onda se dogodio jedan nemili događaj, težak prekršaj, posle čega su roditelji dece zahtevali da ja umesto Kamasija budem trener ili ako ja ne mogu da oni nađu adekvatnu zamenu. I Stevan Zorić je insistirao da se latim teškog posla trenera i tako sam kao student treće godine Fakulteta za fizičku kulturu preuzeo ulogu koju i danas imam."

Početak je uprkos problemima bio obećavajući?

"Sećam se da je ispred mene bilo brdo problema, najviše onih organizacionih. Nisam znao šta ću, pokušao sam takmičare Vojvodine skoka da vratim pod okrilje AK Vojvodina, ali oni nisu mogli da mi izađu u susret. Tada se pojavio Dragan Životić, svi smo postali članovi Partizana, ali je dogovoreno da ostanemo u Novom Sadu i nastavimo rad. U martu te godine Stevan Zorić je bio šesti na SP-u u dvorani sa preskočenih 2,28. Moj ego je rastao, ali sam već u septembru, na kraju sezone i uz moju veliku sreću, shvatio da ne znam ništa."

I šta ste tada uradili?

"Počeo sam da učim, da tragam za znanjem, odlazim na sve seminare u svetu. Kupio sam i računar, naravno sve o trošku moje majke. Usput raskinuli smo više nego loš brak iz interesa sa Partizanom i kompletna grupa vratila se u AK Vojvodina."

Vojvodinu u koju je ubrzo stigla i Ivana Španović?

"Nije sve bilo baš tako brzo. Tada sam trenirao jednu ekstremno talentovanu generaciju. Stevan Zorić bio je šesti na prvenstvu sveta i prvak Mediterana, ta njegova medalja bila je i moja prva zlatna kao trenera. Marko Milinkov (danas trener Milice Gardašević) postao je prvak Balkana u skoku udalj u dvorani sa 7,85 i učesnik šampionata Evrope. U toj generaciji bio je i Feđa Kamasi sve dok se nije vratio kod oca. Sa njima sam krčio put ka svemu ovome što sam danas. Bio je to i period kad sam se najviše edukovao, puno mi je pomogao i AS Srbije."

Atletsku Srbiju tada ste zbunili odlukom da unutar AK Vojvodina oformite grupu desetobojaca.

"Pojavio se Mihail Dudaš za koga sam odmah rekao da je rođeni desetobojac. Međutim, niko od trenera se ne bi prihvatio tako izazovnog posla, našli bi mu jednu disciplinu. Naravno, ne bi pogrešili jer je Dudaš mogao da bude i odličan 400-metraš ili skakač udalj, ali nikada ne bi stigao do rezultata koje je ostvario u desetoboju. Došao je i Igor Šarčević koji se prezasitio skoka motkom na koji je bio jako rano usmeren po porodičnoj liniji. Priključio sam grupi i Slobodana Matijevića. Pozvao sam i Feđu Kamasija koji je tada radio kao kondicioni trener u košarci i rekao mu da želim da napravimo prvu grupu desetobojaca u Srbiji. Trebala mi je pomoć stručnjaka. Prihvatio je i te 2006. krenuli smo zajednički da ostvarujemo plan. Verovao sam silno u Dudaša, gađali smo medalju 2008. na svetskom juniorskom prvenstvu i pogodili bronzu uz novi državni rekord. Kasnije je Dudaš stigao i do bronze na Evropskom prvenstvu za seniore u dvorani. Šarčević je bio četvrti na EP u Barseloni."

U toj nekoj priči sa podosta radosti u Novi Sad stiže i neko ko će proslaviti srpsku atletiku u svetskim okvirima.

"Da, te 2010. pojavljuje se princeza. Jani Hajdu, njen tadašnji trener, bio je svestan da Zrenjanin ne može da pruži Ivani uslove za let do zvezda. Na drugoj strani mi smo imali sve što je bilo neophodno. Na naše zadovoljstvo, i Ivana je tražila izlaz iz male sredine, njen temperament zahtevao je savršenstvo. Od onda je prošlo 13 godina, osvojili smo zajedno 15 seniorskih medalja na svim velikim takmičenjima. Nedostaje nam samo zlatna sa Olimpijskih igara."

Vratite se za trenutak na 2010. Početak saradnje nije bio baš onakav kako se želelo.

"U Zrenjaninu je bila sama, a onda je kod nas stigla u grupu u kojoj je bilo još sedam, osam ozbiljnih takmičara u obe konkurencije. Kad je prebrodila početno upoznavanje, što nije bilo baš lako, onda je odnos između mene i nje postao težak. Novi trener, druga priča i nov jezik komunikacije. Dve godine nam je trebalo da razumemo jedno drugo. Ja kao da sam pričao francuski, a ona španski. Ta tranzicija trajala je sve do 2012, ali prvu medalju osvojili smo zajedno 2011. Bilo je to srebro na prvenstvu Evrope za mlađe seniorke. Doživela je ko zna koji neuspeh u duelu sa Klišinom. Onda su došle OI 2012, stigla je do finala, ali nije prikazala ni približno ono što može."

Iz ove perspektive izgleda da je 2013. bila prelomna?

"Da, to je godina kada se nešto prelomilo. Moram da naglasim da je ona veliki radnik i da nikada nije htela da prizna da je nešto boli. A kad takmičara nešto zaboli, to je nama trenerima prvi signal da moramo da spustimo loptu. Međutim, ona je ćutala i ćutala dok se jednog momenta nije ozbiljno razbolela. Morala je da se leči, nije mogla da trenira i tada je prvi put shvatila da je zdravlje zapravo najvažnije."

Tad, utisak je, počinje i priča koja je njenoj karijeri dala sasvim novu dimenziju?

„Kada se oporavila, imala je samo pet nedelja do SP-a. Od tada pa do danas uvek se naš plan pred veliko takmičenje svodi na samo pet nedelja. Dakle, tad niko nije razmišljao o medalji. Pitanje je zapravo bilo da li će uopšte ići na SP. Međutim, kako su dani prolazili, ona je bila sve bolja i bolja.“

Čekala vas je pre toga Balkanijada u Staroj Zagori?

"Rekla je - ako ne skočim 6,75, ne idem na SP. Bio sam u čudu, njen lični rekord tad je iznosio 6,78. Usput sam je podsetio i da je do juče bila u krevetu, međutim ona je priču završila rečenicom da neće da ide na SP nespremna. Ozbiljno smo se posvađali. Znao sam i da sa skokom od 6,60 može da uđe u finale Svetskog prvenstva, ali svako ubeđivanje je padalo u vodu."

I onda se dogodio onaj čuveni skok od 6,76 uprkos vetru u prsa?

"Da, sudije su odlučile da se skače uz vetar, dobio sam napad besa, a onda seo na tribine nameran da dignem ruke od svega. Prvi skok je bio prestup, drugi 6,60 i u petoj seriji dogodi se tih 6,76. Rekla je – ako ne skočim 6,75, ne idem. Mi posle svega srećni, ali samo nekoliko dana kasnije u Novom Sadu ona dođe i kaže Čele, ja ne bih išla na SP. Nisam odreagovao, svakog dana je na treningu bila sve bolja i bolja, ali nije vredelo. Do poslednjeg trenutka nisam znao da li će da uđe u avion."

Ipak je ušla i, kako to često sada kažete, sve ostalo je istorija.

"Baš tako. Osvojila je bronzu u Moskvi, bila je to prva medalja za Srbiju na svetskim prvenstvima. Prva i slučajna, ali smo mnogo toga naučili. Toliko da je svaka njena sledeća medalja bila apsolutno namerna. Ono što je najvažnije bilo jeste da je ona shvatila da je zdravlje i te kako bitno i da je odmor u stvari isto toliko važan kao i rad. U sportu se to zove superkompenzacija. To je period u kome se sve vaše fizičke sposobnosti podižu na viši nivo. I zato od tada mi nedelju dana pred takmičenje ništa ne radimo osim nekih laganih treninga sa akcentom na tehničke elemente. Poslednje skakanje pred veliko takmičenje, što je naše pravilo, Ivana ima sedam dana pre skoka u kvalifikacijama. I to je istovremeno i poslednji trening tehnike."

Priča se da je u vašoj saradnji uprkos uspesima bilo i mnogo svađa.

"Nismo se baš mnogo svađali. Događalo se to kad smo bili mlađi, ali nikada u lošoj nameri, kasnije za tako nešto nije bilo razloga jer rezultati nisu dozvoljavali čak ni da se prerečimo."

Bilo bi i više velikih dela da su izostali pehovi (trag u pesku od pletenice, pokidanog broja) koji su i te kako obeležili njenu karijeru.

"Ono kad se osvrnemo na neke stvari utisak je da je imala više pehova nego dobrih rezultata. Ali, nije. Kad se sve bude sabralo, biće svima jasno da je ona u stvari imala mnogo više uspešnijih rezultata nego pehova. Ovi drugi se više pamte nego zlatne medalje."

Čega se u toj priči o pehovima sećate, kad ste zapravo bili više nego ikad neraspoloženi?

"Bilo je to 2017. na SP-u zbog onog traga u pesku koji se napravio zbog iscepanog broja na leđima. Imala je skok za zlato, ali je na kraju zbog svega bila četvrta. I danas sebe smatram odgovornim za to, morao sam na neki način da sugerišem neke stvari. Problem je nastao jer se od platnenih brojeva prešlo na papirne. U skoku udalj skačete leđima u pesak, naravno da preti opasnost da se broj pokida i baš to se desilo Ivani."

 

I sve ono što se događalo u Riju 2016. svelo se na tužno raspoloženje?

"Želeli smo zlato na tim Igrama, ali je konkurencija bila paklena. Uprkos svemu, imali smo osećaj da Ivana može puno. To je bila jedna od najjačih Olimpijada u istoriji. Ivana je posle prve serije bila prva (6,98). U drugoj s prestupom od santimetra imala je 7,20. Trebalo nam je tad i malo sreće. Bartolete je osvojila zlato (7,17), Britni Ris je bila druga sa 7,15, Ivana treća sa 7,08. Bila je to jedna od tri Olimpijade u istoriji na kojima su prve tri skočile preko sedam metara."

Mnoge devojke nestanu iz atletike kad se zaljube?

"Kad je došla u Novi Sad, Ivana je već imala stabilnu vezu koja je trajala sve do 2019. Puno je to pomoglo, ta stabilna veza donela je na neki način i rezultate."

Koliko su se Evropa i svet promenili prema njoj od kako je istinska šampionka?

"Kad ljude pitate da li znaju ko je najpriznatija sprinterka svih vremena, pola od njih kaže da je to Merlin Oti jer je dugo trajala. Nije imala puno prvih mesta, ali je trajala. To Ivana radi danas. Jedina Evropljanka koja ima više medalja od nje je legendarna Hajke Dreksler, ali ona je skakala do 40. godine. Dreksler ima 20, Ivana 15 medalja. Sledeća je Fiona Mej sa deset. U svetskim okvirima najbolja svih vremena sa 11 globalnih medalja (svetska prvenstva i OI) je Britni Ris. Devet ima Dreksler, a osam Ivana."

Šta je ono čime Vas je kao trenera kupila takmičarka Ivana Vuleta?

"Načinom na koji je od prvog dana saradnje pristupala treningu. Vežbala je do iznemoglosti. Nije problem uraditi 10x200, to je fizikalija, posle muku ispovraćaš. Najteže je kad radiš tehniku, kad moraš da uključiš lični procesor, kad dođe trenutak da nešto ne možeš da odradiš. To je najteže. Ona, međutim, nikada nije odustala. Bilo je svega u treningu, na lično insistiranje radila je neke stvari koje su mogle da dovedu i do povrede, ali je nastavljala kako bi taj tehnički element uradila ispravno. Skok udalj je jedna od jednostavnijih tehničkih disciplina, ali kad dođete do tog vrhunskog nivoa, kad vam do vrha nedostaje jedna stopa, tih prokletih 30 santimetara, kad vidite da to i nije tako daleko i da vi možete, onda teško odustajete."

Da li je istina da Ivana posle OI u Parizu 2024. stavlja tačku na karijeru?

"Kako sada stvari stoje, istina je, a da li će se nešto promeniti – još ne znamo. Čovek se zasiti. Za nas je sada veća stimulacija da odemo na neki manji miting u neki grad u kome nikad nismo bili nego da odemo u Stokholm u kome smo bili devet puta i gde je Ivana tri puta pobedila. Uz sva velika takmičenja, ona od 2010. ide na mitinge Dijamantske lige u kojoj je apsolutna rekorderka kad je u pitanju ženski skok udalj. Imala je 19 pobeda i pet osvojenih ’dijamanata’. Samo četvoro takmičara u svetu ima više dijamanata od nje."

Kažete da je talentovana, vredna, uporna. I šta je još?

"Tvrdoglava. Ona je Bik u horoskopu, koreni su joj iz Republike Srpske, kad nešto zamisli – to mora i da ostvari."

U Parizu naredne godine cilja olimpijsko zlato. Ko bi mogao da joj pokvari planove?

"Samo ona sama sebi. Ozbiljna rivalka biće joj Mihambo od koje je Ivana u međusobnim okršajima bolja, ali ne treba zanemariti da je Mihambo i olimpijska pobednica i svetska prvakinja. Od onih koji dolaze izdvaja se Tara Dejvis. Amerikanke su uvek spremne, motivaciono posebno, jer se Amerikanci više bave motivacijom nego samim procesom treninga."

Tvrdite da je improvizacija u treningu karakteristika vrhunskih trenera?

"Ja sam silom prilika postao majstor improvizacije jer kad sam počeo da radim mnogo toga nismo imali i stalno sam bio u poziciji da nešto improvizujem. I to je najteži deo posla. Na svu sreću, ja sam prošao kroz to, imao sam ogromno iskustvo i onda mi nije bio problem kad se nešto desi, kad od Ivane dobijem povratnu informaciju, da u momentu promenim strukturu treninga i da on bude onakav kakav mora da bude za Ivanu tog momenta."

Kako izlazite na kraj sa tempiranjem forme, da li ste i tu tajnu otkrili?

"Na ovom prostoru su rođeni veliki atletičari. Vera Nikolić je bila svetska rekorderka, Nenad Stekić evropski rekorder, Topić svetski juniorski, međutim niko od njih nije uspeo da napravi kontinuitet i izvuče svoj potencijal na velikim takmičenjima. Uvek je, govorilo se, problem bio oko tempiranja forme. I za mene je to bila najveća enigma, najveći X. Zbog toga sam ja morao da idem, da pitam. Na jednom seminaru dr Jukić, koji je radio u timu Blanke Vlašić (svetka šampionka i rekorderka), održao je predavanje oko periodizacije i na kraju je sledilo ono da li ima neko šta da pita. Ja se javim i kažem kako ovo što sam čuo ne pokazuje kako Blanka 15. maja skoči 2,03, a 15. avgusta 2,04. On to iskreno potvrdi i ja tada shvatim da te neke tajne niko neće da oda. Trebalo mi je sedam besanih noći da napravim svoj neki mozaik i ta moja periodizacija je ušla u knjige kao miks tradicionalne i blok periodizacije."

Od Vas su krili znanje, Vi svoje nesebično poklanjate?

"Uvek govorim da ne znači da će ta moja periodizacija pomoći Milici Gardašević da više skoči. Veliki treneri su oni koji za pojedinca rade posebne programe. Kod mene je bio u timu i Strahinja Jovančević, ali sa njim nisam mogao da radim po istom šablonu kao sa Ivanom. Za njega je morao da se napravi drugi šablon. One osnovne trenažne aktivnosti su bile iste, ali oko tempiranja forme on je kao pojedinac zahtevao drugačiji pristup."

Šta sutra, gde će Goran kad Ivana stavi tačku na karijeru?

"Ima puno ponuda iz inostranstva, ali ne da ja odem, već da oni dođu. Sada tako nešto ne mogu da prihvatim jer su oni zapravo Ivanina konkurencija. A kad sve prođe, kad Ivana ode i ja ostanem na vetrometini, trebaće mi bar pola godine da se regenerišem jer ovaj rad je jedan veliki napor."

Priča se o nekom kampu skakača na novosadskom „Karađorđu“.

"Moguće je tako nešto. Ideja je da u Novi Sad dolaze talentovani stranci. Videćemo, njihovo interesovanje postoji. Mala smo zemlja, statistika kazuje da se šampioni na rađaju svaki dan, da nemamo taj kvantitet iz kojeg bismo izvukli kvalitet. Ivana je stogodišnje dete, osvojila je najviše medalja, Topić je sa pet drugi u toj matematici iza nje, Stekić i Vera Nikolić imaju tri. Veliki je to razmak između šampiona. Na svu sreću, sada se dešavaju pomaci, imamo decu koja obaraju rekorde, strpljivo čekamo da neka od njih na velikim takmičenjima uđu u neko polufinale ili finale."

Srpska atletika je u uzletu, gde su dometi?

"Trenažni uslovi su najvažniji, naš najveći problem prisutan godinama bio je kako spojiti leto i zimu. Sad te uslove imamo. Druga pozitivna stvar jeste što se naši mlađi treneri mnogo više edukuju. Na kraju doveli smo i neke trenere strance, ali ne da treniraju naše sportiste, već da edukuju naše trenere. Posebno u sprintu."

Skokovi su oduvek bili zaštitni znak kvaliteta atletike sa ovih prostora.

"Srejović je bio šampion u troskoku, Stekić u skoku udalj, Topić u skoku uvis. Sjajni su bili i bacači, posebno kuglaši. U disciplinama u kojima imate ozbiljnog trenera imate i rezultat. Džaba vam vrhunski as ako nemate ozbiljnog, jednako talentovanog trenera. Poslu trenera čovek mora da bude sto odsto posvećen. Pokušavamo uz pomoć Ministarstva sporta da animiramo lokalne samouprave da preuzmu brigu o bazičnim sportovima, da finansiraju rad trenera, da iz kvantiteta dolazimo do kvaliteta."

Kuda danas ide srpska atletika i kakva je budućnost ispred nje?

"Ide nabolje. Generacija koja je trenutno na sceni animirala je mnoge. Pored Ivane, medalje su osvajali i Dudaš, Bekrić, Kolašinac, Jelača, Jovančević. Za 10 godina osvojeno je 26 medalja, pre toga u celoj istoriji 24. To mnogo kazuje."

Među onima koji dolaze su i dva bisera?

"Angelina Topić je ta koja nastavlja tradiciju Ivane. U prilici je da više medalja osvoji od Adriane Vilagoš iz prostog razloga što u njenoj disciplini postoje takmičenja u dvorani i na otvorenom. Sa Vilagoševom to nije slučaj. Ali, to nije bitno, obe su neviđeni biseri. Tu je još pregršt i druge dece. U troskoku na poslednjem juniorskom evropskom šampionatu dve naše devojčice bile su na pobedničkom postolju, a treća među 12 finalista. To je fantastično. U skoroj budućnosti treba nam i jedna Ivana u muškoj konkurenciji."

Volite i druge sportove, radili ste malo i u tenisu, da li je Novak najveći svih vremena i šta je sličnost između njega i Ivane?

"Novak je apsolutno najbolji i tu nema nikakve dileme. A šta ih povezuje? Mislim da je to taj čudesni temperament. U stanju su sve da urade da bi pobedili."

Nedostaje Vam olimpijsko zlato. Kako će izgledati slavlje ako ga narednog leta osvojite u Parizu?

"Ne znam, još se nismo dogovorili", završava uz osmeh iz srca priču veliki gospodin i najtrofejniji srpski atlet