INTERVJU, IVANA ANĐUŠIĆ-MAKSIMOVIĆ: Ne može svako da nosi zastavu

INTERVJU, IVANA ANĐUŠIĆ-MAKSIMOVIĆ: Ne može svako da nosi zastavu


Za mnoge sportiste nošenje zastave predstavlja pritisak. Treba naći načina i izboriti se sa svim emocijama koje ona nosi. Ona za mene predstavlja veliku čast i sreću, neki znak da sav rad i trud koji ulažete neko odozgo prepozna. Ne obećavam, ali bih volela da osvojim dve medalje

Preko mušice i nišana osvaja medalje, a osmehom, energijom, odlučnošću… Ivana i violina. Savršen spoj! Puška nije njeno oružje, nego instrument. Na strelište dolazi kao na koncert, korakom maestra. Otvara kofer, uzima pušku, namešta postolje, lista notnu svesku, zauzima stav i kreće simfonija „Padaju mete”. Odslušali smo taj koncert na Carevoj ćupriji, u letnjem nokturnu Topčidera koji je prekidalo povremeno probijanje dijabola kroz zaparu vrelog dana. Još jedna serija, poslednji beogradski „bis” pred odlazak na Olimpijske igre i priča za „Ekspres” o preuzimanju štafete od Novaka Đokovića, maminoj narukvici iz Londona, pištoljima na vodu, tatinoj lekciji, taličnom mužu, dvostrukim metama u Brazilu i dužoj pauzi koja će uslediti nakon povratka iz Rija. I to sve – pravo u centar, po navici!

Kakav je osećaj izazvalo saznanje da ćete u svečanom defileu na otvaranju Olimpijskih igara nositi zastavu pod kojom će se takmičiti Novak Đoković, Ivana Španović, Filip Filipović, Miloš Teodosić, Milica Mandić, Ana Ivanović, Jelena Janković, sestre Dabović i Moldovan, Asmir Kolašinac, Velimir Stjepanović i brojne druge zvezde evropskog i svetskog sporta?

– Moram da priznam da sam se potajno nadala da ja budem ta koja će nositi zastavu. Bilo je jako mnogo velikih imena pored mog i sama odluka izazvala je u meni bujicu predivnih osećanja, sličnih onom kada sam u Londonu stajala na postolju. Jedva čekam otvaranje, kada ću sa zastavom kročiti na najpoznatiji stadion na svetu.

Ivana Maksimovic (8) foto nemanja jovanovicVest da ću nositi zastavu zatekla me na strelištu. Trening je bio nešto duži od planiranog, pa nisam odmah mogla da se čujem sa Olimpijskim komitetom. U taj intermeco su uskočili novinari i tražili moju prvu reakciju. Kakvu reakciju? Bila sam zatečena, rekla sam im: „Čekajte, stanite…

Sve Vaše reakcije mogla bi se sažeti u jednu rečenicu: „Nije moguće, zar već?”

– Vest da ću nositi zastavu zatekla me na strelištu. Trening je bio nešto duži od planiranog, pa nisam odmah mogla da se čujem direktno sa našim Olimpijskim komitetom. U taj intermeco su uskočili novinari i tražili moju prvu reakciju. Kakvu reakciju? Bila sam zatečena, rekla sam im: „Čekajte, stanite, pa to još nije zvanično i tako…” Načula sam da se moje ime spominje u izboru, ali tu je toliko velikih sportista i sportiskinja koji zasigurno mogu da dobiju to veliko priznanje, ali saznanje da ću to baš biti ja, kod mene je izazvalo pravi šok. Za mene postoje dva pika karijere. Prvi je osvojiti olimpijsku medalju, a drugi nositi zastavu svoje zemlje na svečanosti otvaranja Olimpijade. Naravno, da sam sanjala svih ovih godina da će mi se jednog dana to i dogoditi, ali nisam verovala da će to doći baš tako brzo.

Imponuje saznanje da štafetu preuzimate od Novaka, po mnogim anketama najboljeg sportiste na svetu, koji je nosio zastavu u Londonu 2012. godine?

– Naravno da vam imponuje što vaše ime stoji pored svih tih velikana koji su kroz istoriju nosili našu zastavu. Ponosna sam što mi je dodeljena ta čast, što ću na još jedan način biti deo srpskog olimpizma.

Izuzimajući Vladimira Grbića, koji je u dresu reprezentacije Jugoslavije u Sidneju 2000. godine osvojio zlatnu odbojkašku medalju, “barjak” ostalima nije bio taličan.

– Za mnoge sportiste nošenje zastave predstavlja pritisak. Treba naći načina i izboriti se sa svim emocijama koje ona nosi. Ona za mene predstavlja veliku čast i sreću, neki znak da sav rad i trud koji ulažete neko odozgo prepozna. Vladimir Grbić za mene je oduvek bio jedan od idola i učiniću sve što je do mene da nastavim njegovim barjaktarskim stopama. Samo da se razumemo, ne obećavam, ali bih volela da osvojim medalje. U obe discipline! I na 10 i na 50 metara. Kad već učestvujem, onda da se vratim zadovoljna i opravdam sav trud koji sam uložila sa svojim timom za rezultat u Brazilu. Ne bih ništa da prognoziram. Daću sve od sebe da ispunim svoja i očekivanja moje porodice, naravno i nadanja mog naroda koji će kao i uvek biti uz nas.

Vama situaciju otežava i to što ćete nakon ceremonije otvaranja ujutru već od 8.30 časova početi takmičenje. Kako ćete za tako kratko vreme složiti ili odložiti utiske u privremenu arhivu pa hladne glave i mirne ruke izaći na vatrenu liniju?

– Streljaštvo je mentalni sport i uči vas potpunoj samokontroli i kako da iz borbe sa samim sobom i svojim emocijama izađete kao pobednici. Stoga mislim da sam jako dobro istrenirana da se s takvim stvarima izborim. U Rio idem da uživam u svakom momentu. Ali, kada jedan momenat prođe spremaš se da u potpunosti doživiš sledeći. Biće vremena da se sumiraju utisci i prepričavaju uspomene.

Na Igrama u Londonu tipovalo se ko bi mogao da osvoji 100. medalju za našu zemlju. U vrhu liste bili su Novak, Čavić, Kolašinac, ali vi ste postali “jubilarac”. Kažu, tada ste cimerke u olimpijskom selu upitali: “Hej, pa što ja ne bih upucala stotku?”

– To je anegdota koju već četiri godine prepričavam i nikad mi ne dosadi. Kada ste pozitivni i kada verujete u svoj cilj zaista ga možete prizvati. U London sam otišla u potpunosti spremna i puna samopouzdanja. Takvi komentari su nesvesno izlazili iz mene. Ja sam bila sigurna da ću se vratiti s medaljom.

Kad sam na vatrenoj liniji imam osećaj da mi je puls skoro isti kao da sam na vratima aviona u letu i spremam se da iskočim

Ovde se, nažalost, to često protumači kao izraz nezrelosti, ponekad i nadmenosti?

– Pred odlazak u London ja sam “ubijala” krugove. I kad su me pitali šta očekujem, rekla sam: “Medalju.” Mnogi su bili iznenađeni tom mojom samouverenošću, govorili su: “Pa ne možeš tako da kažeš, to je steljaštvo i to je sport i nikad se ne zna.” Sve to stoji, sve je to tačno, ali najvažnije je da čovek zna koliko može i koliko vredi i koliko snage ima u datom trenutku. Znala sam da ću ubediti sebe, uz svesrdnu pomoć mame koja je je sve vreme bila sa mnom, do izlaska na liniju da to nisu olimpijske igre već da je to samo jedno veliko takmičenje u nizu koje sam prošla i koje je preda mnom. Vidite olimpijske krugove, veliki broj ljudi iza vas, čujete bučno navijanje, ali sebe ste ubedili da to nisu olimpijske igre. Kad sam na kraju finala videla svoje ime na monitoru odmah iza Amerikanke, nisam znala šta da radim. Skakala sam, vrištala, zagrlila bih ceo svet. Sreća pa je medalja od metala. Da je bilo od čega drugog otišla bi u paramparčad. Na postolju u Londonu svirana je američka himna, a ja sam videla srpsku zastavu i u sebi pevala “Bože pravde”.

Pre polaska na prošlu olimpijadu od majke Miribane, nekadašnje juniorske reprezentativke i trenera, dobili ste narukvicu za sreću. Kako vas je ovog puta ispratila?

– Nažalost, ovog puta neće biti sa mnom u Riju, ali se postarala da me prati sreća polivši me bokalom vode na rastanku. Dostojno će je zameniti moj muž (prim. aut. Danilo, bivši košarkaš Partizana i reprezentativac), koji mi je od samog početka na takmičenjima bio talija.

Kao malu, po sopstvenom priznanju, više su vas zanimali “pištolji na vodu i metkići, klikeri i kola nego lutke”. Bilo je i turbulencija, ulazak u streljaštvo pa prekid, onda povratak na “liniju” i srećom, ostanak na njoj. Na kraju su presudili geni?

– Nije me držalo mesto i želela sam svaki sport da probam. Uspesi u streljaštvu su odmah krenuli da se nižu, ubrzo sam se našla u reprezentaciji i na krovu Evrope. Tada više nije bilo povratka. Zaljubila sam se u streljaštvo, a dobrim delom su za to krivi mamini i tatini geni.

Roditelji su predlagali pištolj, gde je manje opreme, a izabrali ste pušku koja je znatno teža (oko 5,5 kilograma), pa se strelci žale da od nje bole ruke, šake…

– Svaka disciplina ima svoje slabe tačke. Mama je insistirala na pištolju “da se kao princeza šetam s jednim koferčetom”, ali o tome nije ni bilo zbora. Htela sam da budem kao tata, što je i presudilo kod izbora puške. Sad kad vratim film, to je bila prva ispravna odluka koju sam donela. Puška je od tada moj najbolji drug.

Kao devojčica bili ste tremaroš. U školi vukovac, ali ste ipak imali košmarne noći pred kontrolni iz matematike. Nije to preporuka za strelkinju. Kako ste uneli savršen mir u ruke, srce, misli i oko?

– Streljaštvo me je tome naučilo. Da biste opstali u ovom sportu morate da se prilagodite. Godinama sam radila na sebi, i dalje se uvežbavam. Kad imate temperament kao ja, nije nimalo lako. Ali, uz dovoljno volje i vežbe sve je moguće. Streljaštvo je u moj život uneo mir i ukrotio na neki način moj karakter.

Ivana Maksimovic (7) foto nemanja jovanovicHtela sam da budem kao tata, što je i presudilo da izaberem pušku. Ona je od tada moj najbolji drug. Brzina kojom se oporaviš od neuspeha deli šampione od onih ostalih

Malo sanjarenja na lovorikama, nekoliko slabijih rezultata i očas se izgubio ritam.

– Posle Londona usledio je jako težak period. Pad motivacije i nedostatak želje da se takmičim na nivou na kom sam bila. Sećam se treninga koji su bili preplavljeni suzama, čestim svađicama sa trenerima… Koliko god da sam radila, jednostavno nije išlo. Podrška mojih najbližih nikada nije izostajala, pa ni tada. Gurali su me kao nikad, što je na kraju i dovelo do rezultata. Srećna sam jer pored sebe imam pozitivne ljude koji dosta toga razumeju i bezuslovno me podržavaju. Tako je i sad kada sam na korak do svojih drugih Igara.

“Ustati i nikad ne posustati”. Da li u tom životnom principu leži tajna uspeha?

– Mog uspeha da! Mnogo puta sam pala. Kažu: “Jednostavno nije bilo tvoje vreme.” Počela sam to da razumem, ali treba svaki pad preživeti. Beskrajno sam zahvalna što imam lavovski jaku porodicu, koja me je svaki put dizala. Vraćala sam se jača. Brzina kojom se oporaviš od neuspeha deli šampione od onih ostalih. Ja sam uvek do sad bila jako brza.

Da je dotadašnja “srebrna dama”, vicešampionka na olimpijskim igrama, svetskim i evropskim šampionatima, prebrodila krizu govori i rezultat od pre godinu dana iz Maribora – Ivana je postala šampionka Evrope u disciplini trostav puškom 50 metara.

– Da! Jedna od dražih medalja iz dva razloga. Prva je pojedinačna zlatna medalja koja se zauvek pamti. S druge strane, evropsko prvenstvo sam dočekala poluspremna, ali s visokim očekivanjima. Bilo je teško izboriti se s unutrašnjim željama i nešto slabijom tehnikom, ali kada veruješ i kada si dosledan sebi, dobiješ nagradu za ceo život.

Ako nije tajna, koliki je puls kad srce kuca za medalju?

– Nisam ga nikada merila. Kad sam na vatrenoj liniji imam osećaj da mi je puls skoro isti kao da sam na vratima aviona u letu i spremam se da iskočim.

Goran Maksimović učesnik je pet (od 1984. do 2000) olimpijskih igara. Zlato je osvojio na OI u Seulu 1988. u disciplini vazdušna puška 10 m, a te godine je i zvanično izabran za najboljeg strelca na svetu. Pre dve godine postao je ćerkin trener. Ivana je prethodno osam godina bila pod stručnim nadzorom majke. Kakva je razlika?

– Ogromna! Za razliku od mame koja me najbolje poznaje i ima izuzetno psihološko znanje, tata je najobrazovaniji čovek na ovim prostorima što se streljaštva tiče. A tek na iskustvu svako može da mu pozavidi! Bilo je teško prebaciti se s jednog pristupa na drugi, ali sreća je u tome što svi dobro sarađujemo, tata i mama se međusobno dopunjuju. Na kraju, sve se svodi na isto. Mi smo jedna jako uspešna porodica koja svoje probleme voli da rešava zajedničkim snagama.

Od tate Gorana, diplomca DIF-a, dobili ste savet: “Bavi se ti sportom, ali dobro je da imaš i diplomu koja nema veze sa sportom, za ne daj bože.” Kako je bilo uskladiti takmičenja, stići do dve akademske diplome, trenirati po šest sati dnevno, putovati s kraja na kraj planete i očuvati prijateljstva?

– Od osnovne škole pa sve do fakulteta imala sam neograničenu podršku učitelja i profesora. Znali su da prepoznaju moj trud u školi i pomognu što se tiče izostanaka. Uspela sam sve da uskladim i budem ponosni akademski građanin Srbije, ali za to su zaslužni svi moji profesori i kolege iz odeljenja koji su mi pomagali da “stignem” gradivo.

Do atletske staze na “Marakani” u Rio de Žaneiru sa srpskom zastavom u rukama i TV auditorijuma od milijardu ljudi ne stiže se preko crvenog tepiha, nego…

– Preko staze utabane velikim radom i trudom, suzama i znojem. O tome svaki sportista, koji bude te večeri šetao “Marakanom” sa mnom može da svedoči. Za svoje snove, kao i za svoju zemlju, boriš se do poslednjeg atoma snage.

POSLE RIJA DUŽA PAUZA

Ovo je vaša (tek) druga olimpijada. Kakvi su planovi posle Rija?

– Moju pažnju i misli trenutno u potpunosti okupira Rio. Na njega sam čekala četiri godine i želim u potpunosti da mu se prepustim. Ono u šta sam sigurna jeste da me posle ovih olimpijskih igara čeka jedna nešto duža pauza – rekla je Ivana Anđušić na kraju razgovora za Ekspres.

ŽIVITE SVOJ SAN

Poneli ste zvaničnu titulu “Idol mladih”. Jednom ste im poručili: “Živite svoj san! Vucite ga za rep, za uši, samo ga ne ispuštajte iz vida.”
– Baš tako! Volim ambiciozne ljude koji znaju šta žele i postavljaju sebi visoke ciljeve. Život je borba, pa tako i ostvarivanje svojih snova. Samo onaj ko odustane nema šansu da ga dostigne. Budite hrabar borac i borite se za svoje želje.

 } else {

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar