Sport
14.11.2019. 12:53
Mihailo Paunović
INTERVJU JANKO TIPSAREVIĆ: Kasno sam “provalio” igricu
Kraj, nema više. Posle 18 godina profesionalnog igranja tenisa Janko Tipsarević odlučio je da okači reket o klin. Osvojio je četiri ATP turnira, Dejvis kup, bio osmi teniser na svetu. Međutim, tenis, baš kao ni život, nisu samo brojke, statistika ni rekordi. To je samo vrh ledenog brega. Ono što se nalazi ispod nivoa mora, čini DNK pojedinca, u ovom slučaju sportiste. Tu su godine provedene u teretani, na treninzima, litre znoja, žuljevi i sve ono što prethodi izlasku na teren. Neizostavne su povrede, usponi, padovi, kako bi Janko rekao, pravi rolerkoster. Svoju tenisku priču, koju je započeo kada je sa šest godina prvi put uzeo reket u ruke, definitnivno će završiti nakon odigranog Dejvis kupa. Pravi oproštaj će mu prirediti kolege iz reprezentacije, koji su mu, kako kaže, i u privatnom životu najbolji prijatelji.
Ipak, nedavni turnir u Stokholmu mu je bio poslednji ATP turnir na kom je nastupio.
"Očekivao sam da će biti emotivnije, ali nije, i to iz dva razloga. Prvo, jer sam odluku o povlačenju doneo još ovog proleća, tako da je ideja o povlačenju ili penziji bila prisutna u mojoj glavi već određeni period. A drugi razlog je taj što mi je ostalo da odigram još Dejvis kup. Pretpostavljam da će tada biti mnogo emotivnije, jer ću tada poslednji put kao takmičar izaći na teren. Ovo je bio poslednji ATP turnir."
Koliko je potrebno vremena da čovek prelomi i kaže - ovo je kraj?
"Oduvek sam znao da će pre ili kasnije doći taj trenutak. Ipak, nekoliko stvari je doprinelo tome da donesem odluku o penziji. Ušao sam u jedno vrzino kolo povreda i operacija, zbog čega ne mogu fizički da se spremim da u kontinuitetu igram tenis na nivou koji me čini srećnim, a to znači da budem u top 50, top 30 tenisera. Dešavalo se da gubim mečeve od igrača, ne zbog toga jer su bolji od mene, već zato što fizički ne mogu da izdržim tempo. Fizički nisam bio spreman. Drugo, nisam želeo da po osmi put prolazim kroz emotivni rolerkoster - igram, ne igram, oporavljam se, operišu me... Mislim da to ne bi bilo fer ni prema mojoj porodici, a ni prema meni samom. A tu je onda i ekspanzija akademije..."
Tenis ste počeli da igrate devedesetih godina, što nije bilo nimalo lako vreme za sve ljude u ovoj zemlji, pa tako ni za sportiste. U kakvom Vam je sećanju ostao taj period?
"Tenis je za divno čudo u tom trenutku bio jedno 10 puta popularniji nego sada, na lokalnom nivou. To što mi danas imamo četiri igrača u top 50, nema nikakve veze sa stanjem tenisa na lokalnom nivou. Iako su devedesete bile period rata, Slobodana Miloševića, sankcija i ostalih problema, klubovi su cvetali. Bilo je jako puno takmičenja i igranja na lokalnom, klupskom nivou, što je uostalom i doprinelo da ovi aktuelni teniseri budu ovakvi kakvi jesu. Bez obzira na sve političke probleme koje je Srbija imala, ja nikada nisam osetio posledice toga. Generacija koja je najviše ispaštala jeste ona u koju spadaju naši roditelji. Uvek sam imao dovoljno da se obučem, da igram tenis, nikada nisam bio gladan. Tako da posledice problema koji su bili aktuelni u Srbiji lično nisam osećao ni privatno ni u teniskoj karijeri. Najviše zahvaljujući roditeljima."
A da li ste imali podršku države?
"Niko od nas nije imao podršku države i iskreno ne krivim je zbog toga. Stanje u zemlji je bilo takvo da je tenis bio poslednja rupa na svirali. Država je bila pod sankcijama, borila se za goli opstanak i jednostavno nije bila situacija da se izdvoji desetak hiljada maraka za tenisera. To u tom trenutku jeste veliki novac, ali za život jednog tenisera to je ništa. Dok u Parizu platiš avionsku kartu, hotel, hranu, to se brzo potroši. Da ne pričam o platama trenera i ostalom. Imao sam ljude koji su mi pomagali, klubove koji su mi pomagali da se moji troškovi treninga i trenera smanje, ali od države u tim danima nisam ništa dobio, i ponavljam, ne krivim je zbog toga. Kada se sagleda cela situacija, zaista nije bilo mesta da se ulaže u tenis u periodu mog odrastanja."
Koliko ste bili spremni na sve ono što profesionalni sport sa sobom nosi?
"Odluku o tome da se profesionalno posvetim tenisu nisam doneo a da sam prethodno znao da neću imati maturu, ekskurziju... To se sve dešavalo usputno. Imao sam sreću da sam bio relativno talentovan i da sam bio uvek najbolji u svojoj generaciji u tim mlađim danima. Pomagalo mi je to što sam dobar u tome što radim, ali i činjenica što nisam video nijednu drugu opciju kojoj bih mogao da se posvetim. Nisam znao šta bih drugo mogao da radim."
Bili ste juniorski broj jedan, ali se niste najbolje snašli u periodu tranzicije između juniorskog u seniorski tenis?
"Krivo mi je što u tom periodu nisam bio disciplinovaniji, u smislu onoga što nosi život van terena. Na terenu sam uvek bio radnik i davao sam sve od sebe, međuitm, van terena sam malo više voleo život nego što je trebalo, zbog čega mi je probijanje u najboljih 50, 30, 10 trajalo duže nego što je trebalo."
Povezane vesti - "BILO JE OVO SJAJNIH 16 GODINA": Tipsarević najavio kraj karijere
Da li se kajete zbog toga?
"Da. Mislim da sam mogao više da se posvetim tenisu van teniskog terena i teretane. Moje viđenje je bilo takvo da ću da poginem na terenu, ali da van terena mogu da imam više slobode. Da jedem šta hoću, izlazim kad hoću, spavam kad hoću... Zbog toga sam bio ok igrač, međutim, trenutak kada sam se popeo na viši nivo bio je onaj kada sam shvatio da je tenis način života, a ne samo rad od četiri do šest sati."
Da li je za neprilagođenost seniorskom tenisu bilo krivo i Vaše samopouzdanje sa kojim ste došli iz juniorskog tenisa?
"Jeste. Imao sam problem s egom. Odjednom se nisam takmičio sa dečacima do 18, već sa odraslim ljudima. Navikao sam da izgubim tri, četiri meča godišnje, a onda odjednom igraš za odraslim ljudima od kojih svake nedelje dobiješ po dupetu. Moj ego nije mogao da podnese to. Umesto da se sučim sa tim, ja sam stvari postavljao tako da ukoliko bih se malo uozbiljio, stvari bi bile drugačije. Ali istina je da nisam mogao da prihvatim to da dam sve od sebe i izgubim sa 6:2, 6:2, to je za mene bilo jako poražavajuće. Jako mi je krivo što u to vreme nisam bio spreman da se suočim sa tim da dam sve od sebe, da me neko odere, da iz toga naučim nešto i da idem dalje. Zbog toga je bilo potrebno da prođe više vremena da bih postao najbolja verzija sebe."
Povezane vesti - EMOTIVNI KRAJ Tipsarević: Pokušavate da me rasplačate, i uspeva vam
Koja osoba je najviše doprinela Vašoj karijeri?
"Izdvojio bih dve. Mog oca, koji je zaista u vreme kada je plata bila pet nemačkih maraka nalazio načine, radeći tri posla, samo kako bi mogao da isprati moj tenis do neke 13, 14. godine. Tada su počeli da se javljaju prvi sponzori koji su mi dali neki novac kako bih ja mogao da plaćam račune i avionske karte. Ovo nije nikakva patetična priča, tako je jednostavno bilo. Druga osoba je Dirk Hordorf, moj trenutni trener i menadžer koji mi je kao drugi otac. On me je preuzeo sa nekih 20 godina i od jednog tinejdžera me pretvorio u odraslu osobu i pomogao mi da razumem ne samo tenis već i život."
Nakon 2011. i 2012. kad ste završavali u najboljih 10 na svetu, dolazi 2013. godina i agonija s povredama. U nekom trenutku ustanovljen Vam je i tumor na levom stopalu... Teški trenuci. Da li ste bili svesni da je Vašoj karijeri došao kraj?
"Jednom sam samo osetio istinski strah. Posle prve operacije počeo sam ponovo da treniram, međutim, tumor se vratio. Lekari su mi tokom operacije odstranili 80 odsto tabana i rekli mi da ukoliko se tumor vrati, moraće da mi odstrane sve i više neću moći da se profesinalno bavim sportom. Tada sam se zaista uplašio da može da bude kraj. Međutim, nisam mogao ni da pretpostavim da će se zbog faktora kompenzacije, prilikom oslanjanja na tu levu nogu, problem javiti i na desnom kolenu i levoj zadnjoj loži."
U četiri godine imali ste čak sedam operacija. Kako ste uspeli da ostanete psihički jaki u tim trenucima?
"Ne mislim da nam je sve u životu zapisano, već da je sve što nam se dešava rezultat sopstvenih odluka. Međutim, verujem da imamo ili nemamo sreće u našem odrastanju do neke 18. godine. Pitanje sreće je kakvim smo ljudima okruženi. Kakvi su nam roditelji, treneri, saigrači. Pričam konkretno o tenisu. Većinu situacija u tim bitinim godinama odrastanja ne možemo da biramo, a ja sam imao sreću da budem okružen normalnim ljudima. Oni su svakako imali veliki značaj u tim trenucima. Ono što je takođe jako važno jeste da sam imao kapacitet da trpim mnogo. Mogli su da me gaze kako na treninzima tako i u životu i bio sam spreman da trpim sve kako bih došao do cilja. Razlog zašto sam pet godina nastavljao i konstantno se vraćao jeste zbog mog životnog mota - keep digging (nastavi da kopaš). To je uostalom i slogan teniske akademije. Vraćao sam se i zbog činjenice da sam provalio igricu. Imao sam osećaj da sam u tim trenucima provalio šta treba da radim kako bih bio najbolja verzija Janka. Kada treba da spavam, treniram, šta da jedem... Zbog toga sam se nadao da mogu da se vratim ukoliko me zaobiđu povrede. Međutim, kad god bih se vraćao i stizao do nekog 50. ili 60. mesta, povrede bi se ponovo javljale."
Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...
Komentari
