INTERVJU LJUBINKO DRULOVIĆ: Mogao sam biti srpski Murinjo

INTERVJU LJUBINKO DRULOVIĆ: Mogao sam biti srpski Murinjo

Srdjan Stevanovic/Starsportphoto©


Imao sam dogovor s Toletom Karadžićem, tada predsednikom FSS, da posle turneje u Americi budem selektor nacionalnog tima. Kao v. d., imao sam četiri utakmice. Pobedili smo, između ostalih, Severni Irsku u gostima, igrali vrhunski fudbal… Imali smo sjajnu atmosferu u timu i definisan dogovor da preuzmem A tim. Na kraju su me izigrali i izvarali, doveli su Dika Advokata


Ponekad puno toga možeš sam. Međutim, nekad je to jednostavno nemoguće. I baš tada, više nego ikad, ljudi postaju svesni ko su i kakvi su, koliko vrede i kako razmišljaju oni oko njih. I ono šta su ti i takvi, u ime svojih ili nečijih tuđih interesa, sve spremni da urade za vas ili protiv vas. Ljubinku Druloviću, aktuelnom selektoru olimpijske reprezentacije Uzbekistana i nekadašnjem asu srpskog i portugalskog fudbala, sve se to desilo, ali je uprkos svemu uspeo da, za razliku od mnogih, iz svega izađe s osmehom pravdajući sudbinom postupke ljudi kojima je verovao.
“Imao sam samo 11 godina kada sam počeo veoma ozbiljno da treniram fudbal u mom Zlataru. Već sa 15 godina bio sam prvotimac. Sećam se da sam tada morao da putujem u Užice na specijalni lekarski pregled kako bih dobio zeleno svetlo da se takmičim u konkurenciji seniora. Sa sedamnaest sam, na opšte iznenađenje mnogih, postao omladinski reprezentativac Jugoslavije. Prvi iz moje Nove Varoši.”

A pre toga morali ste da prođete sito i rešeto srpske selekcije?
“Bilo je to vreme ozbiljnog rada u srpskom fudbalu. U povećoj grupi najtalentovanijih dečaka iz cele Srbije, po izboru FSS, bio sam jedini iz užičkog regiona. Uvek se slatko nasmejem kad se setim tog trenutka. Seo sam u poslednji red i digao noge na stolicu ispred sebe. Zbog toga, ali i zbog pomalo prepotentne izjave da sam ja Ljubinko Drulović zvani Car, čika Pera Ćosić, tadašnji selektor srpske reprezentacije, posle grdnje zbog neprimerenog ponašanja obećao mi je da više nikada neću biti pozvan na okupljanje neke od selekcija. Međutim, kada me je video na terenu, brzo se predomislio. Savi Kristiću, treneru golmana, posle samo nekoliko mojih poteza rekao je: „Ovaj mali je stvarno car”.”

Vrlo brzo je stigao je i poziv da igrate za reprezentaciju Jugoslavije?
“Našao sam se među igračima najvećih jugoslovenskih klubova, budućim zvezdama Zvezde, Hajduka, Partizana, Dinama… Ja, klinac s tamo nekog Zlatara, iz gradića Nova Varoš, za koji mnogi iz reprezentacije nisu ni znali gde se nalazi. Danas s ponosom pričam da sam bio ne samo saigrač već i kapiten plejadi fudbalera poput Prosinečkog, Petriča, Jarnija, Pavlovića…”

I kapiten u selekciji koja je bez kapitena Ljubinka Drulovića otputovala u Čile i osvojila titulu svetskog šampiona?
“Tako je, nisam bio u Čileu. Umesto mene, putovao je pokojni Mijucić. Sale Nedeljković, koji je takođe igrao standardno u toj selekciji, i ja, umesto u Čile, otišli smo na odsluženje vojnog roka. U vojsku me je poslao otac.”

Posle ste se vratili u Slobodu iz Užica, zatim preselili na Banjicu, onda i u Portugal. Pre toga bilo je priče da dolazite u Zvezdu?
“Pokušavao sam da ugovorim prelazak na „Marakanu”, ali je tadašnji direktor Rada Pera Pešić, uz rečnik koji nije primeren za novine, objasnio da je to nemoguće. Na Banjici su žurili da što pre i što više igrača prodaju u inostranstvo. Otišao sam 1992. u Žil Visente. Rad je dobio 200.000 maraka obeštećenja. Od Zvezde su za mene tražili duplo više. U Portugalu sam ponovo krenuo od nule. Danas sam veliki prijatelj s Viktorom Olivijerom, mojim prvim trenerom u toj zemlji. Ne znam da li znate, ali on je trener čije se ime nalazi u Ginisovoj knjizi rekorda. Ove godine uveo je jedanaestu ekipu iz Druge u Prvu portugalsku ligu. Prošle godine dao je jedan intervju u kojem su ga, između ostalog, pitali i za mene. Tada je ispričao da je na mom prvom treningu već posle 15 minuta otišao kod predsednika kluba uz energičan zahtev da me odmah angažuju.”

Poput bombe na ovim prostorima odjeknula je vest da potpisujete za Partizan?
“To su već bile moje pozne fudbalske godine. Imao sam dogovor s Portugalcima, video sam sebe kao trenera. Još kao igrač Benfike 2001. položio sam ispite za B licencu, nešto kasnije, 2005. godine, i one za A, na kraju 2007. i sve ispite za profi. Naglašavam, u Portugalu. Međutim, iako sam sebe već video kao trenera, u 35. godini sam se sjajno osećao, fizički sam bio na zavidnom nivou. Partizan je tada trebalo da igra kvalifikacije Lige šampiona, Mateus je bio trener. Video sam se na kafi sa Ivicom Kraljem i na kraju sam mu, više u šali, rekao: „Poruči Bjekoviću da ću, ako mene angažuje, uvesti Partizan u Ligu šampiona”.”

Hteli ste da, po završetku karijere, budete trener?
“Pripremao sam se za to. Čovek mora da ima ideju bez obzira na to koliko je mlad, mora da zna šta će raditi posle završetka igračke karijere. To je moj savet, uvek to govorim igračima. Nije lako kad se siđe s te velike fudbalske scene, nije lako vratiti se u neki drugi život. Velika popularnost, velike utakmice, i onda odjednom sve to prestane. Mnogi su imali problema.”

Posle uspeha sa selekcijom U-19 i osvajanja Evrope, bili ste i v. d. selektora A reprezentacije?
“Imao sam dogovor s Toletom Karadžićem, tadašnjim predsednikom FSS, da posle turneje u Americi postanem i zvanično selektor nacionalnog tima. V. d. status imao sam na četiri utakmice. Pobedili smo, između ostalih, Severni Irsku u gostima, igrali vrhunski fudbal… Bili smo na pravom putu, imali smo sjajnu atmosferu u timu i oko tima, definisan dogovor da preuzmem A tim. Na kraju su me izigrali i izvarali, doveli su na mesto selektora stranca. Ljudi koji su bili oko Toleta Karadžića sve su činili da ja ne budem selektor. Pošto nisu imali šta drugo da kažu, kako da ospore moj rad, govorili su da nemam autoritet. Smešno. Na utakmici u Americi gospodin Ivan Ćurković, tada potpredsednik FSS, pozvao me je sa strane i doslovce mi rekao: „Moram da ti čestitam. Ja sam 30 godina u našem savezu, ovakva atmosfera u ekipi nije vladala nikada ranije”.”

Da li biste danas bili bolji selektor od Krstajića?
“Krle je moj bivši saigrač. Sećam se kad je počeo u reprezentaciji kao igrač. Međutim, ja ne bih bio u njegovoj koži. Žao mi je što nisam ostao ili postao selektor kad je trebalo, što se Srbija tada odlučila za Dika Advokata. Tada sam govorio Karadžiću: „Imate njega, imate mene. Vreme će pokazati ko je ko. Ja vam garantujem da idemo na EŠ”. Tole mi je rekao: „Mene će obesiti na Terazijama ako ne odemo na EŠ”. Nismo otišli, Toleta Karadžića niko nije obesio…”

Mnogi fudbalski ljudi sve češće kazuju kako Srbiji na selektorskim funkcijama nedostaju stručnjaci profila i ambicije Ljubinka Drulovića i Veljka Paunovića.
“U ovoj reprezentaciji ja ne bih bio 24 sata, već 28. Ja sam neko ko je željen uspeha. Rekao sam tada Karadžiću i Lakoviću da imaju šansu da od mene naprave ozbiljno trenersko ime, hipotetički srpskog Morinja. Nisu hteli da me podrže, pored njih i neki drugi ljudi su me izbušili, znam. Bilo je u toj grupi oko Toleta Karadžića i nekih mojih bivših saigrača koji su govorili, ne stideći se lične savesti, kako nemam autoritet. To je bio jedini način da me sklone. Sećam se kako su pričali da će, kad dođe Advokat, i svi naši treneri procvetati. Baš su procvetali.”

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar