INTERVJU LJUBIŠA TUMBAKOVIĆ: Kad bih izgovorio istinu, uhapsili bi me

Taj derbi nekoliko dana posle demokratskog prevrata 2000. godine trajao je samo par minuta, i onda su na teren ušli Zvezdini navijači, koji su nas bukvalno pretukli, i igrače i rukovodstvo i sve što je bilo crno-belo. To je za mene bio poraz fudbala, shvatio sam da je počeo sunovrat koji je posledica nekog užasnog društvenog momenta. Mi se i sada iz tog beznađa vadimo

Povrede su učinile da igračka karijera Ljubiše Tumbakovića ne bude jednako blistava kao što je to postala ona trenerska. Za sebe danas može da kaže da je uspeo, ali može i više. To dokazuje kroz spoznaju da su uz njega talentovani fudbaleri postali i dobri ljudi. Mnogi od njih danas su uspešni u nekim drugim poslovima, najviše među trenerima. Otuda pitanje da li Savo Milošević, koji danas vodi crno-bele i kome je Tumbaković dao priliku da zaigra u prvom timu Partizana, može biti dobar trener.
"Može, zašto da ne! Svako od nas trenera ima neku prednost. Dijapazon je različit. Neko je najstručniji, neko najbolje poznaje opštu trenersku problematiku, neko je opet hrabriji ili je vizionar, neko ima ideju, neko je elokventniji, neko ima bolju saradnju sa članovima stručnog štaba ili uprave, neko opet neophodnu konekciju s navijačima... Savi Miloševiću mnogo toga ide u prilog, a njegov je minus to što nije prošao put od neke primarne selekcije do prvog tima. On je odjednom postao trener prvog tima ili menadžer, kako ga sada zovu. Međutim, to ne bi trebalo da bude prepreka jer on ima neke druge vrednosti koje su apsolutna garancija da će biti uspešan u onome čime se trenutno bavi."

Da ste u ovom času predsednik Partizana, da li biste imali kuraži da mu ponudite ugovor na četiri godine?
"Naravno, i ne samo Savi Miloševiću već svim trenerima koji su pre Save radili u Partizanu. Jedna velika grupa ljudi koja je imala ulogu predsednika u klubu, na veliku žalost svih nas, nije razmišljala tako. Nije, jer je stigla u klub bez sopstvene vizije, sistema ili strategije. Istina je i to da strategija jednog velikog kluba kao što je Partizan ne bi smela, kad je struka u pitanju, da bude ograničena na uobičajene četiri godine, još manje na sezonu ili do prvog neuspeha, već bi morala da se bazira na projekciji od pet sezona i više. Postoje u fudbalu neke stvari koje su prosto povezane. Kad skautiraš igrače, ti bi zapravo trebalo da skautiraš i trenera, koji mora da bude u kriterijumu zahteva i ciljeva koje klub ima."

Kako sada stvari stoje, u Partizanu će Vas pamtiti još dugo kao najtrofejnijeg trenera crno-belih.
"Taj podatak je samo ogledalo karijere kroz statističko-rezultatsku podršku. Sad kad sumiram svoj rad u Partizanu, razmišljam malo drugačije. Moj trenerski pečat nije samo takmičenje, moj najdraži rezultat rada, pre svega, jeste velika grupa igrača koja se afirmisala uz mene i zadužila Partizan. Počev od one generacije koju sam nasledio i u kojoj su bili Jokanović, Mijatović, Brnović, Vujačić, Stanojković, Vorkapić, Krčmarević ili Bogdanović pa do one, ja je zovem druge, koja je ostala upamćena kao najmlađa u istoriji Partizana. Ta priča u kojoj su bili Savo Milošević, Albert Nađ, Nenad Bjeković junior, Ćirić, Vasiljević, Tešović, kasnije Mirković i Taševski, to je bila priča koja je potvrdila pozitivno razmišljanje na temu kako klub treba da funkcioniše. I to je tog momenta sjajno izgledalo. Ali je i kratko trajalo. Prvi je otišao Savo Milošević. Tri godine je proveo u sastavu i onda se preselio u Englesku, u Aston Vilu. Partizan je s njim napravio do tada najveći transfer, veći nego što je to bilo Mijatovićevo preseljenje u Valensiju ili odlazak Jokanovića, Vujačića i Krčmarevića u inostranstvo. Sve ovo govori u prilog tome da smo bili na pravom putu sa idejom stvaranja vrednosti u sopstvenim dvorištu. To je nešto što je strategijski bilo osmišljeno i pravilno postavljeno. Naravno, to su sve na pravi način ispratili ljudi koji se bave rukovođenjem i koji su pravu ideju podržali i u organizacionom smislu podigli. Mislim pre svega na Nenada Bjekovića i Žarka Zečevića, kao i na predsednika Mirka Marjanovića, kasnije i Božu Martinovića, koji ga je nasledio. To je deo priče i sistema koji je dobro funkcionisao i koji je davao rezultate. Istovremeno je i „Zemunelo" kao trenažni centar izrastao u simbol kluba. Sve to ne bi bilo tako da mi tada nismo znali šta hoćemo."

Vaš dolazak na kormilo Partizana bio je prvorazredno iznenađenje. Kažu da je za sve najzaslužniji Ivica Osim.
"To je posebna priča. Formirajući sebe kao stručnjaka, gledao sam jugoslovenske trenere koji eventualno imaju neku dodirnu tačku s mojim fudbalskim ubeđenjem. To su bili ozbiljni stručnjaci. Počev od Ćire Blaževića do Tomislava Ivića, Ante Mladinića ili Vukašina Višnjevca. Međutim, sve ono što sam želeo pronašao sam kod Ivice Osima u danima kad je vodio sarajevski Željezničar. Način igre njegove ekipe je bio takav da je on tražio nešto što je uvek bila i moja fudbalska ideja: beskrajne su mogućnosti u samoj igri i samo kroz igru možeš da dođeš do željenog rezultata. "

Iz tog ugla, šta je igra?
"Igra je pas, neki lep potez, precizno i pravovremeno dodavanje, proigravanje, završnica, gol. To je kod Osima sve postojalo. On je napravio jednu sjajnu generaciju koja je odlično funkcionisala i koja je igrala polufinale Kupa UEFA. Njegov problem je bio to što je Željo u Jugoslaviji bio samo uslovno veliki. Uprkos činjenici da je imao sjajnu grupu talentovanih igrača, bio je istovremeno i klub koji nije mogao da po mnogo čemu parira onome što su u tom smislu imali Partizan, Zvezda, Hajduk ili Dinamo. Međutim, Osimov tim je posedovao sve one elemente koji su meni prijali i ja sam to gledao širom otvorenih očiju i upijao."

Sticaj okolnosti je presudio da nešto kasnije zajedno radite i u istom stručnom štabu.
"Želeo sam da budem trener i pripremao sam se za taj posao. Posle dve godine seniorskog staža u beogradskom Radničkom i sezone u Kuvajtu, gde sam trenirao decu, 1990. sam došao u Partizan i preuzeo petliće. Time je bio ispunjen moj san, zapravo onaj ideal da budem trener Partizana, da jednog dana na parkingu pored restorana stadiona zaustavim kola, dođem do svlačionice, obučem klupsku trenerku i sebi kažem: ja sam trener u Partizanu. Godinu dana sam bio u svlačionici s legendarnim Milošem Milutinovićem, koji je 1990. i 1991. bio trener Partizana, a onda 1991. kao da je neka ptičica poslala Ivicu Osima da bude šef struke crno-belih. Slika iz tih dana je ova. U jednoj maloj svlačionici, u njenom prvom delu, presvlačili su se nezaboravni Florijan Matekalo, Miša Radaković, Blagoje Paunović i ja. U drugom delu te iste svlačionice Švaba Osim, Branko Rašović i Rešad Kunovac. Oni svi treneri, ja trenerčić čiji su igrači skupljali lopte prvom timu na utakmicama. Ali tu je bio i pokojni Gica Damjanović. On je bio odličan prijatelj sa Osimom i, kad Švaba ode u karantin sa ekipom, on pozove Gicu da dođe, a Gica povede mene. Tako sam ja dobio priliku da sedim za istim stolom s tim ljudima, da slušam šta pričaju, kako razmišljaju. Stekao sam i pravo da ponešto pitam, i pitao sam ne ko će igrati i zašto, već neke opšte stvari iz struke koje su me intrigirale."

Da li se sećate prve utakmice na klupi crno-belih, možda tima koji ste izveli na teren?
"Prvi put na zvaničnoj utakmici vodio sam Partizan u Pljevljima protiv Rudara. Bilo je to prvo kolo Kupa SCG. Naravno da znam imena svih 11 koji su počeli meč. Bili su to: Pandurović, Stanojković, Vujačić, Petrić, Milanič, Jokanović, Brnović, Bogdanović, Vorkapić, Mijatović i Krčmarević."

Kad biste danas imali isti tim i kvalitet, dokle biste kao trener Partizana stigli?
"Igrali bismo Ligu šampiona."

U Vaše vreme nije bilo stranaca u timu crno-belih.
"Moja nesreća je što nikada nisam trenirao nijednog stranca u Partizanu. U prevodu, bio sam limitiran kad je nadgradnja kvaliteta tima bila u pitanju. I drugi momenat je bitan za moju karijeru. Za devet i po godina mog rada, Partizan je prodao 87 igrača. Svaki prelazni rok je bio početak nekog novog rada, a vreme je bilo više nego teško. Kad smo imali najbolji tim, nismo igrali u Evropi zbog sankcija. Onda je na sceni bila generacija koja je bila maestralna, mislim na Ćirića, Miloševića i društvo, i da su ostali duže zajedno, daleko bi dogurali. Ali počelo je osipanje, moralo je da se živi u izolaciji."

Kad ste bili najtužniji na klupi Partizana?
"Bilo je to 2000. godine na večitom derbiju igranom 14. oktobra ili samo devet dana pošto smo 5. oktobra ušli u demokratski sistem. Svi smo to slavili, pa smo tu utakmicu na Zvezdinom stadionu odigrali bez neophodnog obezbeđenja. Naše demokrate su bile u centralnoj loži, a sva ružna nedemokratska dešavanja - da li montirana ili ne, ja to ne znam - događala su se dole, na terenu. Ta utakmica je trajala samo par minuta i onda su na teren ušli Zvezdini navijači, koji su nas bukvalno pretukli onako sve zajedno. I igrače, i rukovodstvo, i sve što je bilo crno-belo. To je za mene bio poraz fudbala. Shvatio sam tog trenutka da zapravo počinje sunovrat igre koju najviše volim i da je on posledica nekog užasnog društvenog momenta. Mi se i sada iz tog beznađa vadimo. Neke druge zemlje u našem okruženju, mislim na Rumune, Bugare i Austrijance, daleko su ispred nas."

Da li se nameštaju utakmice u šampionatu Srbije?
"Kad bih izgovorio ono što mislim i što bi trebalo da kažem, verovatno bi me uhapsili. Istina je, međutim, da puno toga što gledamo nama koji smo u fudbalu izgleda pomalo nestvarno. Ima tu dosta nefudbalskog i nesportskog. Možda grešim, ali ja tako mislim, to je moj utisak."

Opširnije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa...