INTERVJU MIJAT GAĆINOVIĆ: Najgore je očekivati mnogo a ne dobiti ništa

INTERVJU MIJAT GAĆINOVIĆ: Najgore je očekivati mnogo a ne dobiti ništa

EPA-EFE/SRDJAN SUKI (EMBARGO CONDITIONS - ATTENTION: Due to the accreditation guidelines, the DFL only permits the publication and utilisation of up to 15 pictures per match on the internet and in online media during the match.)


Mijat Gaćinović, aktuelni prvotimac bundesligaša Ajntrahta iz Frankfurta i standardni reprezentativac Srbije, jedan je od malobrojnih evropskih fudalera čija fudbalska inteligencija iz sezone u sezonu sve više zadivljuje fudbalski svet. Uz naglašenu, za fudbalsku igru moćnu a za protivnika često nepredvidivu ideju, kao i sposobnost da od prvog do poslednjeg minuta bude fokusiran na ono što se događa na terenu, njegov fudbalski profil jednako krasi i neverovatna osobina iskazana kroz veštinu da se prilagodi svakoj situaciji na travnatom pravougaoniku i da je bez obzira na komplikovanost uspešno reši. Zbog svega Mijat Gaćinović izrasta u fudbalskog asa koga podjednako cene i saigrači i stručnjaci, ali i u fudbalera u čijoj igri publika sve više uživa. Njegova lopta, kažu upravo oni sa kojima deli fudbalsku sudbinu, ima oči, a svaki potez smisao. Uz sve izgovoreno, tu je i čudesna samouverenost koju je Gaćinović dokazao u mnogim okršajima dajući tako trenerima na znanje da se u njega mogu pouzdati čak i u trenucima kad se najhrabriji skrivaju u mišjoj rupi.

Gde ste zapravo rođeni? Jedni kažu da ste Trebinjac, drugi da ste Novosađanin?
“Rođen sam u Novom Sadu, kao i moj brat. Tata je u to vreme bio prvotimac Bečeja. Tek kad sam napunio šest godina napustili smo grad na Tisi i preselili se u Trebinje. Iz Trebinja je i moj otac, bake i deda, jedino je mama Zagorka iz Stoca. U Trebinju sam završio osnovnu školu, bio srećno dete, počeo da igram fudbal, navijao za Leotar koji je jedne sezone, na veliku radost svih Trebinjaca, postao čak i šampion Bosne i Hercegovine, ostavivši iza sebe mnogo slavnije ekipe poput Sarajeva, Željezničara ili Čelika. U Novi Sad smo se vratili kada sam završio prvi razred srednje škole”

Malo je onih koji znaju da ste nekada igrali i za reprezentaciju Bosne i Hercegovine?
“Da, nosio sam dres U-17 selekcije, odigrao nekoliko prijateljskih i tri zvanične utakmice, postigao čak i jedan gol. Pričalo se tada da smo generacija koja obećava. Posle sam prešao u Srbiju, drugi su ostali ili otišli na neku drugu stranu. Znam da je Mirko Marić nastavio karijeru u Hrvatskoj. Igra za Osijek, u sezoni iza nas bio je prvi strelac i golgeter šampionata Hrvatske.”

Ko je u porodici Gaćinović bolji fudbaler, Vlado ili Mijat?
“Ja kažem da je tata Vlado, tata da sam to ja. Priču u takvim situacijama spasava brat Marko koji tvrdi da je zapravo on najbolji iako fudbal uglavnom igra kao igricu. Šalim se, tata je ceo život posvetio fudbalu i od njega sam zaista puno naučio i uvek učim, jer je i odličan trener. Srpski fudbal pamtiće ga i po tome što je u dresu Bečeja na „Marakani” tri puta zatresao mrežu Crvene zvezde. Bila je to ona šampionska generacija crveno-belih koja je 1991. pokorila Evropu i svet. Ponosni smo i danas na tata Vladu.”

Jedan ste od najmlađih kapitena seniorskog tima Vojvodine svih vremena?
“I to je tačno. Bio sam jednako srećan koliko i ponosan, a najviše iznenađen kada mi je trener Džimi Marić, na pripremama u Antaliji, ukazao poverenje i dao kapitensku traku. Predvodio sam, što je za mene bila velika čast i još veća obaveza, mnogo iskusnije igrače i mislim da sam se uprkos svemu na pravi način odužio i treneru i klubu na ukazanoj časti. Vojvodina je za mene bila i uvek će biti veliki klub.”

Za A selekciju Srbije ste debitovali protiv Gruzije i već na debiju postigli gol?
“Da, zamenio sam Kostića i posrećilo mi se da taj trenutak obeležim i golom. Uostalom, san svakog fudbalera je da igra za svoju zemlju, da bude reprezentativac.”

I san svakog fudbalera je da igra na Šampionatu sveta. U kvalifikacijama za Moskvu dali ste veliki doprinos, ali Vas na kraju nije bilo na spisku selektora Krstajića. Po mnogima, bila je to velika nepravda?
“Selektor je taj koji bira. To je njegovo pravo, kao što je pravo drugih da se ljute. Bolelo je, nije da nije, jer nikada ne znate da li će vam se u karijeri pružiti nova prilika da budete na smotri najboljih. To su čudni momenti, to je ono kad očekujete mnogo, kad očekujete više, a ne dogodi se ništa. Ne volim da se vraćam na te trenutke, posle svega izašao sam jači. Generalno, ne volim da se sećam ružnih stvari.”

Novi poziv selektora Mladena Krstajića prihvatili ste bez zadrške. Vratili se u reprezentaciju bez gunđanja i s osmehom, ali se i odmah sukobili sa kapitenom Kolarovim?
“Nikada neću odbiti poziv selektora. Ponavljam, voleo bih da sam igrao na SP, ali to što nisam ne doživljavam lično. Svi smo mi sujetni, teško je biti trener ili selektor, voditi veliku grupu igrača različitih karaktera i prema svima biti korektan. I to što se dogodilo sa Kolarovim nije bilo ništa specijalno. Reagovao je kapitenski i nije bilo nikakve drame kako su to neki mediji predstavili. Ostajemo zajedno na istom zadatku. Ja zapravo volim da se na samo jedan način dokazujem, da na terenu pokažem to što posedujem.”

Opširinije čitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar