Milan Spasojević: "Španovićka je ispred Steke, Vere, Topa..."

Uostalom, za izgovoreno postoji gomila dokaza. O njemu, čoveku vanrednih vrlina, nekadašnjem atletskom asu, nacionalnom rekorderu i prvaku Mediterana i Balkana, učesniku Olimpijskih igara u Minhenu i Moskvi, takođe i treneru evropskih šampiona, reprezentativcu Jugoslavije 54 puta, a posle toga i sve do danas uspešnom poslovnom čoveku, svet oko njega govori s podosta poštovanja i, razumljivo, malo zavisti.

On o sebi nerado priča. Ili ako to i čini, Milan Spasojević, diplomirani inženjer mašinstva i čovek s diplomom Više trenerske škole, rečenicu pretvara u svima razumljivu misao, mašinski preciznu, bez suvišnih fraza ili neprimerenih ulepšavanja sopstvenih dostignuća.

Uz osmeh diskretnog šarmera kaže da svoj život, ispunjen istinskim vrednostima, deli na dva dela. Prvi – kada se učeći i studirajući ozbiljno bavio atletikom, i onaj drugi kada je posle sportske karijere i kratkotrajnog službovanja u kragujevačkoj “Crvenoj zastavi“ uplovio, sasvim namerno, u neke sasvim druge vode.

“Drugi deo priče zapravo počinje u Moskvi sada već davne 1989. Rukovodio sam firmom sa 1500 zaposlenih i vrlo ozbiljnom poslovnom filozofijom koja je bila ekskluzivni distributer čuvenog brenda ’Najki’. Bili smo zapravo najveća firma za distribuciju sportske opreme u najvećoj zemlji sveta. Za tih nekoliko godina stekao sam sjajno iskustvo i istovremeno zaokružio jedan vrlo intenzivan deo života.“

Od 2005. kreće u novo poslovno osvajanje budućnosti. Napušta “Delta sport“, razilazi se Holdingom “Delta“ i Miroslavom Miškovićem, i 2005. godine osniva “Tripl džamp“. Danas njegova firma sa 350 zaposlenih ima i firme filijale u Budimpešti, Zagrebu i Nikoziji...

“’Tripl džamp’ ima franšizu poznatih svetskih brendova. U sferi sporta zastupamo ’Konvers’, ’Arenu’ i još sedam manje zvučnih brendova ne samo u Srbiji, već u celoj regiji, odnosno u zemljama koje još nisu deo Evropske unije plus Hrvatska, Slovenija i Mađarska koje to jesu. U oblasti mode imamo ekskluzivni ugovor sa švedskim brendom ’Lindeks’, kao i italijanskom ’Maks&kompani’ koja je zapravo deo planetarno poznate grupe ’Maks Mara’. Prisutni smo i u oblasti kozmetike kao ekskluzivci britanskog brenda ’D Bodi Shop’“, objašnjava Spasojević.

“Tripl džamp“ je prisutan i u ugostiteljstvu, odnosno turizmu. Firma je vlasnik hotela sa 50 soba u centru Beograda kategorisanog sa četiri zvezdice.

“Ispada da je troskok neka moja sudbinska podsvesna veza. Skakao sam troskok, ime firme je ’Tripl džamp grupa’, hotel nosi ime ’Jamp In’.“

Predvorje i najveća sala hotela ukrašeni su velikim fotografijama najboljih skakača, svetskih i naših. Nedavno je “na zidu slavnih“, ističe s ponosom i velikom radošću Milan Spasojević, prostor ulepšan likom Angeline Topić, aktuelnom princezom svetske i evropske atletike u skoku uvis.

“Ona je biser srpske i svetske atletike. Teško je predvideti šta još i koliko može da napravi u karijeri. A pred njom je dug put, siguran sam – put uspeha. Danas je neprikosnovena u skoku uvis, ali sutra bi stvari mogle da izgledaju sasvim drugačije. Ono gde njen trener Dragutin Topić i ja apsolutno mislimo isto jeste da je troskok disciplina u kojoj može da bude apsolutno najbolja. Ne zaboravite, ona ima 6,57 u skoku udalj. Skakačica uvis koja ima taj rezultat u skoku udalj na svetu jednostavno ne postoji.“

Spasojević je srpsko dete u pravom smislu te reči. Rođen je u Nišu, ali je deo života proveo i u Pirotu, Despotovcu, Ćupriji, Jagodini.

“Na kraju smo se kao porodica nastanili u Kragujevcu gde sam završio osnovnu, srednju školu i fakultet.“

Atletikom je ozbiljno počeo da se bavi relativno kasno, tek negde sa napunjenih 17 godina.

“Pobedio sam na atletskom takmičenju u Tehničkoj školi. Trčao sam 100 metara u vremenu 11,8 i skakao udalj 5,80 u dubokim patikama.“

Na preporuku nastavnika otišao je na stadion da ga atletski oblikuje trener Vada Luković i na neki način pripremi za jugoslovensko takmičenje srednjih škola.

“Brzo je snimio da sam veliki talenat. I tada sam kao i danas bio visok 1,83 i težak 78 kilograma. Bio sam fizički aktivan, igrao fudbal, bio kapiten tima, ali mi se atletika već posle nekoliko prvih treninga nestvarno dopala. Postao sam član Radničkog, prvi put u životu obuo sprinterice.“

Posle samo sedam meseci treninga dogodilo se čudo.

“Skakao sam udalj 6,62 i sto metara trčao za 11,3 sekundi. Savladao sam i prva slova azbuke troskoka i na prvenstvu Jugoslavije za mlađe juniore u Novoj Gorici trijumfovao sa skokom od 13,81 metara.“

Naredne godine kao stariji junior u dalju je stigao do 7,16 metara, a u troskoku do daljine od 14,45. Postao je član seniorske reprezentacije Jugoslavije.

“Debitovao sam na dvomeču Švajcarska–Jugoslavija u Cirihu na danas legendarnom Lecigrund stadionu. Bila je to svečanost, trenutak za istoriju, dan kada se prvi put trčalo na prvoj tartan stazi u Evropi. Sezonu sam završio sa daljinom od 15,35 metara što je bilo sjajno jer sam u nogama imao samo dve godine treninga.“

Postao je i zvanično najbolji troskokaš Jugoslavije, ali je već 1970. imao prvi maler. Morao je zbog povrede da menja odraznu nogu.

“U troskoku sam stigao do 15,66, a u dalju imao skok od 7,60. Bilo je to na takmičenju u Poljskoj, Stekić je za dva santimetra bio bolji.“

U 1971. tri puta je rušio nacionalni rekord. Na Kupu Evrope u Sarajevu skočio je 15,99 i bilo je pitanje dana kada će nadmašiti magičnu granicu od 16 metara.

“Dogodilo se to u Zagrebu na Balkanskim igrama. Srušio sam granicu snova i preskočio 16,05. Pobedila su me dva Rumuna, Korgu i Čokina, bili su u to vreme neprikosnoveni. Te sezone trijumfovao sam, jedini među atletičarima Jugoslavije, i na Mediteranskim igrama u Izmiru sa novim državnim rekordom – 16,18 metara.“

Novim nacionalnim rekordom i sjajnom formom otvorio je sebi širom vrata Olimpijskih igara u Minhenu.

“Igre su san svakog sportiste, kruna karijere, cilj kome svi teže. Bio sam u nekom čudnom zanosu. Otišao sam u Minhen, doživeo atmosferu i ispao već u kvalifikacijama.“

Minhen pamti i po velikoj sportskoj tragediji, strašnom masakru izraelskih sportista, poslednjim Igrama koje je krasio osmeh i razdraganost učesnika.

“U olimpijskom selu smo se kretali u trenerkama. Izvan sela bio je pomoćni stadion na kome smo trenirali. Imali smo propusnice, ali je bilo dovoljno da pokažete majicu na kojoj piše ime zemlje za koju nastupate. To jutro na izlasku je stajao tenk i naoružani ljudi. Mom cimeru Pečaru, bacaču diska, i meni tražili su propusnicu. Shvatili smo da se nešto čudno događa.“

“Incident se dogodio ispod paviljona jugoslovenske reprezentacije. Palestinci su kidnapovali reprezentativce Izraela. Videli smo jednog kako šeta sa maskom na licu i mitraljezom, sletali su helikopteri, nemačka policija je došla u trenerkama.“

“Kasnije smo saznali da se incident u kome je došlo do masakra dogodio na aerodromu. Sutradan je održana komemoracija na stadionu. Sportisti su bili u svečanim odelima, sedeli smo na stolicama postavljenim na travi, na tribinama je bilo 80.000 ljudi. Bili su prisutni predsednici država – Vili Brant, Moše Dajan. Bile su to poslednje slobodne igre“, tvrdi Spasojević.

Već na narednim u Montrealu, na kojima je bio gost, olimpijsko selo bilo je opasano zidom i bodljikavom žicom. Negde se izgubila i atmosfera opuštenosti, radosti, slobode... Bio je i učesnik Olimpijskih igara u Moskvi 1980. godine. Te igre su bojkotovale SAD i neke druge zemlje Zapada.

Spasojevićeva atletska karijera imala je više nego buran period između Minhena i Moskve. Sa daljinom od 16,27 rušio je i četvrti put nacionalni rekord, ali se 1973. odlučio i na veoma hrabar potez.

Pao svetski rekord (VIDEO)

Neuhvatljiva Femke

Neuhvatljiva Femke

Sport 03.03.2024. 09:04

Pao svetski rekord (VIDEO)

“Nisam se našao na istoj talasnoj dužini sa trenerom Lukovićem i u novembru 1973. donosim odluku da budem sam svoj trener. Pročitao sam brdo knjiga, gledao kako treniraju Rusi. U 1974. uđem sa samo jednim takmičenjem, bile su to neke kvalifikacije u Kragujevcu. Skočio sam sjajnih 16,31, ali mi sve to ne priznaju kao novi rekord Jugoslavije jer na stadionu nije bilo vetromera.“

Nije se predavao, verovao je u sebe i ono što može. Hrabro se uputio u Bratislavu na veliki miting zakazan za 30. maj. Znao je da ga čeka svetska troskokaška elita predvođena Sanjejevom, Piskulinom, Kubancem Peresom...

“Sve sam ih pobedio osim Sanjejeva. Skočio sam 16,77. Bio je to novi nacionalni rekord i tog trenutka drugi rezultat u svetu. Dan kasnije, doživeo sam na mitingu u Ostravi tešku povredu kičme, devet meseci nisam mogao da potrčim.“

Zbog svega propustio je i šampionat Evrope u Rimu. Omiljenu disciplinu, u kojoj je te godine imao preskočenih 16,77, gledao je u TV prenosu. Osvajač srebrne medalje imao je daljinu od 16,52...

“Počeo sam da se vraćam 1975. Odlukom ASJ-a, brigu o grupi takmičara (Nenad Stekić, Đurđa Fočić, Borisav Pisić, Danijal Temim i Milan Spasojević), kandidata za OI u Montrealu, preuzeo je trener Aleksandar Marinković. Norma u troskoku iznosila je 16,30, a ja sam skočio 16,50. Dobio sam i olimpijsku uniformu, otputovao u Montreal, ali nisam skakao. Bora Pisić i ja završili smo na tribinama. Tako je odlučio selektor Krešo Račić. Zašto, nikada nisam saznao.“

U narednoj godini, 1977, postao je prvak Balkana sa 16,69. Konačno je pobedio i legendarnog Korgu, završio godinu petim rezultatom u Evropi, sedmim u svetu i tako najavio kandidaturu za medalju na EŠ u Pragu naredne godine.

“Preuzeo sam da treniram i Miloša Srejovića i usred tog rada dobijem poziv za služenje vojnog roka. Odem u JNA, Srejoviću dopisno šaljem treninge, a ja kao vojnik treniram koliko je to bilo moguće. Uniformu sam skinuo u aprilu, prvenstvo Evrope bilo je u septembru u Pragu. Srejović je, sećate se, sa 16,94 postao prvak kontinenta, a ja sam sa preskočenih 16,62 bio sedmi.“

Na kraju godine dobio je priznanje koje uistinu pripada odabranima i na koje je više nego ponosan.

“Pripao mi je trofej zagrebačkih ’Sportskih novosti’ za fer-plej. Sportista godine bio je Dražen Dalipagić, a Bojana Šumonja sportistkinja. U obrazloženju za moju nagradu rečeno je da sam trenirao konkurenta koji je postao prvak Evrope i srušio moj nacionalni rekord. Sve to ulepšao je sutradan u ’Sportskim novostima’ sjajnim tekstom, koji i danas čuvam, novinarski mag Vilko Luncer.“

Priča se nastavlja i 1979. Nije više bio trener Miloša Srejovića, bila je to sezona u kojoj je u dojučerašnjem učeniku dobio najvećeg konkurenta na zaletištu za troskok. Pamti da je osvojio srebro na Mediteranskim igrama i bio peti u Torinu na Kupu Evrope sa preskočenih 16,67 metara.

“Želeo sam u Moskvu na OI. Na prvenstvu Evrope u dvorani bio sam peti, Srejović nije ušao u finale. Te 1980. išao sam isključivo na kvalitetna takmičenja bez mnogo iscrpljivanja. Imao sam normu i za Moskvu, u kvalifikacijama sam u drugom pokušaju skočio 16,62 i izborio mesto u finalu, i onda kao da se nešto čudno dogodilo u meni. Obuzelo me raspoloženje nekog zadovoljstva, sutra u finalu nisam dobro skakao i bio sam tek deseti.“

Posle se posvetio trenerskom poslu. Njegovi puleni posle sjajnog Srejovića bili su i Snežana Dančetović, Stevan Filipović i mnogi drugi.

“Tri puta bio sam sportista godine grada Kragujevca. Takođe sam i počasni građanin grada u kome sam stekao afirmaciju. Ponosan sam na sve“, ističe Spasojević.

Atletiku je trenirao u klubu koji je izrodio mnoge šampione, rekordere, reprezentativce. Dres Radničkog nosili su, osim Spasojevića i Srejovića, još i Milan Tomić, Miodrag Vukomanović, Snežana i Rade Dančetović, Sead Ajanović, Milorad Mišković, Ivica Matijević...

“Legendarni Vada Luković u ulozi trenera sinonim je za kragujevačku atletiku. On je najzaslužniji za afirmaciju koju je doživela. Falio mu je korak do vrha, ali to ne umanjuje njegove brojne trenerske i ljudske vrednosti“, priča o svom prvom učitelju Milan Spasojević.

Spasojević se priseća prošlosti sa setom uokvirenom u romantiku vremena u kome se tada živelo.

“Tada se nije pričalo o motivaciji jer je svakog ko se bavio sportom i imao neki cilj bilo lako motivisati. Kada sam ušao u atletiku, prvi put sam video Sloveniju, Tivoli i mini-golf, prvi put sam posetio Italiju, otišao na pripreme na more. Kući sam se vraćao važan, sve to pratili su i tekstovi u novinama, fotografije, poštovanje okruženja.“

“Nikada neću zaboraviti Izmir i trijumf na Mediteranskim igrama. Svirala se u moju čast himna, taj osećaj kad ti zadrhti i brada i glas, to nesnalaženje da li u tom uzvišenom trenutku da se raduješ ili da plačeš, to su te neke emocije koje su se pretvorile u trenutak o kome je svaki sportista, pa i ja, sanjao, maštao.“

Uz osmeh priča i epizodu kako se dogodilo da ostane u Kragujevcu uprkos ponudama beogradskih klubova.

“Legendarni Milan Vukos, takođe Kragujevčanin, bio je predsednik Crvene zvezde. Tražio je način kako da me privoli da se priključim ’crveno-belima’ i usput je izgovorio i rečenicu mi ćemo tebi da kupimo stan. Ispričam sve to mojim Kragujevčanima i oni odmah stupe u akciju. Danas s ponosom ističem da sam sa 25 godina dobio stan od grada Kragujevca i da sam bio prvi sportista amater u gradu kome je ikada dodeljen stan.“

Na pitanje da li je imao idola kaže da nije, da se zapravo u vreme kada je počinjao istinski divio neprikosnovenom Viktoru Sanjejevu, vlasniku tri zlatne olimpijske medalje.

“Silno sam želeo da ga upoznam i kad se to dogodilo shvatio sam da je pored mene sjajan čovek, skroman iznad svega, sa sprintericama koje su bile malo bolje od mojih.“

Govori i da je kao sportista živeo u vremenu kada je svaki naredni dan bio lepši od prethodnog, ali i da je bio više nego tužan kada je u 24. godini i trenutku kada je bio vlasnik drugog najboljeg rezultata na svetu u troskoku godinu dana bio daleko od svega i da se ta bolna priča završila tako što mu je jedna noga bila tanja pet santimetara u odnosu na drugu.

“Tada sam shvatio koliko je sport surov, da svaka karijera ma koliko bila uspešna, može da se završi u jednom danu ili trenutku, da moraš dok sve traje da se pripremiš i da posle svega budeš opet neko i nešto. U knjizi ’Psihologija sporta’ postoji i jedna divna lekcija s naslovom šta posle završene karijere.“

Ne krije i da je sport, i ono što je doživeo u sportu, i te kako, u najpozitivnijem smislu, opredelio mnoge detalje u njegovoj poslovnoj karijeri.

“Najozbiljniji biznis kojim sam se bavio odnosi se na period kad sam bio direktor ’Delta sporta’, firme koja je zastupala ’Najki’ u SSSR-u. Bio je to strašan izazov, ali i trenutak kada je iskustvo iz sportske karijere počelo da se valorizuje. Sećam se Minhena 1972, tada su na tržištu postajali samo ’Adidas’ i ’Puma’. Ovi iz ’Pume’ su nas vrbovali da nosimo njihov brend makar samo u olimpijskom selu. Poklanjali su nam trenerke i drugu opremu, nisam kapirao zašto. Nisam kapirao ni njihove međusobne razgovore kad ovi iz ’Pume’ kažu onima iz ’Adidasa’ danas smo osvojili sedam medalja. Pitao sam se ko je uzeo sedam medalja, zar to nisu sportisti. Posle, radeći isti posao, shvatio sam šta je marketing. Kao firma sponzorisali smo moskovski CSKA, košarkašku i fudbalsku reprezentaciju SSSR-a, tenisera Marata Safina koji je bio klinac. Shvatili smo da je jedan od principa uloži da bi ti se vratilo.“

Shvatio je moć sporta i vrednost karijere i u jednoj drugoj situaciji.

“Svake godine ’Najki’ je organizovao godišnje skupove distributera ili ’Najki’ firmi iz celog sveta na kojima su se kao gosti pojavljivali velikani tipa Majkla Džordana ili Sergeja Bubke. Nas skupu sa 1500 ljudi i u fantastičnim ambijentu pričalo se o strategiji i budućnosti firme. Obavezno su nas i predstavljali. Kad sam ja bio na redu, naglašavali su da sam dvostruki učesnik Olimpijskih igara i ljudi su na to reagovali sa uvažavanjem. I kasnije na druženju za nekim stolom to je bila interesantna tema. Na kraju ove priče je i lično saznanje da sam kao bivši sportista lakše prepoznavao neke stvari koje su se od mene očekivale u biznisu.“

Biznis ga nije odvojio od “kraljice sportova“. U dogovoru s Dragutinom Topićem osnovali su atletski klub s imenom Top džamp. Bilo je to 2013. ili u trenutku kada je sadašnja šampionka Angelina Topić imala osam godina.

“Sve to oko kluba delo je Dragutina i Biljane Topić. Posle samo decenije postojanja Top džamp je izrastao u vodeći srpski klub s tendencijom da to ostane i ubuduće. Ljudi zapravo nisu ni svesni koliko su sa svojim saradnicima napravili. U svemu sam bio samo podrška, leđa na koja su se mogli osloniti, pogotovo na početku. Sada kada imaju pet seniorskih reprezentativaca zaslužuju apsolutnu podršku i brigu Saveza i cele zajednice.“

Spasojević ne krije radost zbog svih uspeha srpske atletike, vrednih rezultata pojedinaca. Govori i o tome da treba staviti tačku na praksu kako klub treba da bude dotiran kao u nekim prošlim vremenima, da dobije novac jer je prvak Srbije i da se zbog toga moraju razdvojiti masovna i vrhunska atletika.

“Pokazalo se da to nije nemoguće, da masovnu atletiku moraju zapravo da plaćaju roditelji, da deca plaćaju članarinu i ulaz u klub, da se ista vrata otvaraju i za talentovane i manje talentovane, da tada na scenu stupaju treneri koji od najboljih prave šampione. Upravo tako je radio Top džamp. Pre 10 godina sva deca su plaćala članarinu, od tih sredstava klub je plaćao salu za trening, stadion u Košutnjaku. Danas se klub ponosi Angelinom Topić, Boberićkom i Boškovićkom, brigu o njima i njihovim stipendijama, opremi i drugom preuzima Savez i druge institucije.“

Jedna od “institucija“ je i Spasojevićeva “Tripl džamp grupa“ koja je oficijelni sponzor Topićke i Boberićke s ugovorom koji se svake godine obnavlja. Sve se može gledati i kao nesebičnost Milana Spasojevića o kojoj on ne priča, ali ima i onih koji podsećaju da se u firmama (“Delta sport“ i “Tripl džamp grupa“) našlo mesta i za bivše atletičare. Konkretno Igora Šarčevića, Mirka Marjanovića, Seada Ajanovića, Janoša Hegediša, Dragana Mladenovića...

“Biljana Topić, uz sve obaveze koje imao kao trener u klubu, istovremeno je i finansijski rukovodilac u ’Tripl džamp grupi’“, ne krije Milan Spasojević.

Aktuelni trenutak u srpskoj atletici doživljava kroz prizmu sjajnih uspeha uz naglasak da je u mnogo čemu na izuzetno visokom nivou. Posebno je oduševljen rezultatima Ivane Španović.

“Dileme više nema. U konkurenciji Nenada Stekića, Vere Nikolić i Dragutina Topića, Španovićka je definitivno najbolja i prvo je ime srpske atletike svih vremena. Bio sam predsednik AS Srbije kad se pojavila. Stvorili su je Hajdu i Goran Obradović. Ona sada mora da ode, da se sutra možda bavi nečim drugim u atletici, ali njen trener Goran Obradović mora da ostane, da nastavi trenerski put, naša atletika jednostavno ne sme da potroši ljude poput njega.“

Spasojević takođe ne krije ni uverenje da za srpsku atletiku ne treba brinuti uz uslov da na sceni zaživi što više klubova poput Top džampa i trenera kao što je trenutno Dragutin Topić.

Ono što ga brine jeste kontroverza koja se odnosi na aktuelni trenutak srpskog sporta, odnosno činjenica da su kladionice glavni donatori sportskih saveza i klubova. Takođe i najava izmena pravila kad su u pitanju skok udalj i troskok. Pred IAAF-om je predlog da se izbaci daska, odnosno da se dužina skoka meri iz zone.

“Tamo negde sedamdesetih godina Stekić i ja smo skakali na eksperimentalnom takmičenju kada je daska bila podeljena na 10 plus 10 santimetara. Nije prošlo. Ako ovo šta se sada predlaže prođe, atletika će izgubiti na atraktivnosti. Dok traje takmičenje publika gleda one oznake, prati koliko je ko skočio. I šta se vidi, jedan je skočio osam, a drugi 8,20. E taj drugi nije pobednik, već je to onaj prvi jer se odrazio tu, a ne tamo. Atletika je kompleksna, usaglasiti zalet, odraz i skok je čarolija, nadigravanje sa samim sobom, vetrom koji ti duva čas u leđa čas u grudi ili ne duva uopšte, a ti si izmerio zalet i sada moraš da budeš šmeker da se prilagodiš tim novim okolnostima. To bi bilo isto kao i kad bi se u skoku uvis umesto lestvice koristio laser. Angelina je na primer skočila 1,95 i imala lufta iznad letvice i onda lasersko merenje kaže nije skočila 1,95 već 2,02. Sve to utiče na atraktivnost atletike kojoj je oduvek bilo važno šta publika kaže“, zaključuje Milan Spasojević koji će 30. maja obeležiti pola veka od tadašnjeg rekorda (16,77) Jugoslavije koji je i danas respektabilan rezultat jer srpski reprezentativci trenutno skaču oko 15,50.

Srpska kraljica (FOTO)

Zlatna Ivana

Zlatna Ivana

U fokusu 20.08.2023. 19:04

Srpska kraljica (FOTO)

Foto