Sport
31.08.2019. 11:18
Zoran Šećerov/FOTO: Tanjug/Starstport

INTERVJU MILOŠ DEGENEK: Odrekao se bogatstva da bi igrao u Zvezdi

sport-zvezda-helsinki_63.jpg
Izvor: Srdjan Stevanovic/Starsportphoto / Srdjan Stevanovic ©

On je poseban skoro u svemu. Između ostalog i zato što je jedan od retkih, ako ne i jedini profesionalac u srpskom fudbalu koji tečno govori srpski, engleski, nemački, a može da se snađe i u Japanu, jer zna sasvim dovoljno reči na jeziku te zemlje. Naravno, sve ovo nije razlog što šampionski tim Zvezde s njim i bez njega nije isti. Istina je zapravo da, kad je Miloš Degenek (25) u rosteru startnih 11, brave ispred mreže crveno-belih mnogo se teže otključavaju. Pokazalo se mnogo puta da se mreža Borjana ređe trese. Stamen je, hrabar, ali i u svakoj situaciji na terenu dovoljno mudar i vispren, autoritativan u odnosu na saigrače i protivnika, naglašeno odlučan, fudbalski obučen i apsolutno siguran u sebe i ono koliko zna. Već je prepoznatljiv i po tome što mu podjednako veruju saigrači i stručni štab, odnosno treneri i selektori, bez obzira na to čiji dres nosi. Zarad svega, kod protivnika uživa poštovanje a kod navijača nemerljive simpatije. Lepo vaspitanje i vidljiva privrženost porodici čine ga takođe različitim, blistav osmeh, ali i poneka bora u uglovima bistrih očiju koja podseća na godine teškog življenja i preživljavanja. I prezime mu je iz kategorije nesvakidašnjih.

Danas prvi put čujem da je reč "degenek" u izvornom značenju zapravo batina za udaranje po tabanima kojom su se nekada policajci koristili u istrazi. Ne, zaista ne znam odakle nam to prezime. I nemam u karakteru tu crtu da bijem ili degeničim ni na terenu, još manje van njega. Pokušali su moji stari da razjasne poreklo, ali su došli samo do saznanja da su Degeneci živeli u Kninu i Kninskoj krajini od pamtiveka. Međutim, kako je reč o vojnoj krajini, sasvim je moguće da su se odnekud doselili i iz ko zna kojih razloga uzeli prezime koje je zaista neobično - kazuje prvotimac Crvene zvezde i reprezentativac Australije.

Australija ima posebno mesto u Vašem životu i u životu Vaše porodice. Uz to što ste prvotimac Crvene zvezde, Vi ste reprezentativac te daleke zemlje?

"Posle one nesrećne "Oluje", ja sam bio beba kada se sve događalo, pričali su mi o odlasku porodice iz Knina sa rodne grude na traktoru, kao i o dugom putovanju sa malo mleka i hleba. Moji roditelji su shvatili da lepše sutra moraju da potraže na nekom drugom mestu i daleko od zemlje koju su najviše voleli. Sa koferima i dvoje dece stigli su u Australiju. Tata je završio elektrotehničku školu, imao je puno odlučnosti, odmah se zaposlio na građevini, radio je šta je znao, najviše sa drvetom. Majka, koja je u Kninu bila šnajderka, u početku je, da bismo pristojno živeli, prala sudove u nekom restoranu, a kasnije se zaposlila u školi kao čistačica. Brat i ja smo imali priču kao i sva druga deca. Brat se posvetio školi, ja malo više fudbalu. Igrao sam za FK Sidnej iz Novog Južnog Velsa, brzo sam se dokazao, postao kapiten U17 selekcije Australije s kojom sam igrao na Svetskom šampionatu."

Utisak je da se ne postaje lako kapiten jedne australijske selekcije čiji sastav karakteriše različitost vera i nacija, kultura... Konkretno, čime ste to Vi zaslužili?

"Istina je da se kapiten ne postaje tek tako, da se tako nešto nečim mora zaslužiti. Sa 15, odnosno 16 godina, kad sam ozbiljno zaplivao fubalskim vodama, preuzimao sam odgovornost, bio sam, kažu, lider i u svemu vođa ekipe. Nisam se baš za sve pitao, ali sam uvek bio spreman da stanem ispred saigrača. Ponašao sam se zaštitnički, pogotovo u situacijama kad nešto krene loše. Nikad nisam bežao od sopstvene krivice ili krivio drugog da bih sačuvao sebe. Većina je to poštovala i cenila."

 Pedja Milosavljevic / STARSPORT) Pedja Milosavljevic / STARSPORT)

Rođeni ste u Kninu, odrastali u Srbiji, Australiji, dokazivali se fudbalski u Nemačkoj, Japanu... Uvek i na svakom koraku bili ste ponosni Srbin. Koliko je to bilo teško?

"Kad sam iz Australije došao u Nemačku, mnogi su mi rekli da bežim od naših ljudi, da se družim sa nekim drugm ljudima. Meni su to govorili iz dva razoga. Jedan je bio taj da što pre naučim nemački, a drugi što tamo neki naši ljudi ne vole te neke naše ljude. Zašto? I ja se pitam i iskreno ni danas mi nije jasno zašto je to tako. Ovakav kakav sam, ja bih uvek pre pomogao našem čoveku nego nekom drugom. U Štutgartu sam se mnogo više družio sa muslimanom Vedranom Ibiševićem, sjajan je lik, nego sa Srbinom Zdravkom Kuzmanovićem. I ja i moja porodica smo prošli kroz pakao „Oluje", ali to me nije sprečilo du budem veliki drugar sa Tomijem Jurićem. On je Hrvat, prijateljujemo i igramo zajedno za reprezentaciju Australije. I Mile Jedinak, bivši kapiten naše reprezentacije, mislim na Australiju, takođe je Hrvat, ali ja njega smatram starijim fudbalskim bratom. Pre nego što sam doneo bilo koju odluku, naravno kad je u pitanju moja karijera, zvao sam Milu i sa njim pričao. Uvek je bio iskren, nikada me nije uputio na pogrešan put. Tako nešto ja jednostavno cenim, moram da cenim. Meni zapravo nikada nije smetalo ko je koje nacije. Onom ko me tretira kao čoveka duplo vraćam. Tako sam vaspitan, u porodici su me učili da volim, a ne da mrzim ljude."

O porodici, koja je zaista prošla golgotu da bi se danas srećna i uspešna ponovo okupila u Srbiji, govorite s puno ponosa i radosti?

"Nije baš lepo pričati o sebi, ali zašto da ne kažem da i ja i moj brat, kao i cela naša porodica, mirno spavamo. Takođe i da ne gledamo preko ramena ujutro kad se probudimo. Obraz nam je čist, ništa nikom ne dugujemo, nikom nismo naneli bol ili počinili zločin. Istina je da od kako znam za sebe brinemo jedni o drugima, vernici smo i pobožni ljudi, idemo u crkvu i slavimo Đurđevdan. Srećni smo, ali i svesni da sreća prati hrabre, da se sreća ne nalazi već da moraš nečim da je zaslužiš. Ona nije bogomdana i ne može čovek ujutro da se probudi, odigra loto i dobije sedmicu. Naučio sam da sve moraš da zaslužiš, da li tako što si se žrtvovao poslednju godinu ili dve, da li zato što su se tvoji roditelji žrtvovali 20 godina, preživljavali sve i svašta..."

Povezane vesti - DVA PUTA JE DVA PUTA: Da li je opet Crvena zvezda uspela slučajno?

Silno ste želeli da nosite dres srpske reprezentacije. Čak ste i igrali za selekciju koja je kasnije s Ljubinkom Drulovićem osvojila Šampionat Evrope?

"Igrao sam neke prijateljske utakmice, turnire i kad je trebalo da sve to krunišem pozivom za reprezentaciju koja ide na Šampionat Evrope, usledile su igre. I danas, moj brat, otac i ja mislimo da puno toga nije bilo fer, ostao nam je u ustima gorak ukus zbog svega, a u glavi ubeđenje da je nekom u FSS bilo jako važno da ne budem deo te priče. Tražili su mi neke bezvezne papire, pričali bajke. Prepreka je navodno bilo to što nisam živeo u Srbiji pet godina. Ne znam koliko je to bilo tačno, imao sam u to vreme srpski pasoš, ali nisam, istina je, živeo toliko dugo u Srbiji. Živeo sam u Jugoslaviji."

Ispada da ste zapravo oterani iz reprezentacije zemlje koju najviše volite?

"Znam imena ljudi koji su u svemu učestvovali, ali ne znam da li sam uistinu oteran. I to više nije ni bitno. Kad mi jednom neko kaže ne, ja kažem hvala i doviđenja. Nemam čak ni problem ako neko kaže da nisam dovoljno dobar. Uostalom, to mi se i dešavalo u životu, karijeri. U takvim situacijama ja znam šta treba da radim. Kad mi neko kaže da nisam dovoljno dobar, ja odem kući da treniram dok ne postignem ono što treba kako bih mogao da ubedim u suprotno onog ko mi je rekao da ne vredim. Bilo je i takvih ljudi. Kad sam imao 13 godina, trener Aljoša Vuković mi je rekao da od mene nikada neće biti fudbaler. I jedan trener Štutgarta mi je saopštio da nisam dovoljno dobar za Štutgart. Obojici sam rekao hvala na mišljenju, takođe i da to i takvo mišljenje ne poštujem i da je na meni da dokažem da nije tako kako oni misle već kako ja mislim da jeste. Ne sporim, dakle, nikome prvo na njegovo mišljenje, ali držim do sebe i onog što ja mislim."

FOTO TANJUG/ MILOS SIMANOVIC/ bk FOTO TANJUG/ MILOS SIMANOVIC/ bk

Karijeru ste počeli kao zadnji vezni da biste u međuvremenu izrasli u više nego pouzdanog klupskog i reprezentativnog štopera?

"Poziciju sam promenio kad sam došao u Štutgart. Imao sam 17 godina kada su mi trener Ilija Arakić, Hrvat, i prvi trener Štutgarta Bruno Labadija saopštili da me vide kao štopera. Dobio sam šansu da se dokažem i od tada igram na toj poziciji. U reprezentaciji Australije igrao sam i desnog beka. Mogu i danas, ako bi to trebalo, s uspehom da odigram i na poziciji zadnjeg veznog ali, priznajem, definitivno najviše volim ulogu štopera. To je uloga u kojoj se najbolje osećam."

Kad ste bili ponosni na sebe, koga ste od protivničkih igrača strpali u džep i odigrali možda najbolje utakmice u karijeri?

"Prošle godine igrao sam za Australiju protiv Kolumbije za koju su nastupili Falkao i Karlos Baka. Kažu, a i ja mislim tako, da sam ih odlično čuvao. Igrao sam dobro i protiv Brazila, ali na poziciji desnog beka. Rival mi je bio Daglas Kosta. I njega sam zaustavio. Sjajno smo, ali kao ekipa Crvene zvezde, odigrali i one mečeve protiv Liverpula i Napolija. Svako je svog igrača bukvalno strpao u džep."

Da li je bilo utakmica u kojima ste sami sebe razočarali i odigrali ispod mogućnosti?

"Moja greška je uzrokovala da reprezentacija Australije u Kupu Azije ne prođe četvrtfinale. Bio sam tragičar meča. Pogrešio sam i u dresu Zvezde na meču sa Spartakom iz Trnave. Niko mi zbog toga nije ništa zamerio. Kad si u kanalu, šta vredi da te još neko zbog svega dotuče. Zahvalan sam zbog svega i saigračima i treneru. Svi znamo da ćemo grešiti dok god budemo igrali fudbal. Suština je kako se ti nosiš sa tim greškama, kako nastavljaš da živiš i igraš posle toga."

Idol Vam je, koliko se zna, Španac Serhio Ramos, jedan od najboljih štopera sveta svih vremena?

"Gotivim igru tog čoveka. Sjajan je, njegova fudbalska predstava je u mnogo čemu veličanstvena. Nikog nikada nisam gotivio koliko njega i Nemanju Vidića iz vremena kad je igrao za Mančester junajted. Kada bih sreo Vidića na ulici ili nekom drugom mestu, iz poštovanja i respekta koji imam prema njemu, stao bih mirno i poklonio mu se. Imao je sjajnu karijeru, na veličanstven način se nosio sa slavom koju je igrajući stekao, puno toga iz njegove fudbalske i životne priče je za svaku pohvalu. Voleo bih da ga upoznam i da popričamo, jer mislim da iskusniji i stariji igrači uvek imaju šta da nam kažu. I Ramos je savršen štoper, veliki fudbaler i vođa. Dokazao je to puno puta i u dresu Reala i kao kapiten španske reprezentacije. Sada se pojavio i Virdžil van Dajk. Igra za Liverpul. Prosto je neverovatno kako neko ko ima visinu od 1,95 metara i 100 kg može tako brzo da se kreće i tako vešto da igra fudbal. To kako igra je za svaku pohvalu. Mislim da su baš zbog Virdžila danas štoperi i defanzivci na ceni. Nikada nisu bili cenjeni na evropskom tržištu kao što je to slučaj trenutno i nikada se za njihove usluge nije plaćalo kao što se plaća danas. Siguran sam da će im cena i ubuduće rasti."

FOTO TANJUG / FILIP KRAINCANIC / bb FOTO TANJUG / FILIP KRAINCANIC / bb

U Vašoj fudbalskoj priči posebno mesto pripada Nemanji Matiću. O srpskom asu uvek i u svakoj prilici pričate biranim rečima. Zašto?

"Zato što je Nemanja jedan izuzetan čovek, gospodin u svakoj situaciji. Nije se dogodilo da nije poslao čestitku posle uspeha Crvene zvezde. Uz to je i sjajan fudbaler, lider ove generacije, čovek koji je nedostajao srpskoj reprezentaciji na utakmicama koje nije igrao. Nadam se da će se vratiti i da će ponovo nositi reprezentativni dres. I on i Luka Milivojević, koga izuzetno cenim i koji je napravio ozbiljnu karijeru u Engleskoj. Sa njima u timu srpska reprezentacija bi beležila uspehe. Uz to, obojica mogu da budu primer i kao fudbaleri i kao sportisti, ali i kao porodični ljudi."

Pročitajte još - DEGENEK: Vratio sam se zbog svega ovog, sad mogu da plačem

Dolaskom u Zvezdu, posle silnih seoba, ispunio Vam se dečački san. Gotovo preko noći postali ste ljubimac navijača, neko u koga se sever "Marakane" kune, klupska ikona?

"Biću iskren i reći ću da ne mislim da sam ljubimac navijača. Sebe ne vidim tako. Ja sam samo običan momak koji živi svoj san i radi to što najviše voli na svetu. I sve to u klubu koji najviše voli. Prija mi kad mi ljudi priđu na ulici, prija mi i ono što mi govore i od srca im hvala za to. Ali da bi neko bio ljubimac severne tribine ili ikona kluba, trebalo bi da odradi stvari kao Džajić, kao što su to radili i uradili Robi (Prosinečki) ili Pančev, Siniša (Mihajlović) ili Dejan (Savićević). Na putu da im se pridruži je možda Milan Borjan, on je izuzetak u timu i može da ostvari te vrhunske ciljeve. Mene će verovatno navijači pamtiti zbog onog meča u Salcburgu i srećan sam zbog toga. Ponosan sam što sam doprineo da se posle 27 godina na mojoj „Marakani" čuje himna Lige šampiona."

Pre par meseci otišli ste u Saudijsku Arabiju ne da biste sebe, kako su mnogi mislili, novčano obezbedili već da biste, kako kažete, pomogli svojoj Crvenoj zvezdi?

"Moj dolazak koštao je Zvezdu 200.000 evra. Kad sam odlazio u Saudijsku Arabiju, Zvezda je dobila 3.400.000. Znao sam da te pare nisu velike, da nisu 20 miliona, ali sam takođe znao i to da Zvezdi u tom trenutku mogu da znače, da za njih može da kupi, na primer, stolice na tribini, isplati plate igračima ili ne znam šta drugo. Ponudu koja je došla nisam odbio jer sam bio svestan toga da su u tom trenutku te pare mnogo značile Zvezdi."

Na poziv Zvezde ste se vratili i prihvatili da, pored trogodišnjeg ugovora u Saudijskoj Arabiji, igrate na „Marakani" kao pozajmljen igrač. Prihvatili ste i da Vam primanja budu manja nego što bi bila da ste ostali u dalekom svetu?

Tačno je da sam u Saudijskoj Arabiji zarađivao znatno više nego što trenutno zarađujem u Zvezdi. Tačno je i da sam zbog povratka u Zvezdu rekao hvala Kinezima koji su mi nudili 11 miliona za ugovor. Ja sam hteo da se što pre vratim, da budem što bliže porodici, ocu i majci koji žive u Aranđelovcu, odnosno bratu i snaji koji su osnovali dom u Beogradu. A najviše od svega silno sam želeo da ponovo zaigram u dresu Zvezde i nastavim da sanjam svoje snove.

FOTO TANJUG / FILIP KRAINCANIC / bb FOTO TANJUG / FILIP KRAINCANIC / bb

Tandem štopera crveno-belih se non-stop menja. Svi mogu da se promene na toj poziciji samo Vi ne, jer uživate ogromno poverenje trenera Milojevića. S kim najviše volite da igrate u paru?

"Mislim da sam zaslužio poverenje šefa. Od prvog dana sam ozbiljno radio i pružao maksimum. To verovatno odgovara šefu i njegovoj ideji. Igrao sam prvo u paru sa Vujadinom Savićem, zatim sa Srđanom Babićem, Žuletom Stojkovićem, onda sa Pankovim i Milunovićem. Sa nekima više, sa nekima malo manje. Svi su mi dragi ljudi, lično ih gotivim i znam da bez obzira na to s kim da izađem na teren da će svako od njih pružiti svoj maksimum i da ćemo jedan drugom čuvati leđa."

Priča se kako ste Vi najbolji poslovni potez Zvezdana Terzića?

"Ne znam, moguće da je i tako, možda zaista to i jesam. Ono što pouzdano znam jeste da sam Zvezdi doneo taj neki novac, da sam uvek i da ću uvek u dresu Zvezde ostavljati srce na terenu. Sad je u fokusu grupna faza Lige šampiona. Tako nešto silno priželjkujem i živim za to da moja Zvezda igra Ligu šampiona, da se ove sezone još uzme i dupla kruna. Volim da igram u crveno-belom dresu, to je poseban adrenalin, Zvezdi i njenim navijačima nikad nije dosta pobeda i uspeha. Zvezda je institucija koja melje i živi na uspehu. Radujem se iskreno što sam deo svega."

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
10°C
23.10.2021.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve