ISPOVEST, NENAD STEKIĆ: Pao sam kao spasilac Juge

Dolazim na olimpijski stadion u Montrealu, a Hakija Pozderac, tadašnji predsednik SOFK-e, kaže: „Steka, ovi su zajebali, ti moraš spasavati Jugoslaviju!" Uh, jebote. Još mi dadoše funkciju spasioca Jugoslavije. Tek me je to ubilo. Skočio sam do šestog mesta. Imao sam osećaj da je u Jugi dan žalosti

Pogledao je nebo nad Montrealom, zategao iz sve snage, odapeta strela, uzleteo je na 2o. koraku, pa još više, leteo je, leteo i... Nenad Stekić je prvi jugoslovenski sportista koji je doleteo u 21. vek!
Bilo je to 25. jula 1975. na maloj olimpijadi. Skok od 8,45 metara. Vanvremenska dužina. Amerikanac Džen Henderson, prošlog leta na Olimpijskim igrama u Riju, osvojio je zlatnu medalju sa 8,38, dakle sedam centimetara slabije od Stekićevog katapulta. Nekadašnji jugoslovenski rekorder duži je i od pobednika iz Londona 2012. Grega Raderforda, bolji je i od šampiona Pekinga 2008. Irvinga Saladina. Kakav je to bio Stekićev rezultat, vredan svakog podijuma na svim dosadašnjim olimpijskim igrama.
Na pesku je ispisivao Ginisovu knjigu rekorda. Pet godina uzastopno ostvarivao najbolji rezultat na svetu, 140 puta skočio preko osam metara, na jednom takmičenju (Nova Gorica) imao svih sedam skokova preko osam metara. I zato Nenad Stekić s punim pravom može da kaže: Život je let!
Kad vraćate film, odlazak s roditeljima u Moskvu, odakle je Vaš otac Živojin bio dopisnik Radio Beograda, zauzima jako značajno mesto. Da li glavni grad tadašnjeg Sovjetskog Saveza predstavlja prvi susret sa atletikom?
- Četiri godine je moj otac bio u ruskoj prestonici. Brat i ja bili smo s majkom Dragicom jedno vreme tamo. To me nesvesno vezuje za moje prve korake u atletici i gimnastici. Rusi su me odmah primetili na časovima fizičkog pa su pričali kako je Jugosloven talentovan za skok. Ipak, na tome je i ostalo jer smo se posle dve i po godine vratili u Beograd.
Valerij Brumel, sjajni ruski skakač uvis, bio je Vaš sportski idol. Nakon povratka iz Moskve, imali ste priliku da ga vidite na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1962. godine.
- Moj prvi san bio je da postanem skakač uvis. To me je strašno intrigiralo. Želeo sam da postanem kao Brumel. I video sam ga uživo. Tada je bio najbolji sportista sveta. Skakao je 229 centimetara. Kad se određuje vrednost njegovog skakačkog umeća, treba uzeti u obzir uslove, a tada nije bilo tartana, skakalo se sa šljake.
Istog dana, po povratku sa stadiona JNA, organizovali ste u Lješkoj ulici na Banovom brdu takmičenje u skoku uvis.
- Ispred naše kuće, u blizini škole „Josif Pančić", napravili smo improvizovano skakalište. Za nas je dobru okolnost predstavljalo to što se tada gradila neka samoposluga pa je bilo peska. Nije bilo dušeka, skakali smo u pesak. Bio sam 30-40 centimetara bolji od ostalih. Na moju sreću, tuda su prolazila braća Petrović, Paja i Pera, koji su trenirali u Crvenoj zvezdi. Gledali su moje skokove i rekli: „Nisi loš. Hoćeš li da treniraš s nama?" Postavili su jedan uslov - da im nosim torbe do stadiona. Tako sam u atletiku ušao kao nosač torbi. Išli smo pešice ili tramvajem. Bio sam sav srećan, nosio bih duplo veći teret jer sam voleo atletiku i ništa mi nije bilo teško da zbog nje učinim.
Tu se dogodio i prvi susret sa Aleksandrom Marinkovićem. Šta Vam je čuveni trener rekao nakon testiranja?
- Crvena zvezda je neko moje porodično nasleđe. Svi su bili zvezdaši pa ja nastavljam tu zvezdašku genezu. Kako je izgledao taj moj ulazak u atletiku? Nije bila izgrađena „Marakana", nego je Zvezdin stadion bio kod Hrama. I tu me je profesor Aca testirao. Skočim ko od šale 150 uvis. Zavrteo je profesor glavom: „Mali, nisi loš." Bio je škrt na pohvalama pa mi je rekao: „Hajde, u petak se pojavi na stadionu." Prevrćem u glavi, danas je utorak, a on mi kaže da dođem kroz tri dana. Kad sam bolje upoznao Acu, rešio sam dilemu zašto je tako postupio. Nije želeo da pomislim da sam neko i nešto, odnosno da sam taj na koga oni, eto, jedva čekaju pa mogu odmah da se priključim treninzima. To su bile Marinkovićeve metode. Spuštanje na zemlju od prvog susreta. Čekaj tri dana pa se javi. Tri jako duga dana za mene. Treperio sam od pomisli da počinjem da treniram atletiku, i to baš u Crvenoj zvezdi.

Mediji su Vas brzo proglasili za vunderkinda skoka uvis. Na kojem god takmičenju ste se pojavili, uspeli ste da upišete prefiks „rekordan". Ipak, prešaltali ste se na skok udalj. Da li Vam je teško palo saznanje da nećete ići stopama Valerija Brumela?
- Napravio sam seriju obećavajućih rezultata. Pomerao sam pionirske rekorde Srbije: 1,81, zatim 1,84 i 1,85 metara, da bih 1967. postavio državni rekord za juniore na 1,94, a 1968. na 1,95 metara. Predviđali su mi blistavu karijeru. Govorili su o mom talentu biranim rečima. Tada sam, međutim, upoznao da sport nije poljem preći. Ima u njemu mnogo zamki i prepreka. Eto, mene je jedna zadesila u osvit karijere. Povredio sam patelu, čašicu zgloba kolena. Imao sam jake bolove. I odem kod lekara na Ortopedsku kliniku na Banjici, a oni mi kažu da pola godine ne smem nijedan skok da napravim. Bio sam u šoku. S profesorom Marinkovićem je donesen program rada na nekim drugim vežbama. Uslov je bio samo da ne skačem. Verovatno je tako sudbina namestila. Tih dana društvo iz Trinaeste gimnazije i profesor fizičkog nagovarali su me: „Hajde da skočiš udalj, nemamo nikog za školsko takmičenje." Branio sam se: „Ne mogu, povređen sam." Ali oni su ostali uporni. Pitam profesora Marinkovića šta on misli o tome. Interesantno, nije me bolelo kad sam skakao udalj. Aca kaže da napravim tamo jedan skok i ne više. Odem na takmičenje i skočim 6,73 metra! To je bio fenomenalan rezultat. I što je posebno važno, nije me uopšte zabolelo koleno. U skoku udalj ulazi se u odraz pod drugim uglom nego kod skoka uvis.
Onda je Juga upoznala Stekića na drugi način?
- Profesor i ja smo videli da se dužine povećavaju iz takmičenja u takmičenje. Rekordi, sad u skoku udalj, počeli su da se preskaču kao od šale. U Mostaru na državnom prvenstvu gimnazija osvojim prvo mesto sa 7,17, pa nedugo zatim u Celju prvenstvo za mlađe juniore 7,33 metra. Tad sam se definitivno opredelio za karijeru skakača udalj. Onda smo počeli da radimo baš specifične vežbe za poboljšanje skoka.
Imali ste u svetu najduži skok u pet sezona. Osvojili ste tri srebrne medalje sa evropskih prvenstava (dve sa otvorenog i jednog u dvorani). Na koji rezultat ste posebno ponosni?
- Daljina od osam metara deli bezimene od atletičara sa imenom! I zato je meni bilo neizmerno drago kad sam u Atini, na Balkanskim igrama 1973. godine, preskočio tu magičnu granicu. To mi je najdraži skok karijere!
U to vreme jak pokretački, a slobodno se u Vašem primeru može reći i letački motiv našli ste u borbi s rekorderom Miljenkom Rakom?
- Bio je Rak četiri godine stariji od mene. U tom dobu, to je ogromna razlika. Tako da mi je on bio vodič, odnosno zvezda vodilja. Stalno sam ga napadao, još od klinačkih dana. Siguran sam da bez Miljenka Raka ne bih toliko napredovao. Bio mi je strašan motiv. Da ga stignem i prestignem. Prvo sam izjednačio njegov skor od 7,73 pa onda skočim 7,77. To su bila velika dešavanja. Verovatno mu nije bilo svejedno što ga prelećem. Želeo je da on bude prvi sa preskočenih osam metara, ali video je da se jako lako odlepljujem i krećem ka velikim dužinama.
Preleteli ste „Marakanu" u Riju. Kako Vam je to uspelo?
- Završila se sezona 74. Marinković me poslao u Igalo na odmor, rekreativne pripreme. „Idi opusti se, malo se kupaj, malo trčkaraj." Posle sedam-osam dana zove i kaže: „Dobili smo poziv iz Brazila, hoćemo li da idemo tamo?" Odgovorio sam da hoću, istina nisam u formi jer se završila sezona, ali nikad nisam bio tamo. Stigosmo u Rio, oktobar mesec, i čim smo sleteli, osetismo neviđenu toplotu. Što se kaže, prostrujala je krv u meni. Na takmičenju pobedim srebrnog sa Olimpijskih igara u Minhenu, Nemca Baumgartnera. Skok od 8,24 metra. Rekord Brazila i najbolji rezultat na svetu te godine. I tad mi se javio osećaj da mogu da skočim 8,45. Kako je lepo išlo u Riju. Jednostavno, kad krene pa nema granica. Toplo vreme, karnevalska atmosfera s Brazilkama - sve se sklopilo u jednu impresivnu sliku. Ostali smo sedam-osam dana. Stvarno je bilo divno i nezaboravno. Kad sam se vratio u Beograd, pokazali su mi naslove u novinama „Stekić preskočio Marakanu".
Bilo je to eksplozivno punjenje za ono što će se u leto 1975. godine dogoditi u Montrealu. Kako ste dobili nadimak Tigar?
- U Kanadu smo stigli dvadeset i nekog jula. Skupili su se najbolji skakači sveta u tom trenutku. To je bila proba Olimpijade, krštena kao Mini olimpijada jer ćemo za godinu dana svi biti na istom mestu. Dva dana pre takmičenja idem na stadion da pravim kontrolu zaleta, kako ide i koliko ide. Kad tamo veliki „linkoln", dug sedam-osam metara, i na njemu složene patike i sprinterice proizvođača „Onicuka tajger", današnji „Asiks". A kod mene neke stare, u fazi raspadanja. Naš atletski savez je imao ugovor sa „Adidasom" i dobijao sam sprinterice jednom godišnje. Uzmem u Montrealu patike i sprinterice od Japanca i kažem da platim, a on kaže: „Ne, mister Stekić, samo potpišite da ste uzeli." Izađem na trening, navučem sprinterice, legle ko rukavice. Krenem na skok, zalet, odraz, dug let - sve okej. Zezam se s radnikom koji sređuje pesak i kažem: „Preskočiću celu jamu!" On se smeje kao da hoće da kaže baš si dobar šaljivdžija. I ja onako ohrabren i uporan, pa potvrđujem nameru: „Vidimo se prekosutra." Takmičenje je počelo u šest uveče. Neki vetrić duva, meni pomaže jer mi je falila ta brzina koju tamnoputi atletičari imaju. Pomoć vetra je dozvoljena kad on duva do dva metra u sekundi. Nameštam se za prvi skok, krenem, zalet, odraz i letim, letim... Osetim da je to trajalo duže nego obično. Doskočio sam skoro na kraj jame, istrčim, a onaj čovek što sređuje pesak hvata se za glavu: „Vi ćete stvarno ovo da preskočite." Na američkom kontinentu daska za odraz je na metar od jame, a ovde, u Evropi, uglavnom je na dva metra. Otuda moj skok na kraj jame koja je osam metara. I šta se dešava? Objave rezultat u fitima, pa množi i deli, nešto se ne slaže. Vrteli su to par minuta tako i onda prebacili u metre - 8,45! Gledam i ne verujem, mora da su se zajebali! Ne smem da se radujem da ne bi onda rekli, vidi ovaj som pomislio da može toliko da skoči. Zadržim se još nekoliko dodatnih minuta, na semaforu i dalje 8,45. Ne smem da se radujem iz još jednog razloga. Ne znam koja je brzina vetra. I odem tamo, a konkurenti, koji su onako ljubomorni došli da sve prekontrolišu, vraćaju se pokunjeni. Tad mi je bilo jasno da je sve u redu sa skokom. Vetar je bio 1,7 m/s. E, kad sam video da je sve stvarno okej, podigao sam ruke. Ne znam kako, ali za čas se pored mene našao i Aca. I njega su emocije savladale. Preskočio je ogradu sa sedišta na kojem je sedeo uz Igora Terovenesijana, do pre desetak minuta evropskog rekordera sa 8,35. Pojavio se i Artur Takač, veliko lice svetske atletike, da vidi da li je sve u redu, pošto je taj skok zasluživao verifikaciju evropskog rekorda. Kad je sve zvanično uvedeno, vest o mom rekordu obišla je celu planetu.

Kako je došlo do toga da Vaš otac Živojin postane evropski rekorder, istina na određeno vreme?
- Moj otac je bio jako pragmatičan. Nikada se nije mešao u moj sport. Govorio je: „Neno, ti đipaj, skači kako hoćeš, ali ti meni završi Ekonomski fakultet. Obećao si to i to je tvoja obaveza." Samo jednom se pojavio na stadionu da bi me gledao. Nije dolazio jer je smatrao da je to neko moje zadovoljstvo. Nije se mešao. Velika greška današnjih roditelja jeste ta što su debelo uvučeni u sport. Ponekad više nego sam sportista. Dolaze na stadion, polemišu, te zašto je ovaj onako, onaj ovako, a sve to iz krajnje subjektivnog ugla i interesa. Moj ćale to nikada nije radio. Pošto je on bio direktor Drugog programa Radio Beograda, kada sam skočio 8,45, onda je egzaltirani reporter, čini mi se da se zvao Španić, rekao da je naš čuveni sportista Živojin Stekić postavio novi evropski rekord. Tad mi je ćale rekao: „Evo, i ja sam bio pet minuta evropski rekorder."
Zanimljivo je da su Vas Amerikanci upisali kao svetskog broja 1.
- Oni su me vodili kao svetskog rekordera na nivou mora. Bob Bimon je skočio u Meksiko Sitiju 8,90, a drugi najbolji njegov skok iznosio je 8,33 metra. Znači, bio sam bolji od Bimona, osim tog skoka ostvarenog na nadmorskoj visini od 2.277 metara. U brzom klizanju, recimo, rezultati su obeležavani zvezdicom, pa su i rekordi posebni, u zavisnosti od visine na kojoj je staza.
Da li ste se susreli s Bobom Bimonom?
- Nisam u takmičarskom vremenu imao susret s njim. On je stariji od mene. I drugo, on je sa skokom od 8,90 bio nedostižan kao da je čovek s druge planete. Sreli smo u Beogradu, bio je promoter maratona. Bio je srdačan: „Vi ste onaj što se približio mom rekordu. Pomno sam pratio Vaše rezultate." I rekao je tada nešto što me je iznenadilo: „Nikad nisam bio bolji od Vas i bilo bi interesantno da smo mogli da se ogledamo na nekom takmičenju." On je imao fantastičnu građu, bio je za glavu viši od mene i imao je tanke i duge noge. Ipak, bio je dosta nestabilan skakač. Neki put prestupi pola metra, nekad se odrazi pola metra pre daske i tako. Uspeo je u Meksiku da napravi taj skok i obezbedi mesto u istoriji atletike. Jednom u životu mu se sve poklopilo. I kad je opalio - preleteo je jamu. Tako je to u sportu.
Nakon sjajnog skoka na mitingu u Montrealu, mnogi su očekivali da ćete se na Olimpijskim igrama 1976. približiti Bimonu. Hteli ste da isti program priprema ponovite, međutim, jedna naredba, za koju je štampa kasnije pisala da je došla iz Titovog kabineta, poremetila je plan.
- Napravili smo plan priprema koji je bio identičan onom koji smo imali za predolimpijsko takmičenje u Montrealu. Istog dana, 25. jula, na Maloj olimpijadi i na Olimpijadi su se održavala takmičenja u skoku udalj. U toj predolimpijskoj godini, prvo takmičenje je bilo 1. juna, a završilo se evropskim rekordom 25. jula. Te 1976, predvideli smo simulaciju svega onoga iz prethodne sezone. Nećemo nikakve izmene praviti. Zimske pripreme odrađivao sam sam u Lenjingradu, današnji Sankt Peterburg.
Kažu da ste tada doskočili u jedan doktorat. Zašto ste bili toliko interesantni ruskim naučnicima?
Došao sam tamo sa 8,24 metra, a oni su imali evropskog šampiona, već pomenutog Igora Terovenesijana sa 8,35. Inače, Rusi imaju 100 doktorata o skoku udalj. Knjige su napisali, to je nauka za njih. I odmah u Rusiji za mene kažu da je junoša iz Jugoslavije talentovan, ali da mi je malo kresjanska tehnika. Oni imaju svoje profile i svako mora da skače u skladu s njima. A ja sam imao neku svoju, specifičnu tehniku, koju oni nisu mogli da odgonetnu. Vide da idem daleko, rezultat veliki, a tehnika im se ne sviđa. Oni su rekli seljačka tehnika. Kod njih je sve bilo proračunato, skoro robotika, već tada.
Vratimo se na olimpijsku stazu za Montreal. Gde ste hvatali zalet nakon povratka iz Rusije?
- Krajem marta, otišli smo u Forli. To je nacionalni olimpijski centar Italije. Svake godine smo tamo odlazili na tri nedelje. Odradimo bazične pripreme. Puno skokova, sprinta, tereta, maksimalno opterećenje i posvećenost treninzima. Taj sportski centar je strašan. Tu trenirate, jedete i spavate. Imate samo tri funkcije. Znači, nema provoda, nema ništa drugo, osim atletike. U devet sati uveče se zatvara kapija i nema ni izlazaka ni ulazaka. Tu su bili Srejović, Spasojević, Đurđa Fočić, Temim... Bilo nas je šest-sedam. To je Aca Marinković sve preuzeo na sebe. Proširio je grupu. I onda smo završili taj deo priprema. Sve je bilo okej. Parametri kao prošle godine, furam odlično. I dolazi 1. maj. Javio se Dane Korica iz saveza i kaže: „Stepo, treba da skačeš 7. maja u Italiji, ima troboj na kojem će, uz nas i domaćina, nastupiti još Poljska." Ja u čudu: „Dane, nemoj da se zezaš, u jeku smo priprema. Podneli smo plan i zna se kad nam je prvo takmičenje. Nemoj da kvarimo to." Osim remećenja trenažnog ritma, postojala je opasnost da se povredim jer iz jedne vrste treninga ulećemo u takmičenje. Drugo, imali smo dogovor da 1. juna počnemo takmičenja. Sve to kažem u jednom dahu, ali Dane uporan: „Znaš, moramo, stigla nam je naredba."
Aca Marinković je važio za nepokolebljivog čoveka, koga nisu mnogo doticale preporuke odozgo. Znao je da nađe način da obrazloži zašto je dobro da ostane onako kako je on zacrtao. Kako je tada reagovao?
- Jeste, profesor Aca je bio svojevoljan, nije dozvoljavao da mu se bilo ko upliće u posao. Nije šišao nikoga! Ipak, tu je prvi put popustio. I to nam se, kasnije će se videti, žestoko obilo o glavu. Sedam dana posle Italije bilo je još jedno takmičenje i opet kažu: „Steka, hajde opali i tu!" To je značilo da sam ja, umesto 1. juna, na stazu izašao mesec dana ranije. Takmičenje vas uvodi u formu. To je druga vrsta metabolizma, nagona... Kad već kreneš u takmičenje, ti si poluzver! I šta se dešava, 25 . juna je Univerzijada u Torinu. Odlazimo tamo, skačem 8,39 metara, što je rekord studentskih igara, najbolji rezultat na svetu i dovoljno za zlato na Olimpijskim igrama, koje su bile na programu mesec dana kasnije.
Kako ste nastojali da održite formu posle Torina, za glavnu izazov sezone u Montrealu?
- Teško. To vam je kao baterija mobilnog telefona. Kad pričate pola sata, baterija se prepolovi. I onda morate ponovo da se priključite.

Daljina od osam metara deli bezimene od atletičara sa imenom! I zato je meni bilo neizmerno drago kad sam u Atini, na Balkanskim igrama 1973. godine, preskočio tu magičnu granicu. To mi je najdraži skok karijere!

S kakvim željama ste ispraćeni na Olimpijske igre?
- Zlato, zlato i ništa osim zlata! Srebro bi bilo strahovit neuspeh.
Praćen je baš svaki korak, pa i to šta jedete?
- Radilo se o tome da je profesor Marinković angažovao deset najboljih dijetetičara Jugoslavije da naprave strukturu jela evropskog rekordera, koji je i najbolji skakač na svetu. I oni su sve to izračunali, između ostalog i famoznih šest kila pomorandži, od kojih dobijete litar, litar i po soka koji popijte posle treninga. Bilo je i kilo teletine dnevno. Moj trener Aca voleo je preko štampe da koketira s javnošću, želeo je da se pohvali, eto, kako smo mi na naučnoj osnovi odredili ishranu jednog vrhunskog sportiste. I sve je to objavio u najboljoj nameri. Uh, kako su me dočekali na nož! Govorili su: „Jao, jao, mamicu mu njegovu, moja deca..." Znači, ako ne skočiš koliko su ti odredili, svaku kaloriju i vitamin će ti prebrojati.
Kako je izgledalo takmičenje u Montrealu?
- Kao da skačete u istu rupu! Skočio sam 7,89, pa 7,87, 7,85. Davao sam 101 odsto sebe, ali jednostavno bila je neka kočnica, ne može dalje. Tehnologija mišića čini svoje. To nema veze s glavom uopšte.
Pritisak je bio ogroman?
- Dolazim na stadion, a Hakija Pozderac, tadašnji predsednik SOFK-e, kaže: „Steka, ovi su zajebali, ti moraš spasavati Jugoslaviju!" Uh, jebote. Još mi dadoše funkciju spasioca Jugoslavije. Tek me je to ubilo. Skočio sam do šestog mesta. Imao sam osećaj da je u Jugi dan žalosti.
Šta se dešavalo na dočeku?
- Nije bilo jednostavno kad sam se vratio u Beograd. Matija Ljubek je osvojio zlatnu medalju, njemu aplauzi i ovacije, a mene prozivaju: „Gde su ti pomorandže, a Stekiću?" Bilo je neprijatno, ali dobro. Shvatiš da je to način sportskog života. Danas te dižu do neba, a onda te gađaju blatom. I posle deset dana sam otišao Berlin i skočio 8,15 i postao prvak Berlina. Pobedio sam ove sa Olimpijade, opustio se i opalio još jedan dug skok. Dugo sam se ipak vraćao olimpijskoj šansi koju sam propustio u Montrealu. Dva su glavna razloga - rani ulazak u takmičenje zbog nastupa na atletskom troboju u Italiji i uloga spasioca Jugoslavije.
Prijateljima volite da se pohvalite da je Vaš najduži skok 8,84 metra. Otkud to?
- To je jedna anegdota, ali nije bez osnova. Nije nigde zabeležena u zapisniku s takmičenja. Volim da joj se vratim. Kad me pitaju koliko si najviše skočio, ja kažem 8,84. Definitivno, Meksiko s nadmorskom visinom većom od dve hiljade metara idealan je za dve discipline - skok udalj i skok uvis. Tamo sam na treningu postavio sve lične rekorde. Moj trener se čudio. Leteo sam nekoliko desetina centimetara preko osam metara. Govorio je kako nešto nije u redu. Išao sam kao metak! Bili smo tri nedelje u Meksiku, i peti, šesti, sedmi dan totalni pad - problem aklimatizacije. Posle dve nedelje boravka, opa, vraća se tonus. I počelo je to takmičenje. Ja već mator, 27 godina, poslednja godina Univerzijade. Norma 7,90, prvim skokom opalim 8,20. Vratim se kod ovog sudije mahača kod daske da vidim odakle sam se odrazio, da li da povećam zalet ili da priđem dasci. Imao sam šta da vidim. Sudija me pogledao sažaljivo: „Mister, odavde ste se odrazili." Daleko ispred linije. Zamolim ga da izmeri koliko sam se pre odrazio. Metar je pokazao 64 centimetra! Kakva šteta. Imao sam, dakle, skok od 8,84. Imao sam još jednu molbu. Pitao sam mogu li još jednom da skočim pošto sam ispunio normu za finale. Nisu mi dozvolili. Rekli su, imaš finale. Celu noć nisam spavao zbog tih 8,84, ali kad sam čuo da se grmljavina primiče Meksiko Sitiju, znao sam da će kiša odneti moje snove o skoku na granici devet metara. Nažalost, tako je i bilo.
Kroz karijeru, Vaš zalet je bio 42 metra. Koliko je to bilo koraka?
- Dvadeset. E, to se menjalo. Ako vam vetar duva u leđa, onda se udaljavate, a ako je u prsa, onda skraćujete zalet.
Bili ste jako brzi, kod doskoka ste imali brzinu od 9,5 metara u sekundi.
- Imao sam stotku za 10,4 sekunde. Važio sam za brzog čoveka. Bio sam prva izmena u jugoslovenskoj štafeti. Malo sam specifikum. Stotku nisam mogao da pretrčim za 9,9 sekundi, ali sam pravio strahovito ubrzanje u zaletu i otuda tako velike dužine.

Ivana je strašan kolekcionar medalja. Ima čeličnu glavu, mentalnu čvrstinu. Videlo se to i sad na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kad je istrpela ogroman pritisak koji donosi takmičenje pred domaćom publikom

Definicija skoka udalj?
- Brzina plus odskok. Održavanje maksimalne brzine u trenutku odraza. To je veliko umeće. Ili si rođen s tim ili nisi. Niko to ne može da te nauči. Uzmite Bena Džonsona, ide 9,5 ili 9,6, a pri velikoj brzini ne može da se odrazi. Ima i onih takmičara koji smanjuju brzinu da bi se odrazili. Sve to umanjuje konačan rezultat. Mora da se postigne sinergija brzine i odraza.
Francuzi su izračunali da ste bili najeksplozivniji skakač. Kako su došli do toga?
Analizirali su pet najboljih skakača sveta tog vremena. Naslovna strana u „Lekipu": „Stekić je najeksplozivniji!" Pojedinačno u svim parametrima - dizanje tereta, brzina, odraz, drugi su bili ispred, ali kad se sve ukombinuje, onda sam izbijao na prvo mesto. Strahovito sam iskorišćavao brzinu i taj osećaj da se pri njenoj maksimalnoj vrednosti odrazi. Isto tako, Rusi su rekli: „Stekić je sila koja se ne vidi." Gledaju me, običan čovek po konstituciji, ovi drugi nabildovani, vola bi oborili. Nije to - to. Na stazi se traže druge vrednosti i vrede drugi parametri, zapravo njihovo jedinstvo.
Na svoj 66. rođendan, 7. marta 2017, otišli ste u penziju. Završili ste Ekonomski fakultet, bili ste generalni sekretar Atletskog saveza i generalni direktor SD Crvena zvezda, radili ste kao interni revizor u Ministarstvu rada i socijalne politike. Bili ste mega zvezda i atletski rekorder, a od Vas je svojevremeno i Majk Pauel tražio program priprema. Ipak, dugo Vas nema u sportskim institucijama? Kako to tumačite?
- Ne bih sebi dodeljivao ulogu tumača tuđih poteza.
Isticali ste da skakač treba da ima sluha?
- Atletičar koji želi da bude veliki skakač mora da ima sluh. Ritam u zaletu moraš da osetiš. U protivnom, može da ti se desi da jednom skočiš pola metra pre daske, a drugi put da prestupiš. Faktički, taj skok udalj je neka vrsta muzike. Na jedan drugi način.
Svirali ste gitaru, pobedili na jednoj lokalnoj Gitarijadi sa svojom grupom. Koliko ste bili blizu odluke da ostanete u muzici?
- Imao sam muzikalnu družinu na Banovom brdu pa smo učili sviranje gitare. Sedeli smo na ulici, ispred škole i kuće. Bili smo samouki. Hoćemo da skinemo „Bitlse", ali vidimo da nije isto kao na ploči. Onda naiđe neko za koga znamo da svira gitaru, pa ga pitamo kako ide d-mol. Gde se hvata? I tako dok sve nismo savladali. Voleli smo „Bitlse" jer su oni bili slagači glasova, hajde da kažemo viša vrsta muzike nego obično pevanje. Grupa se zvala „Naslednici". I onda smo svirali na Gitarijadi na Čukarici i osvojili prvo mesto. Lepo je bila krenula moja muzička karijera, ali onda je postavljeno pitanje da li ćemo moći da kupimo instrumente. Nismo uspeli. To je bilo 1968. godine.
Nekoliko godina kasnije snimili ste ploču s hitom „Dalje, dalje leti".
- Zoran Simjanović je komponovao muziku. Reči su napisali Vitezović i Ršum. I snimio sam singlericu na vinilu. Bilo je interesantno iskustvo.
Ivana Španović sve lakše i duže preleće sedam metara. Na Evropskom prvenstvu u Beogradskoj areni lagano je osvojila zlato. Može li Ivana da obori svetski rekord?
- Ivana je strašan kolekcionar medalja. Ima čeličnu glavu, mentalnu čvrstinu. Videlo se to i sad na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kad je istrpela ogroman pritisak koji donosi takmičenje pred domaćom publikom.
Koje su sličnosti, a šta razlike između Ivane i Vas?
- Ja sam jurio neke definitivne daljine, na granici ljudskih mogućnosti. Pitanje medalje nije bilo toliko interesantno. Bitno je da budeš najbolji na svetu u istoriji. Da li sam zlatna ili srebrna medalja, baš me je bilo briga. S druge strane, Ivana se opredelila sa odličja, i to izvanredno radi. Sa sedam metara u nogama, ima medalju gde hoćete i koliko hoćete. To joj nije palo s neba, za to se izborila.
Da li kod Ivane postoji prostor za napredak?
- A kod koga ne postoji? Fali joj još mekoće. Skakače udalj sam uvek upoređivao s mačkama, tigrovima i lavovima. Oni deluju lenjivo, pomalo pospano, ali u sekundi eksplodiraju. Ukoliko si krut, iz te krutosti ne možeš da postigneš velike evropske rezultate.
Šta Vam je donela atletika?
- Praktično, donela mi je sve. Izlaz iz anonimnosti. Bio bih jedan od običnih momaka, a ovako sam došao na pijedestal, do vrhunskih priznanja da neku stvar bolje radim od drugih. I priznat i poznat od svih u svetu. Prepoznaju te pa dobiješ neki ustupak i privilegiju. Ali na čemu sam posebno zahvalan jeste to što je upornost majka svih velikih dela. Koliko puta dođeš u iskušenje da ostaviš sport, ono, pa ne mogu više, ali talenat i upornost vode do cilja, do pobede, do rekorda. Jeste, bio sam zvezda, ali i vojnik istovremeno. I to veliki vojnik. Ako nema discipline, odricanja i plana, onda ne možeš da dođeš do cilja. Bilo je talentovanijih od mene, ali nisu mogli da se uklope u te zahteve. Sapleli su se na stazi i nisu imali snage da krenu iz početka, a mnogo su obećavali.