"Košarku sam igrao kako su tražili od mene, sad učim i nigde ne žurim"

Šarmer i šaljivdžija, spreman, kažu, da se u svakom trenutku našali na svoj i tuđ račun, da uradi ono što drugi ne mogu, ne znaju ili ne smeju. Druge ceni, na sebe ne da. Nekad rvač i košarkaš, danas strpljivi košarkaški trener, uvek i u svakoj prilici oličenje profesionalca. Uzoran suprug i otac dva sina i jedne kćerke. Uz sve, i čovek s privilegijom jer voli ono što radi i radi ono što voli.

U njegovoj karijeri, uostalom kao i mnogim drugima, događalo se sve i svašta. Neke stvari, kaže, čovek sam pamti, neke opet neki drugi ljudi pamte za njega. 

"Često mi se događa da me prijatelji podsete na tu utakmicu sa Zvezdom iz 2002. Pazite, 20 godina kasnije, a u priči kao da je sve bilo juče. Nije ništa odlučivala, igrali smo sjajno, imali vođstvo koje se ne stiže. Na dva minuta pre kraja uradio sam neke stvari koje i danas pamte navijači. Prvo, i bukvalno sam se poput golmana bacio na loptu koja je bila bliža igračima Zvezde, i osvojio je. Navijači su bili u transu. Onda sam, pisale su novine, u narednom napadu sve to i ponovio, da bi oduševljenje tribina dostiglo vrhunac u momentu kada sam sa sedam metara pogodio trojku. Eto to je sudbina. Jedan običan meč koji nije praktično ništa odlučivao, jedna utakmica u kojoj niste odigrali svoju najbolju košarku, na neki način postala je pečat vaše karijere."

Možda sve i ne bi bilo kako jeste da niste imali tu lepu naviku da na svakom meču pružate maksimum.

"Istina je da nikad nisam birao velike i male utakmice, bitne i nebitne. Uvek sam davao sve od sebe bez obzira na to protiv koga igramo. U ovoj priči dodatni motiv bio je to što smo prvu utakmicu u sezoni izgubili, što smo posle toga, u dvorani u kojoj smo trenirali i mi i oni, prolazili pored njih pognute glave punih šest meseci. Sve se to nakupilo u meni, adrenalin je dostigao tačku ključanja i na utakmici se dogodilo šta se dogodilo."

I dalje ste najbolji rvač među košarkašima.

"Kad sedim sa drugarima pa mi izvuku neki video, neke ljude kad bih sreo, mislim na košarkaše, baš bih im se onako pošteno izvinjavao. Bilo je gadnih zahvata."

Ipak, od svega je bilo koristi.

"Jako je bitno kad u takmičenju, nije važno kojem, znaš da koristiš snagu protivnika. U rvanju i džudou je to posebno izraženo. U tom nekom guranju, probijanju bokova, svim tim nekim stvarima mnogo je bitno da znaš da koristiš ne samo snagu protivnika, već i njegovu inerciju. Generalno to mi je kasnije u košarci puno pomoglo."

Rođeni ste u Sarajevu...

"Odrastao prekoputa hotela ’Bristol’, na međi između Pofalića i Grbavice. Roditelji su radili do kasno, brat se bavio rvanjem i da ne bih gluvario na ulici, a sarajevske ulice baš i nisu bile slatke, brat me uzme pod svoje i tako počnem da treniram." 

Danas o rvanju pričate kao o svojoj prvoj sportskoj ljubavi.

"Baš tako. Imao sam kao rvač i uspeha, bio prvak Jugoslavije u konkurenciji pionira. I danas mi je u svežem sećanju taj trijumf u hrvatskim Sesvetama. Često sam se borio i sa starijima, predviđali su mi lepu budućnost. U svemu sam i uživao, ti dani su bili nešto mnogo više od sporta, nezaboravna putovanja i druženje sa specifičnim ljudima. U rvanju nije bilo novca, interesnih sfera. I sve je bilo ok dok Obren Serafijanović zvani Cobe, čovek koji nas je okupljao u onim barakama pored stadiona Želje na Grbavici, nije odlučio da se ženi. Kad je on otišao, u ovaj borilački sport pristigli su ljudi iz nekog drugog miljea i ja tu više nisam video sebe."

Sarajevo i dalje nosite u srcu?

"Naravno, idem i danas tamo. Međutim, Sarajevo pre rata i posle rata dva su različita ambijenta."

I onda Vam se dogodi košarka.

"Košarka kao sport je bila u ekspanziji. Svuda u Jugoslaviji, pa i Sarajevu. Pamtim naravno Bosnu, ali i dominaciju Cibone, posle Jugoplastike, na kraju Partizana. U to vreme sve sarajevske osnovne škole imale su svoje košarkaške sekcije i iz tih sekcija treneri Bosne (Ante Đogić, Vlada Ostojić, Boban Stanojević i Nikola Radić) birali su najbolje za mlađe klupske selekcije. Od poznatijih imena bili su tu Haris Brkić, Dule Vukčević, Aleksa Glintić i Vedran Bosnić. Zanimljivo je da su u istom timu igrala tri ili četiri godišta. U odnosu na neke saigrače bio sam tri godine mlađi. Igrali smo i turnire, maštali da bi sve to prekinuo rat." 

Iz Sarajeva ste, silom prilika, stigli u Novi Sad.

"Pratio sam brata. Njemu su još pre rata govorili da dođe, ljudi van Sarajeva su bolje videli ono što će se dogoditi nego mi u Bosni. Mada se naziralo sve to što se dogodilo. Bilo je u tim osamdesetim podela, one su zapravo oduvek postojale, ali su u jednom momentu bile i vešto zamaskirane. Pričam o vekovima unazad. Moglo je to mnogo pametnije da se uradi. Rat je najgora opcija. Svi smo mogli pametnije da odigramo. Sad je sve prošlost, ali za ubuduće neka svi znaju da rat nikome nije doneo sreću i boljitak bez obzira koliko rat odgovara velikim silama."

Posle Novog Sada i utakmica u dresu Vojvodine stižete u Beograd.

"Boško Đokić, tadašnji trener FMP-a, i Nebojša Čović insistirali su da pređem u Železnik. Imali su i razlog, kao kadet bio sam najbolji igrač juniorskog prvenstva države održanog u Čačku. Vojvodina je u toj generaciji imala dobre klince koje su kao vrhunski talenti predvodili Jova Stanojević i Peđa Kosanović."

Junior Bosne i Vojvodine, senior u dresu FMP-a, Partizana, onda opet FMP-a, plus sezona u Podgorici. Na kraju – Belgija. Prvo Pepinster, a onda Ostende sve do kraja karijere.

"Sa FMP-om sam osvojio Kup Jugoslavije i Kup Radivoja Koraća, sa Partizanom titulu prvaka Jugoslavije i dva nacionalna Kupa. U Belgiji, u dresu Ostendea, četiri puta slavio sam osvajanje titule i tri puta nacionalnog Kupa."
Dokazali ste se i u reprezentativnim selekcijama.

"Sa seniorskom reprezentacijom Jugoslavije osvojio sam zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2001. u Turskoj. Pre toga bio sam treći na svetu u Australiji sa mlađim kategorijama. U borbi za bronzu pobedili smo, sećam se, Argentinu koja je sve donedavno igrala u tom istom sastavu. Sledeće godine bili smo šampioni Evrope, u finalu smo u svemu nadigrali Slovence. Žao mi je što ta generacija kasnije nije dobila pravu šansu. Veliki igrači postali su Rakočević i Jarić, malo je tog kolača zagrizao i Dejan Milojević, ostali nisu imali sreće."

Zašto Belgija, pričalo se da ste imali i drugih ponuda?

"Otišao sam sa 27 godina. Tada sam bio u lošoj situaciji, ispovređivan, imao sam i problem sa FMP-om zbog čega sam šest meseci pauzirao. Na kraju sam se izvukao, nikom ne zameram, na sve to je davno stavljena tačka." 

I danas u Belgiji, preciznije Ostendeu, imate status košarkaške ikone.

"Bilo je tamo i drugih naših igrača, ali se niko nije toliko dugo zadržao. Nosio sam "desetku" punih sedam godina. Posle mog odlaska povukli su je iz upotrebe. Najsrećniji sam zapravo što sam mnogim našim igračima otvorio vrata Belgije, što sam razbio predrasude Belgijanaca o nama kao narodu. Neki od njih bili su moji gosti u Beogradu. Jedan je bio oduševljen Knez Mihailovom uz konstataciju da nikad pre toga nije video da u glavnoj ulici glavnog grada jedne države postoji toliko knjižara. Tog momenta sam počeo i ja da gledam na nas drugačije, jedan Belgijanac mi je objasnio ono što ni sam nisam primećivao."

Posle Belgije ste stavili tačku na igračku karijeru?

"Kad sam se vratio, Miško Ražnatović me zvao da budem pomoćni trener Dejanu Milojeviću. Miško je bio moj agent od prvog dana karijere uz mali prekid zarad neke nesuglasice. U toj priči većinski krivac sam bio ja, malo sam kao igrač lutao, nisam imao pored sebe pravog savetnika. Međutim, posle se saradnja nastavila i traje i danas."

Kakav je igrač bio Vesa Petrović?

"Solidan, sa jednom dozom naglašene borbenosti koje se ljudi i najviše sećaju."

Malo je nedostajalo da se nađete i u sastavu reprezentacije za SP u Indijanapolisu.

"Znam da sam bio kandidat, ali i da sam sve dočekao povređen. Bila su to čudesna vremena, četiri do pet sjajnih igrača na svakoj poziciji, selektoru nije bilo lako da odabere. Znam da su nam rivali govorili kako ne znaju šta im je gore, da igraju sa starterima ili onima koji tokom igre ulaze."

Mnogo klubova, saigrača. Koga izdvajate, s kim ste najbolje sarađivali na terenu?

"Ima ih dosta, teško je odgovoriti. Možda su to pre svih bili Ognjen Aškrabić i Dejan Milojević."

Završili ste Višu trenersku školu, imate sve licence za rad u košarci, ali i sećanje na trenere s kojima ste u karijeri sarađivali.

"Svaki je imao nešto specifično. U FMP-u sam se kalio kod Đokića, Klipe, Ace Petrovića. U Partizanu treneri su mi bili Lale Lučić, Naser Trajković, Darko Ruso, Dule Vujošević. Svaki trener imao je bitnu fazu u mom razvoju. Mislim da je to slučaj i sa svakim drugim košarkašem." 

Srbija je imala velike trenere, ali čini se da naslednika profesora Nikolića i Ranka Žeravice, odnosno Pešića, Obradovića, Ivkovića i Maljkovića nema ni na vidiku.

"Svi pobrojani su zaista uradili mnogo za košarku, i svako na svoj način. Ono što je fascinantno jeste podatak koliko dugo pojedinci traju. Pešić je medalje s reprezentacijom osvajao i pre 35 godina, Željko je pobednik od 1992. On je konstanta, od prvog dana donosi rezultat bez obzira na to u kojoj zemlji radi i koji tim predvodi. Svi su klasa, moramo biti ponosni na njih. I ne samo na njih. Dokazao je i Saša Đorđević, i ime Saše Obradovića se u Evropi izgovara s poštovanjem. U najjačoj ligi sveta imamo Kokoškova i Rajakovića. Malo li je od ovako male košarkaške zemlje. Nije bitno što su svi ovi ljudi brzo istrošeni jer su napravili nešto. Kako su došli do toga? Od nule. Njihov start bio je nula, sada su na nivou NBA trenera. Sigurno je da imaju kvalitet i da to svet prepoznaje."

Ipak, naslednika nema? 

"Nije moje da to komentarišem, ne volim da pametujem. Činjenica je, međutim, da mi kao nacija, kao društvo, imamo tu osobinu da uopšte ne razmišljamo o naslednicima. Ne znamo na pravi način da iskoristimo ni naše ljude u Evroligi, FIBA. Drugi bi dali bogatstvo da tako nešto imaju. I nije to od juče, to traje godinama. Ima tu i sujete. Ceo svet je sujetan u gotovo svakoj profesiji, ali u svetu sujetu stavljaju u drugi plan kad je reč o budućnosti. Mi tako ne mislimo."

Nacionalni tim ponovo blista, da li verujete u Pešića i njegove izabranike?

"Naravno da verujem. Pričati o Pešiću je iluzorno, ali mi u sebi imamo to prokletstvo da svakom pronalazimo manu. Neki drugi narodi da imaju Pešića ne bi smeli da pisnu. Ali, mi sve znamo, ništa i nikog ne poštujemo. Putevi do uspeha su različiti, ali ako smo nekom ukazali poverenje, izabrali ga za selektora, onda mu dozvoli da završi započeto."

Trenersku kariju počeli ste u Megi kao najbliži saradnik Dejana Milojevića.

"Mi smo prijatelji, meni je teško da sada pričam o Dejanu. Ima mnogo ljudi koji su mu bili bliži i koji bi o njemu trebalo da pričaju pre mene. Njegov rani odlazak je velika tragedija. Lično, izgubio sam velikog prijatelja i dragog čoveka. Mnogi su ga videli kao budućeg selektora Srbije, znam da bi bio uspešan."

Pominjali ste i Harisa Brkića, Acu Petrovića...

"Harisa znam iz Sarajeva, bio je malo stariji od mene. Sjajan igrač, imao je košarku u malom prstu. I kao ličnost bio je izuzetan. I njegov prerani odlazak bio je šok, jednako kao i kad je stigla vest da je umro Aca Petrović. Nije išlo redom, kažu da je život takav..."

Imate ime, ambiciju, znanje, ali, utisak je, ne i nameru da kao trener preuzmete prvi tim. 

"Ako pričate o sujeti, kod mene ne postoji. Strpljenje je nešto što poštujem. Moj veliki problem je što nikada nisam gledao košarku kao trener, radio sam ono što mi kažu. Sada sam igrom slučaja u trenerskom poslu. Učim i nigde ne žurim."

Samostalno ste vodili utakmice kadeta.

"I to je tačno, i to je u Megi izuzetno važan posao jer u klub stižu i bukvalno najtalentovaniji mladi košarkaši iz regiona. Miško Ražnatović i njegov tim saradnika to rade odlično, Mega je stalno u žiži skauta iz celog sveta, Megin igrač je i trenutno najbolji igrač na planeti."

O Nikoli Jokiću imate visoko mišljenje?

"Srbija je kroz vreme imala zaista fantastične košarkaše. Svako nabrajanje imena dovodi vas u poziciju da nekog zaboravite. U skoroj prošlosti to su bili Đorđević, Danilović, Paspalj, Divac, Bodiroga... Ali, uprkos svemu, Jokić je jedan jedini. Neverovatan je, nikad ga nisam video da je isti potez ponovio. Sasvim je svejedno da li igra na poziciji jedan ili pet, da li je u ulozi pleja ili centra, on uvek ima rešenje, apsolutno originalno. Hiljadu puta sam se pitao kako neke stvari vidi. Najbolji je na svetu, a biti najbolji u konkurenciji sedam milijardi ljudi baš i nije lako. Istinski je superstar, najplaćeniji igrač, neko ko samo iz nekih vansportskih razloga tri puta uzastopno nije bio MVP u NBA ligi."

Mediji u Srbiji hvale na sav glas jednog Vašeg pulena iz redova OKK Beograda. Da li je i zaista Bogoljub Marković to što se o njemu priča ili…

"Istinski je biser, jedan od onih dečaka za koje se bez zadrške može reći da su budućnost srpske košarke. Megin je projekat, sasvim pozitivna košarkaška i ljudska vrednost. Trenutno u dresu OKK Beograda igra na poziciji četiri, ali mislim da će u budućnosti biti petica. Mentalno je zdravo stvorenje s izraženom radnom etikom i naglašenim vrednostima takmičara pobednika. Ima, dakle, sve preduslove da bude jako dobar."

Pojasnite odnos Mege i OKK Beograda.

"Ne znam detalje, ali znam da je to saradnja od obostrane koristi. Sve su osmislili Miško Ražnatović i Zoran Radović i to sjajno funkcioniše i traje. OKK ima ime, tradiciju, bogatu istoriju, asove iz prošlosti koji su trasirali staze uspeha nekadašnje jugoslovenske košarke. Dovoljno je reći da su dres ovog kluba nosili Korać, Gordić, Erkić, Rajković, Pazmanj, Kotarac, Žižić, Radović i da ne nabrajam dalje, da su treneri kluba bili legendarni Bora Stanković i Aleksandar Nikolić... Bilo bi ružno, prava katastrofa, da se to i takvo ime izbriše sa mape košarkaške Srbije. OKK osim vrednog imena ima i infrastrukturu, Mega znanje i menadžerske vrednosti Miška Ražnatovića. Danas je hala OKK Beograda lepo mesto za razvoj mladih igrača i njihova odskočna daska za budućnost."

Na klupi OKK Beograda je prvi Vule Avdalović, Vi imate ulogu pomoćnog trenera.

"A klub zadatak da igra lepu i kvalitetnu košarku. Trenutno smo u sredini tabele KSL. Ono što nas zapravo motiviše jeste ta neskrivena želja da radimo sa mladim i talentovanim košarkašima. Poenta je u stvaranju. Svako od nas, bez obzira na to šta radi, lepo se oseća kad učestvuje u obličavanju nečeg vrednog. Mislim da je to motiv svakog čoveka. Zabluda je da treneri prave igrače. Šampion se rađa, naš zadatak kao trenera je da tog i takvog dečaka usmerimo na pravi način i omogućimo da što pre stigne do zacrtanog cilja koji mora biti u skladu s njegovim mogućnostima."

Neki su, radeći sa Vama, postali vrednost.

"Trenutno je aktuelan Bogoljub Marković, juče je to bio Nikola Topić, pre toga u timu Mege bili su Zubac, Zagorac, Čančar, Nikola Jović... Svi oni su u međuvremenu otišli u NBA klubove i svi su, uz košarkaški talenat, imali i naglašenu crtu lepo vaspitanih dečaka, odnosno korektnih ljudi."

Strpljenje je jedna muka, a druga...

"Druga je što mi nismo realni. Kad pričaš sa ljudima, čuje se samo nema ovo, nema ono, a kad uradiš analizu, onda vidiš da uprkos svemu imamo ono što niko drugi nema. Srbija ima Novaka Đokovića, genijalnog Nikolu Jokića, najbolju odbojkašicu sveta Tijanu Bošković, sjajnu Ivanu Španović koja je punih 10 godina u vrhu svetske atletike. Taj kontinuitet se mora poštovati. I da ne nabrajam dalje. Kad shvatiš da svi ti ljudi, i mnogi drugi, potiču iz baze od šest ili sedam miliona ljudi, onda moraš da budeš više nego ponosan na rezultate koji se ostvaruju. Tim pre jer iz malene baze izvlačimo jedan jako veliki kvalitet. Pogledajte, mnogo veće nacije poput Engleske, Španije ili Nemačke nemaju ni približno kvalitet koji mi imamo. Mi u svemu plivamo i stvaramo ozbiljne šampione."